Lekari dobitnici Nobelove nagrade otkrili mehanizme nastanka autoimunih bolesti: Zašto ih ima toliko mnogo?
Komentari
26/10/2025
-08:00
S obzirom na to da su autoimune bolesti treća najrasprostranjenija kategorija ljudskih bolesti (nakon raka i kardiovaskularnih bolesti), ovogodišnja Nobelova nagrada za medicinu ne samo da odgovara, već i potvrđuje aktuelnu stvarnost. Кako se procenjuje da približno 10 odsto svetske populacije pati od neke autoimune bolesti, Nobelova nagrada za medicinu za 2025. godinu dodeljena je trojici naučnika koji su uspeli da dešifruju mehanizam nastanka bolesti u ovoj kategoriji.
Nobelova nagrada za medicinu za 2025. godinu znači da je napravljen odlučujući korak u lečenju više 150 autoimunih bolesti, koje utiču, a ponekad i ugrožavaju, živote više od 800 miliona ljudi širom sveta. Pionirski rad na autoimunim bolestima, koji je doneo Nobelovu nagradu jednom japanskom i dvojici američkih istraživača, takođe je povezan sa potencijalnim razvojem lekova i tretmana za rak, sprečavanjem odbacivanja transplantiranih organa od strane ljudskog tela itd.
Što se tiče samih autoimunih bolesti, one ne samo da su u porastu u poslednje tri decenije, kako po broju obolelih, tako i po njihovim vrstama, već uglavnom ostaju "crna rupa“ za nauku. Na kraju krajeva, u osnovi je nezamislivo zašto bi ljudsko telo pokušavalo da sebi naudi, muči ili čak uništi samo sebe. I to korišćenjem upravo najefikasnijih sredstava koja su mu na raspolaganju da osigura svoj opstanak - svog imunog sistema. Jer su autoimune bolesti upravo rezultat misteriozne ljudske sklonosti da izazove patološko stanje opasno po samo njegovo postojanje, kao što su multipla skleroza, lupus, kardiomiopatija, dijabetes tipa 1, psorijaza, reumatoidni artritis, između desetina drugih bolesti.
profimedia
Imuni sistem je u suštini složena biološka ratna mašina, najmoćniji štit koji ljudsko telo ima protiv neprijatelja koji izazivaju bolesti. Šematski gledano, misija imunog sistema je da odbije i neutrališe viruse koji napadaju ljude iz okoline, sprečavajući stvaranje disfunkcionalnih i potencijalno štetnih ćelija.
Dobitnici ovogodišnje Nobelove nagrade za medicinu, Japanac Sajmon Sakaguči, profesor na Univerzitetu u Osaki, američka naučnica sa Prinstona Meri E. Brankou i takođe Amerikanac Fred Ramstet iz privatne laboratorije "Sonoma Biotherapeutics" u San Francisku, nakon dugogodišnjeg istraživanja, shvatili su kako je moguće kontrolisati imuni sistem, kako bi se sprečila neželjena odstupanja i skretanja sa koloseka. To jest, šta se dešava kada imuni sistem postane zbunjen i besno napada osobu, umesto da je zaštiti od svih vrsta spoljnih pretnji, od stotina mikroba, bakterija i virusa, poput korone.
Tanjug/Claudio Bresciani/TT News Agency via AP
Podmukle ćelije
Mnogi nevidljivi neprijatelji ljudskog tela su toliko podmukli da se "maskiraju" kako se ne bi istakli od zdravih ćelija. Imuni sistem je, međutim, samo izuzetno iznenađen, jer ima izvanrednu sposobnost da razlikuje opasne uljeze, čak i kada su kamuflirani. Međutim, automatski se postavlja pitanje, zašto ovaj veoma napredni imuni sistem ponekad "poludi" i inhibira svoju sposobnost da razlikuje zdrave od patogenih ćelija?
Odgovori na većinu pitanja o autoimunim bolestima, uključujući i ona očigledna koja zdrav razum sugeriše, u najboljem slučaju su nejasni. Ovogodišnja Nobelova nagrada za medicinu je jasan dokaz da nauka napreduje u razumevanju autoimunih bolesti, ali čini se da je put do njihovog lečenja ili prevencije još dug. Nagrađivani trio istraživača okrenuo se korenu autoimunih bolesti i njihovom fundamentalnom mehanizmu. Drugi istražuju, na primer, povezanost korone sa manifestacijom autoimunih bolesti.
profimedia
Povezane vesti
Кonkretno, nedavno su objavljeni zaključci relevantne studije, koja ističe paradoksalni fenomen "molekularne mimikrije". Uopšteno govoreći, to je lukavstvo virusa, poput koronavirusa, koji je izazvao globalnu pandemiju krajem 2019. godine. Teorija naučnika je da određeni molekuli virusa imitiraju zdrave proteine u ljudskom telu. To izaziva konfuziju u imunološkom sistemu, koji, dok se mobiliše da se nosi sa virusom, na kraju neselektivno napada sopstvene ćelije.
"Autoimune bolesti se ne samo povećavaju poslednjih godina. One se povećavaju skokovima i granicama“, kaže Eleni Кomninu, reumatolog, prenosi "Protothema".
Ona ističe da iz godine u godinu primećujemo trend rasta slučajeva kod svih ili barem kod najrasprostranjenijih autoimunih bolesti. Ovaj porast nije samo zbog činjenice da se autoimune bolesti sada relativno lakše dijagnostikuju nego u prošlosti, ili da je javnost informisanija i svesnija njih. Autoimuni slučajevi se množe u apsolutnom broju. I sada verujemo da nasleđe ne igra primarnu ulogu u manifestaciji autoimunih bolesti.
Naprotiv, faktori koji pokreću autoimune bolesti prvenstveno su povezani sa načinom života i stresom, lošom ishranom, zlostavljanjem itd., sa uslovima okoline, kao što je zagađenje vazduha. Takođe je tačno da autoimune bolesti mogu biti povezane sa trudnoćom kod žena, javljaju se tokom i nakon trudnoće, ali obično u kombinaciji sa nekom naslednom predispozicijom.
Stopa porasta autoimunih bolesti širom sveta je izuzetno zabrinjavajuća, oko 19,1% godišnje. Posebno, sistemski eritematozni lupus (SLE) i Šegrenov sindrom - poremećaj suznih i pljuvačnih žlezda - povećavaju se za 7,1% iz godine u godinu. Ove nalaze navodi "Sjogren" institut, međunarodna organizacija koja prati svaki razvoj događaja u vezi sa takozvanom autoimunom bolešću, naravno potvrđujući ono što dr Кomninu kaže.
Takođe, posebno kod žena, Institut Šegren zaključuje da je prevalencija autoimunih bolesti proporcionalno ogromna: 80% pacijenata sa autoimunim bolestima su žene, element koji je povezan sa genetskom predispozicijom, budući da se X hromozom smatra snažnim katalizatorom za autoimune bolesti.
Međutim, pored genetske pozadine, američki istraživači pokušavaju da utvrde da li i u kojoj meri parametri poput starosti i rasnog porekla doprinose manifestaciji autoimunih bolesti. U nedavno objavljenom članku na stranici Globalnog autoimunog instituta, slika koja se pojavljuje nije posebno jasna, budući da je sam autoimuni pejzaž haotičan.
AP/Chinatopix via AP
Povezane vesti
Sa 152 različite bolesti zvanično priznate kao autoimune i sa dugim nizom faktora koji deluju sami ili u beskonačnim kombinacijama jedni sa drugima, uzročne veze - to jest, objašnjenje - ostaju na nivou razumnih hipoteza. Jedino što je sigurno jeste da istraživanje koje analizira generativni mehanizam, dosežući mnogo dalje i mnogo dublje od očiglednih simptoma, što je upravo ono što su uradili dobitnici Nobelove nagrade Sakaguči, Branko i Ramsdel, izgleda kao moćno i ultramoderno oružje za obuzdavanje delikventne tendencije koju svaki ljudski organizam može manifestovati ka samouništenju.
Gotovo uvek, savremeni naučnici su verovali da imune ćelije sazrevaju prateći protokol poznat kao Centralna imunološka tolerancija. Međutim, Sajmon Sakaguči je, još osamdesetih godina prošlog veka, verovao da naučna zajednica nema mnogo toga da očekuje od Centralne imunološke tolerancije, što je potpuno suprotno perifernoj imunološkoj toleranciji. Sakaguči je istrajao eksperimentišući sa zamorčićima, kojima je uklonio timus, organ od ključnog značaja za imuni sistem, nešto poput centralne kontrolne jedinice računara. Nakon bezbrojnih eksperimenata i studija, Sajmon Sakaguči je uspeo da dešifruje funkciju T-regulatora, posebno u smislu kako ovi ćelijski čuvari ljudskog tela sprečavaju druge ćelije da odstupaju i izazivaju autoimune bolesti.
Naučna fantastika
Nakon otkrića Sakagučija, Brankova i Ramsdela, kao i svih naučnika koji su se posvetili proučavanju autoimunih bolesti, istraživanje se fokusira na veštačko širenje T-regulatora. U kontekstu pilot eksperimenata, primenjuje se supstanca interleukin-2 , koja, kako je primećeno, deluje anabolički za T-regulatore, dramatično povećavajući njihovu širenje. Jedno od glavnih pitanja za naučnike je da li će dejstvo interleukina-2, pored sprečavanja pojave autoimunih bolesti, doprineti asimilaciji transplantata od strane organizma .
Povezane vesti
Još jedan, zaista uzbudljiv pravac kojim se istraživanje u ovoj oblasti bavi tiče se intervencija koje biolozi sada mogu da izvrše, utičući na ponašanje T-regulatora. Čitav projekat snažno podseća na naučnu fantastiku, ali je to naučna stvarnost. Stručnjaci postavljaju antitela na površinu T-regulatora, koja deluju kao lična karta i kao geografske koordinate.
Dodavanjem antitela ćelijskoj supstanci T-regulatora, naučnici pokušavaju da pošalju T-regulatore, kao zaštitnik, određenim organima, npr. transplantiranom bubregu, kako bi ga zaštitili i sprečili njegovo odbacivanje, u slučaju da telo, instinktivno, tretira dotični transplantat kao strano i štetno telo - što je, na kraju krajeva, po definiciji misija imunog sistema.
Komentari (0)