Ernest Šeklton - heroj jednog od najtežih poduhvata spasavanja: Preveslao 1.200 km u malom čamcu u ledenom moru

Komentari

Autor: Staša Rosić

15/02/2022

20:28

Ernest Šeklton - heroj jednog od najtežih poduhvata spasavanja: Preveslao 1.200 km u malom čamcu u ledenom moru

Ernest Šeklton - Copyright ASSOCIATED PRESS

veličina teksta

Aa Aa

Ernest Šeklton, jedan od najpoznatijih istraživača Antarktika, rođen je na današnji dan 1874. godine u Irskoj. U istoriju je upisan kao heroj jednog od najtežih poduhvata spasavanja, preveslavši 1.200 kilometara u malom čamcu u ledenom moru, kako bi dozvao pomoć za posadu svog potonulog broda nazvanog "Istrajnost" (Endurance).

Njegov ugled u Velikoj Britaniji možda najbolje oslikava izjava njegovog savremenika, Rejmonda Prislija, geologa i istraživača: "Kada dođe do katastrofe i nestane svaka nada, kleknite na kolena i molite se za Šekltona".

Prva misija

Šeklton je prvi put posetio Južni pol sa ekspedicijom "Discoveri" 1901-1903 koju je vodio još jedan velikan polarnih istraživanja Robert Skot.

Kasnije se vratio sa sopstvenim timom i došao do oblasti na oko 160 kilometara od pola u januaru 1909. Iako su njegovi saputnici insistirali da nastave poduhvat, Šeklton je naredio da se vrate, jer je izračunao da nemaju dovoljno zaliha za siguran povratak. Ispostavilo se da je bio u pravu.

Dok su došli do svog baznog kampa, bili su gotovo potpuno promrzli, a sasvim sigurno je da ne bi izdržali taj put, da su kojim slučajem stigli do Južnog pola.

Dve godine kasnije taj poduhvat pošao je za rukom ekspedicijama Roalda Amundsena i Roberta Skota, čiji je tim stradao dok su pokušavali da se vrate u bazni kamp.

Međutim, Šeklton je onda smislio još ambiciozniji razlog za povratak na Antarktik - rešio je da predvodi tim s misijom da pređu ceo kontinent.

U čuvenoj raspravi rekao je Čerčilu da "Regents ulica ima više opasnosti od miliona kilometara antarktičkog kontinenta", ali se pokazalo da je to daleko od istine.

Put "Istrajnosti"

Brod "Istrajnost" isplovio je u avgustu 1914. godine iz Zapadnoindijskih dokova u Londonu, baš u vreme kada je objavljen rat Nemačkoj. Do januara 1915, brod je stigao do Vedelovog mora gde je led počeo da ih usporava, sve dok ga nije potpuno okovao.

Šeklton je napravio kamp na ledu i mesecima sa svojom posadom čekao da se led otopi i oslobodi ih. Međutim, u oktobru je led porastao toliko da je brod pukao pod njegovim pritiskom i počeo da tone. Šeklton i njegovih 27 ljudi ostali su sami na ledu.

Bili su primorani da ubiju svoje pse za vuču koje su čuvali duže od godine, kao i brodsku mačku Gospodina Čipija i zapute se u tri čamca za spasavanje u nepoznato.

Došli su do nenaseljenog Morvinovog ostrva 15. aprila, više od godinu dana nakon što su poslednji put stajali na čvrstom tlu.

Međutim, to je bila tek jedna od stepenica na njihovom neverovatnom putovanju.

Put od 1.200 kilometara

Na ostrvu nije bilo hrane i nalazilo se daleko od ruta kojima su prolazili brodovi, pa je Šeklton zajedno sa petoricom ljudi, uključujući i kapetana "Istrajnosti" Frenka Vorslija ponovo isplovio u čamcu za spasavanje ka stanici kitolovaca u Južnoj Džordžiji, udaljenoj 1.200 kilometara.

Posle 15 dana na moru, suočavajući se sa orkanskim vetrovima, njihov mali čamac uspeo je da pristane na ostrvo, zahvaljujući Vorslijevim veštinama navigacije.

Ni tu nije bio kraj izazovima. Ispostavilo se da su pred njima planine koje su morali da pređu kako bi došli do stanice, što su i učinili za samo 36 sati i uz pomoć jedva 45 metara dugog kanapa. Niko nikada pre njih nije prešao to ostrvo.

Šeklton se zatim vratio do Morvinovog ostrva čileanskim brodom "Jelčo" i spasao svoje ljude koji su preživeli jedući pingvine i meso foka. Kada se vratio u Englesku, prijavio se kao ratni dobrovoljac, a kasnije je obučavao britanske vojnike na Arktiku.

Čežnja za ledenim prostranstvima

Uprkos svemu što je doživeo i dalje je čeznuo za Antarktikom i nakon dugih pregovora, uspeo da dobije sredstva za još jednu misiju oplovljavanja tog kontinenta. Međutim, izazovi su ga iscrpeli i doživeo je najmanje jedan srčani udar.

U svom dnevniku 2. januara 1922. zapisao je: "Ostario sam i umoran sam, ali uvek moram da vodim napred". Tri dana kasnije umro je posle još jednog jakog srčanog udara.

Sahranjen je na Južnoj Džordžiji, mestu svog najvećeg trijumfa.