Koje rase pasa su najpametnije: Zaboravljeni eksperiment otkriva mnogo o našim najboljim prijateljima, ali i o nama
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
U Mejnu, tokom četrdesetih godina prošlog veka, grupa naučnika osnovala je "Školu za pse", ogromni istraživački centar čiji je cilj bio stvaranje "superpsa". Stvari nisu ispale onako kako su planirali, ali su pomogli da se zatvori jedno od najmračnijih poglavlja u istoriji nauke.
Sproveden na ogromnom, namenski izgrađenom kompleksu na farmi u američkoj saveznoj državi Mejn, eksperiment je tokom 13 godina obuhvatio više od 500 štenaca: koker španijele, biglove, šetlandske ovčare, basendžije i oštrodlake foksterijere.
Od trenutka dolaska na svet, razvoj svakog šteneta beležen je do najsitnijih detalja: prva reakcija na iznenadni podsticaj, prvi pokušaj uzimanja čvrste hrane, prva igra nadmetanja sa braćom i sestrama, prvo mahanje repom. Kada bi napunili pet nedelja, štenci su prolazili kroz niz testova kojima su procenjivani inteligencija, dominantnost, emocionalna reaktivnost i sposobnost za obuku.
"Kada bi se okotilo novo leglo, tačno sam znao gde ću biti svakog dana tokom narednih 12 meseci", napisao je jedan od glavnih istraživača Džon Fuler, 1985. godine, podseća BBC.
Istraživači su želeli da odgovore na čitav niz pitanja. Da li su neke rase pasa pametnije od drugih? Imaju li različite rase različite ličnosti? Koliko je važno ponašanje njihovih roditelja? Šta se događa kada se poremeti normalan razvoj šteneta? I da li je moguće odgojiti hiperinteligentnog "superpsa"?
Od dešifrovanja pseće genetike do otkrivanja najboljih načina socijalizacije štenaca, rezultati ovog megaeksperimenta zauvek su promenili naše razumevanje pasa, ali i zadali konačan udarac eugenici.
Pseći megaprojekat
Drugi svetski rat upravo je bio završen, a u Sjedinjenim Državama počinjalo je zlatno doba nauke. Ogromna sredstva usmeravana su u istraživanja. Naučnici su imali slobodu da pucaju na visoko, a veliki iznosi odobravani su bez previše pitanja.
Unsplash/Jamie Street
Studija "Škola za pse", kako je od milošte bila nazvana, bila je jedan od dobitnika takvih sredstava. Dobila je finansiranje od 632.000 dolara, što bi danas iznosilo gotovo devet miliona dolara. Za sličan projekat danas to bi bio gotovo nezamisliv iznos.
U to vreme eugenika, ideja da se selektivnim razmnožavanjem može postići genetička nadmoć među ljudima, već je bila diskreditovana. Zbog svoje povezanosti sa nacističkim zločinima tokom Holokausta i posleratnog insistiranja na ljudskim pravima smatrala se neprimerenom i neetičkom za ozbiljna istraživanja.
Ipak, pojedini ugledni akademici ostali su privrženi eugeničkim idejama. Verovali su da genetika presudno određuje ljudsko ponašanje i da pažljivim odabirom partnera može nastati navodno bolja vrsta čoveka.
Među njima je bio i Alan Greg, tadašnji direktor Odeljenja za medicinske nauke u Rokfelerovoj fondaciji i čovek zadužen za raspodelu njenih filantropskih sredstava. Greg je želeo da modernizuje psihijatriju i razume uzroke nepoželjnih oblika ponašanja.
Verovao je da se "prestupnici, kriminalno neuračunljivi, emocionalno nestabilni i psihopatske ličnosti" mogu objasniti lošim genima. U stvarnosti, pitanje koliko genetika određuje naše ličnosti i postupke daleko je složenije, piše BBC.
Greg je naročito smatrao da se previše novca bespotrebno troši na obrazovanje. U pismu iz 1945. godine napisao je da bi bolje razumevanje genetike dovelo do spoznaje da čovek može "dobiti isto toliko intelektualne koristi od mudro odabranih brakova koliko i od srednjih škola vrednih 800.000 dolara".
U to vreme većina genetskih istraživanja sprovođena je na vinskim mušicama ili pacovima. Greg je, međutim, došao na novu ideju: šta ako bi istraživači pokušali da uzgoje izuzetno inteligentnog psa, životinju koja bi lako osvojila maštu javnosti i poslužila kao dokaz da je inteligencija pre svega nasledna?
Za takvog hipotetičkog "superpsa" bio je spreman da izdvoji novac.
Potraga za "superpsom"
Zbog ogromne raznolikosti psi su smatrani idealnim subjektima za genetska istraživanja. Ako se toliko razlikuju spolja, verovalo se da se moraju znatno razlikovati i po inteligenciji i karakteru.
Unsplash/Barcs Tamás
Džon Pol Skot, genetičar specijalizovan za ponašanje životinja i rukovodilac projekta, kao i fiziolog Džon Fuler, bili su fascinirani tim pitanjem. Međutim, rezultati istraživanja ubrzo su počeli da se udaljavaju od ciljeva njihovog finansijera.
Rokfelerova fondacija očekivala je da pojedine rase pokažu superiornije kognitivne sposobnosti. Zato su psi podvrgnuti brojnim testovima inteligencije, poput prolaska kroz lavirinte u kojima su morali da pronađu hranu, kao i testovima učenja, gde su im isti zadaci zadavani više puta kako bi se pratilo napredovanje.
Međutim, pokazalo se da, iako su neke rase ostvarivale bolje rezultate na pojedinim testovima, nijedna nije bila superiorna u svim oblastima.
Na kraju su istraživači zaključili da se ni za jednu rasu ne može reći da je "inteligentnija" od druge.
Što se temperamenta tiče, određene razlike ipak su postojale. Foksterijeri su pokazivali veću sklonost ka agresivnom ponašanju, što nije iznenađujuće s obzirom na to da su uzgajani za lov. Ipak, na to je snažno uticao konkretan kontekst.
"Ista rasa mogla je u jednoj situaciji da pokazuje strah, a u drugoj samopouzdanje", napisali su Skot i Fuler 1965. godine. "Basendžiji su se plašili nepoznatih situacija, ali nimalo drugih pasa".
Eksperiment je obuhvatio pet različitih rasa pasa, ali nijedna nije pokazala potencijal za stvaranje "superpsa".
Udarac eugenici
Skot i Fuler su na osnovu rezultata zaključili da njihovo istraživanje predstavlja ozbiljan odgovor eugeničarima i njihovim zamislima o superiornim bićima nastalim pažljivim ukrštanjem.
To je imalo važne posledice i za razumevanje ljudi.
"Još od starih Grka ljudi su sanjali o božanskim ili herojskim figurama koje bi spojile fizičku snagu gorile sa inteligencijom Ajnštajna, muzički talenat Betovena sa lepotom grčkog boga", napisali su u rezultatima studije.
Njihova istraživanja pokazala su zašto je to nemoguće. Kod društvenih vrsta različite osobine raspoređene su kroz populaciju sa razlogom.
Uzmimo za primer hrabrost. Dok odvažnost nekih pasa, ali i ljudi, može pomoći u suočavanju sa opasnošću, oprezniji pojedinci mogu prvi primetiti pretnju i podići uzbunu. Uspešnoj društvenoj grupi potrebni su različiti tipovi ponašanja.
"Nadčovek se ne nalazi u pojedincu, već u dobro razvijenom ljudskom društvu", zaključili su Skot i Fuler.
Stilovi privrženosti kod pasa
Vremenom su Skot i Fuler postali manje zainteresovani za stvaranje "superpsa", a mnogo više za pitanje kako rana životna iskustva oblikuju psa u odraslom dobu.
Unsplash/Christer Lässman
U to vreme teorije Sigmunda Frojda o razvoju deteta bile su izuzetno popularne, dok je psiholog Džon Bolbi razvijao svoje uticajne ideje o stilovima privrženosti, prema kojima način na koji je dete negovano utiče na njegov emocionalni život kasnije u životu.
Skot i Fuler počeli su da razmišljaju o privrženosti i kod pasa koje su proučavali.
Šta bi se dogodilo kada bi se štenci odgajali u izolaciji? Kako bi to uticalo na njihov razvoj?
U eksperimentu koji danas gotovo sigurno ne bi dobio odobrenje, štenci su odgajani sami na velikim otvorenim prostorima ograđenim ogradama visokim oko dva i po metra. Hrana i voda dostavljani su im tako da nikada nisu videli ni ljude ni druge pse.
Menjajući dužinu izolacije, istraživači su otkrili da postoji "kritični period" između četvrte i dvanaeste nedelje života. Ako bi inače izolovano štene tokom tog perioda ostvarilo kontakt sa čovekom ili drugim psom, moglo je da se socijalizuje normalno.
"Ako im tada ne dozvolite da uspostave privrženost, nikada nećete dobiti sasvim funkcionalnog psa. Bez ikakvog kontakta sa ljudima, do 14. ili 15. nedelje starosti postajali su poput malih divljih životinja", rekao je Skot 1986. godine arhivistkinji Suzan Mertens.
Nasleđe eksperimenta
Oko 1958. godine projekat "Škola za pse" počeo je da se gasi. Rokfelerova fondacija odbila je da obnovi finansiranje kada je postalo jasno da iz centra neće istrčati nikakav "superpas".
Psi su raspoređeni u laboratorije širom SAD i Evrope, a desetak godina kasnije završilo se i zlatno doba američke nauke.
I danas istraživači ostaju zadivljeni razmerama i ambicijama Skotovog i Fulerovog poduhvata, koji je, kako se smatra, postavio temelje moderne nauke o psima.
"Njihov rad imao je ogroman uticaj na uspostavljanje pasa kao ozbiljnog predmeta kognitivnih i bihejvioralnih istraživanja", kaže Vanesa Vuds, direktorka programa "Vrtić za štence" na Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini. "Pomogao je da se stvori oblast kakvu danas poznajemo".
Ipak, pojedini eksperimenti ne bi mogli da budu sprovedeni u savremenim uslovima. Potpuna izolacija štenaca danas bi verovatno bila ocenjena kao suviše surova, posebno zato što su kasnije "divlji" i neukrotivi psi na kraju uspavani.
"Danas, ako proučavate nečijeg psa, bolje je da tom psu ne radite ništa što ne biste uradili njegovom detetu", kaže za BBC Klajv Vin, direktor Centra za nauku o psima pri Državnom univerzitetu Arizone.
Po svojim razmerama, malo je verovatno da će "Škola za pse" uskoro dobiti dostojnog rivala.
"Danas pse uglavnom ne kupujemo za istraživanja, već proučavamo kućne ljubimce koje nam vlasnici privremeno ustupaju", objašnjava Vin.
Ipak, postoje i veliki projekti. Program "Vrtić za štence" pri Univerzitetu Djuk, na primer, testirao je i obučavao 101 štene kako bi utvrdio da li je moguće predvideti koji psi će uspešno postati psi vodiči.
"Niko nije bio dovoljno ambiciozan ili dovoljno lud da ponovi Skota i Fulera, sve dok se mi nismo pojavili", kaže Vuds kroz smeh.
Do sada je njeno istraživanje identifikovalo osobine važne za uspeh pasa vodiča, poput samokontrole, pamćenja i sposobnosti prepoznavanja društvenih signala.
Ali ona se slaže sa zaključkom Skota i Fulera da ne postoji rasa koja je nesumnjivo "pametnija" od neke druge: "Taj zaključak je zaista izdržao test vremena".
Povezane vesti
Bonus video:
Komentari (0)