Da li Iran može da gađa Evropu? Politikolog otkriva za Euronews Srbija šta je stvarna pretnja
Komentari
23/03/2026
-19:23
Ljubiša Aćimović, politikolog specijalizovan za međunarodne odnose, koji je boravio u Iranu i tamo sarađivao sa više univerziteta, govorio je za Euronews Srbija o iranskim udarima na baze, ali i opasnostima koje prete Evropi. Aćimović smatra da Iran još uvek nema nuklearnu bombu. Ističe, ipak, da njihova ambicija traje već dugo, još od vremena šaha kada se o tome govorilo uz podršku SAD. Politikolog smatra i da je Teheran vrlo blizu stvaranja takvog naoružanja.
On posebno nalašava da Zapad iznenađuje to što Iran sada može da dosegne evropske metropole. Fokus Teherana, prema njemu, ostaju regionalni protivnici, Izrael i američke baze.
Najnovija eskalacija sukoba na Bliskom istoku otvorila je jedno od ključnih bezbednosnih pitanja savremenog sveta:
- Da li Iran zaista poseduje raketne kapacitete koji mogu doseći evropske metropole?
- Nakon lansiranja raketa dugog dometa prema ciljevima udaljenim gotovo 4.000 kilometara, zapadni politički i bezbednosni krugovi počeli su upozoravati da bi se i Evropa mogla naći u potencijalnom dometu iranskih sistema.
U savremenim vojnim analizama procena raketnih kapaciteta ne zasniva se samo na maksimalnom dometu projektila, već na složenijem pristupu koji obuhvata tri ključna nivoa.
Prvi nivo je sposobnost projektila da fizički pređe određenu udaljenost. Ovaj parametar često dominira u javnim raspravama, ali sam po sebi ne predstavlja dokaz stvarne vojne pretnje.
Privatna arhiva
Drugi nivo podrazumeva operativnu sposobnost, da li projektil može precizno pogoditi cilj na velikoj udaljenosti, da li može nositi adekvatnu bojevu glavu a posebno da li može da probije savremene protivraketne sisteme odbrane.
Povezane vesti
Treći nivo odnosi se na stratešku nameru države, odnosno političku odluku da se takvi kapaciteti zaista upotrebe. Bez ove komponente, čak i najnapredniji vojni sistemi ostaju u domenu odvraćanja, a ne aktivne pretnje.
Kada je reč o Iranu, u ovom momentu možemo samo zaključiti da su druga i treća komponenta i dalje nedovoljno jasne. Tehnološki napredak je očit ali svakako ne možemo tvrditi da Iran raspolaže pouzdanom operativnom sposobnošću za precizne udare na ekstremnim udaljenostima.
- Zašto se Evropa sve češće pojavljuje u kontekstu iranskih raketnih kapaciteta?
- Na prvi pogled, tvrdnje da bi iranske rakete mogle dosegnuti do Londona, Pariza ili Berlina deluju kao logična posledica razvoja tehnologije dugog dometa. Međutim, reč je o znatno kompleksnijem fenomenu, u kojem se prepliću vojna realnost i geopolitička interpretacija.
Evropa nije primarni strateški cilj Irana, fokus iranske bezbednosne i vojne doktrine jasno je usmeren na neposredno okruženje. U prvom planu nalaze se Izrael, kao glavni regionalni protivnik, zatim američke vojne baze raspoređene širom Bliskog i Srednjeg istoka, kao i ukupna bezbednosna arhitektura regiona. U tom kontekstu, razvoj raketnih kapaciteta ima funkciju odvraćanja i očuvanja ravnoteže snaga u regionu, a ne projekcije sile prema evropskom kontinentu.
AP/Iranian Defense Ministry
Narativ o "Evropi u dometu" ima prvenstveno funkciju da vrši pritisak na NATO i evropske države da zauzmu jasniji i odlučniji stav prema sukobu. Istovremeno, takva retorika služi mobilizaciji saveznika, stvarajući percepciju šire i neposrednije pretnje. Konačno, ona se koristi i kao argument za opravdanje povećanja vojnih budžeta, jačanja protivraketnih sistema i širenja bezbednosnih mera.
Ovakav pristup nije nov u savremenim međunarodnim odnosima. U eri u kojoj informacija i percepcija imaju gotovo jednaku težinu kao i vojna sila, oblikovanje narativa postaje ključni instrument politike. Pretnja ne mora biti neposredna da bi bila politički efektivna – dovoljno je da bude uverljiva.
- Koji su ključni razlozi iznenađenja zbog dugog dometa iranskih raketa?
- Jedno od ključnih pitanja koje se otvorilo u aktuelnom sukobu jeste iznenađenje Zapada u pogledu stvarnog dometa iranskih raketa. Iran je još u februaru 2026. godine tvrdio da ograničava domet svojih raketnih sistema na 2.000 kilometara, dok su već u martu zabeleženi napadi koji značajno premašuju taj prag, uključujući i potencijalne ciljeve na udaljenosti od oko 3.800 kilometara, poput baze Dijego Garsija.
Povezane vesti
Ovakav razvoj događaja ukazuje na mogućnost svesne strateške obmane, ali i na dublje strukturne karakteristike iranskog vojnog sistema. Zapadne obaveštajne službe su godinama duboko infiltrirane u iransko društvo, što iranske vlasti jasno prepoznaju. Upravo zbog toga, Iran je razvio model koji kombinuje decentralizaciju vojnih struktura sa strogo kontrolisanom distribucijom informacija.
Tokom mog boravka u Iranu i razgovora sa predstavnicima akademske zajednice koji aktivno učestvuju u radu vojno-istraživačkog sektora imao sam priliku da posetim i jedan manji deo podzemnih skloništa za koja su tada iranske vlasti tvrdile da radi o veoma važnom strateškom utvrđenju.
SalamPix/ABACA / Abaca Press / Profimedia
Upravo to iskustvo dodatno mi je potvrdilo utisak da Iran svesno primenjuje strategiju kontrolisanog plasiranja informacija. Moja osnovana pretpostavka je da se određeni objekti namerno prezentuju javnosti kao ključni, iako u suštini ne predstavljaju najvažnije vojne ili strateške kapacitete, dok se stvarna infrastruktura – posebno podzemni vojni kompleksi i tzv. podzemni gradovi – drži na visokom nivou tajnosti i izvan dometa stranih obaveštajnih procena. Na taj način Iran ne štiti samo svoje kapacitete, već aktivno upravlja percepcijom o njima.
Povezane vesti
Upravo ta strategija – spoj obmane, decentralizacije i duboke tajnosti – predstavlja jedan od ključnih razloga zbog kojih su pojedini segmenti iranskog vojnog sistema ostali izvan preciznih procena. Takođe stekao sam utisak da ne postoji jedna osoba koja poseduje sve ključne informacije iz vojnog ili obaveštajnog sektora.
Naprotiv, sistem je postavljen tako da su nadležnosti strogo podeljene, čak i unutar najužih vojnih krugova, svaki pojedinac zadužen je za tačno određeni segment bez potpune slike o ukupnom rasporedu strateškog naoružanja. Drugim rečima, u sistemu ne postoje više osoba koje raspolažu identičnim informacijama o ključnim vojnim kapacitetima. Time se značajno smanjuje rizik od kompromitovanja kompletnog sistema u slučaju curenja podataka ili infiltracije.
U tom kontekstu, sve više se potvrđuje da Iran primenjuje kombinaciju asimetričnog ratovanja i tzv. decentralizovane "mozaične odbrane", u kojoj su vojne strukture razbijene na autonomne jedinice sposobne za samostalno delovanje, čak i u slučaju uništenja centralne komande.
Važno je naglasiti da ovakav sistem nije nastao kao reakcija na aktuelni sukob, već predstavlja dugoročno razvijan odgovor na kontinuirani pritisak stranih obaveštajnih službi, posebno izraelskog Mosada.
Nemogućnost potpune kontrole infiltracije dovela je do stvaranja sistema u kojem je i u slučaju kompromitacije pojedinih segmenata gotovo nemoguće ugroziti celinu. Upravo u toj kombinaciji strateške obmane, decentralizacije i tehnološke adaptacije leži odgovor na pitanje zašto je stvarni domet i operativni kapacitet iranskih raketnih sistema iznenadio deo zapadnih analitičara.
- Kako danas treba razumeti iranski nuklearni program – kao civilni energetski projekat ili kao potencijalni bezbednosni izazov?
Konkretno, mišljenja sam da Iran nema nuklearnu bombu, jer da je ima, do ovog rata verovatno ne bi ni došlo. Sama logika odvraćanja govori da bi postojanje gotovog nuklearnog oružja bitno menjalo računicu i u Vašingtonu i u Tel Avivu. Upravo zato mi deluje uverljivo zaključak da Iran jeste veoma blizu nuklearnom pragu, ali da još nije postao nuklearna sila u punom smislu te reči. IAEA i dalje insistira da se jedino povratkom diplomatiji može dobiti dugoročna garancija da Iran neće doći do nuklearnog oružja, što samo po sebi pokazuje da je ključno pitanje još uvek "kako sprečiti bombu", a ne "kako odgovoriti na već postojeću bombu".
Drugo, veoma je važno istaći istorijski kontekst iranskog nuklearnog programa. Ta priča nije počela sa Islamskom Republikom niti sa ajatolahima, nego mnogo ranije, još u vreme šaha i uz podršku Sjedinjenih Američkih Država kroz program "Atoms for Peace".
Iran je, dakle, u nuklearnu sferu ušao kao američki saveznik, a tek kasnije je taj program, pod uticajem regionalnih rivalstava, sankcija, nepoverenja i promene režima, prerastao u jedno od centralnih bezbednosnih pitanja Bliskog istoka.
Dirgantara / Alamy / Profimedia
U tom smislu, iranska nuklearna ambicija ne može se razumeti samo kao proizvod današnje vlasti, već i kao rezultat duge istorije regionalne nesigurnosti. Sporazum JCPOA iz 2015. bio je pokušaj da se taj problem stavi pod međunarodni nadzor i ograniči. Iran je tim pregovorima pristupio vrlo ozbiljno, doveli svoje stručnjake i stvarno su bili spremni na ozbiljne pregovore.
Sa druge strane pregovaračkog stola su bili glavni izaslanik američkog predsednika Donalda Trampa, Stiv Vitkof i njegov zet Džared Kušner. To je Irancima u tom času jasno govorilo da je gotovo i da nakon toga sledi napad. Da su zaista želeli nekakve razgovore i pregovore, poslali bi stručnjake za atomsku energiju i diplomate, da bi došlo do određenog sporazuma.
Britanski list Gardijan je pre par dana objavio da je britanski savetnik za nacionalnu sigurnost Džonatan Pauel prisustvovao završnim razgovorima između Sjedinjenih Američkih Država i Irana te ocenio da je ponuda Teherana o nuklearnom programu dovoljno značajna i iznenađujuća da spreči nagli ulazak u rat.
Samo dva dana nakon završetka razgovora, i nakon što je dogovoren termin nove runde tehničkih pregovora u Beču, Sjedinjene Američke Države i Izrael pokrenuli su napad na Iran što je otvorilo prostor da Iran postepeno smanjuje svoje obaveze i ponovo ubrza osetljive delove programa. Zato danas ne govorimo samo o jednoj krizi, nego o kontinuitetu krize koji traje decenijama.
Komentari (0)