Nebo boje krvi i telegrafi u plamenu: Kako je solarna oluja 1859. umalo uništila tehnologiju - šta bi bilo da se ponovi?
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Tog 28. avgusta 1859. godine, Sunce je počelo da priređuje impresivan spektakl, ali niko još nije mogao da zamisli koliko će on postati neverovatan i, s obzirom na tehnologiju tog vremena, opasan. Tih dana je ogromna solarna anomalija počela postepeno da utiče na Zemlju, izazivajući ono što će u istoriji ostati zabeleženo kao Karingtonov događaj (Carrington Event), najjača geomagnetna oluja ikada zabeležena.
Ovaj 28. avgust označio je početak prve od dve velike faze oluje. Polarna svetlost (aurora) pojavila se na ogromnom delu planete, dosežući geografske širine na kojima ovaj fenomen inače nije vidljiv. Druga i još impresivnija faza usledila je nekoliko dana kasnije, u noći između 1. i 2. septembra.
Kada je nebo postalo crveno
Za stanovnike 19. veka, koji su navikli da polarnu svetlost smatraju isključivo fenomenom severnih krajeva, ono što se pojavilo na nebu sigurno je delovalo gotovo nadrealno.
U noći između 28. i 29. avgusta, izuzetno intenzivna polarna svetlost pojavila se na veoma niskim geografskim širinama. Svedočanstva očevidaca koja su prikupili istraživači opisuju jarko crvene i grimizne nijanse, toliko svetle da je, prema rečima nekih posmatrača, bilo moguće čak i čitati novine pod njihovom svetlošću.
Polarna svetlost bila je vidljiva sve do geomagnetnih širina koje su se približavale 25. stepenu. Međutim, to nije bio samo impresivan nebeski spektakl. Iza ovih svetala krila se ogromna anomalija u Zemljinom magnetnom polju.
Sunce oslobađa svoj bes
Credit: AJ Smadi / TwoPointO Media / Profimedia
Uzrok je bila intenzivna magnetna aktivnost Sunca. Snažne eksplozije dešavale su se u blizini velikih grupa Sunčevih pega. Između 28. avgusta i 2. septembra primećeno je nekoliko solarnih baklji i fenomena povezanih sa izbacivanjem plazme iz korone, poznatih kao koronalni izbačaji mase (CME).
Najpoznatiji trenutak dogodio se 1. septembra, kada je britanski astronom Ričard Karington posmatrao Sunce. Kroz svoj teleskop iznenada je video dva izuzetno snažna bljeska na površini Sunca. Njihova svetlost je bila toliko jaka da je odmah privukla njegovu pažnju.
Povezane vesti
Karington je upravo postao svedok jedne od najsnažnijih zabeleženih solarnih baklji. Njegovo zapažanje pokazalo se kao fundamentalno, jer je po prvi put omogućilo direktno povezivanje fenomena uočenog na Suncu sa kasnijim ogromnim geomagnetnim poremećajem na Zemlji.
Kada je oluja stigla na Zemlju
Credit: Handout / AFP / Profimedia
Nekoliko sati kasnije, Zemlja je osetila posledice solarne aktivnosti. Magnetno polje planete pretrpelo je burne fluktuacije, dok su se električne struje izazvane olujom prenele i na ljudsku infrastrukturu.
Godine 1859. električna tehnologija je još uvek bila u povoju, ali je jedna ključna mreža već bila razvijena: telegraf. Njegovi dugi metalni kablovi nehotice su se pretvorili u svojevrsnu ogromnu antenu za solarnu oluju.
U mnogim telegrafskim stanicama prijavljene su varnice, kratki spojevi, požari, pa čak i strujni udari kod operatera. Neke linije su bile van funkcije po nekoliko sati.
U nekim slučajevima, međutim, struje izazvane olujom bile su toliko jake da su operateri mogli privremeno da šalju poruke čak i bez korišćenja baterija telegrafskog sistema. Bio je to impresivan dokaz načina na koji fenomen koji se dogodi 150 miliona kilometara daleko može uticati na tehnologiju na Zemlji.
Lekcija iz svemira
MIGUEL CLARO / Sciencephoto / Profimedia
Karingtonov događaj je trajao nekoliko dana i nije bio izolovan incident. Prva velika pojava polarne svetlosti zabeležena je 28. avgusta, dok je druga, još snažnija, usledila početkom septembra.
Povezane vesti
Astronomske i magnetne arhive i danas čuvaju tragove ovog izuzetnog niza događaja. Za nauku tog vremena, to je bilo fundamentalno otkriće. Magnetni instrumenti zabeležili su neviđene poremećaje, dok su posmatranja polarne svetlosti pomogla naučnicima da bolje razumeju vezu između solarne aktivnosti, Zemljinog magnetizma i elektriciteta u atmosferi.
Danas znamo da se ovaj fenomen svrstava u ono što nazivamo "svemirsko vreme" (space weather), odnosno skup efekata koje aktivnost Sunca izaziva u međuplanetarnom okruženju i na Zemlji.
Šta bi se desilo da se to dogodi danas?
Te 1859. godine, osnovna tehnologija koja je bila ugrožena bio je telegraf. Danas naše društvo zavisi od kontinentalnih električnih mreža, satelita, navigacionih sistema, radio komunikacija i mnogo složenijih elektronskih infrastruktura.
Oluja intenziteta sličnog onoj koju je primetio Karington mogla bi stoga imati znatno šire i ozbiljnije posledice od onih zabeleženih u 19. veku. To ne znači nužno kraj moderne tehnologije, ali bi moglo izvršiti ogroman pritisak na kritične infrastrukture, izazivajući prekide velikih razmera i ozbiljne kvarove.
Taj 28. avgust 1859. podseća nas na istinu koja je koliko jednostavna, toliko i impresivna: Zemlja nije izolovana od ostatka Sunčevog sistema.
Ogromna eksplozija na Suncu mogla bi, iako se nalazi 150 miliona kilometara daleko, da se pretvori u događaj sposoban da promeni izgled neba, poremeti Zemljino magnetno polje i stavi na probu sve tehnologije koje je čovek ikada stvorio.
Komentari (0)