Teza koja menja sve što znamo o svom porodičnom stablu: Naučnici tvrde da "Lusi" možda ipak nije direktni predak čoveka

Tokom pola veka, legendarni fosil "Lusi", pripadnice vrste hominida Australopithecus afarensis, smatrana je najverovatnijim direktnim pretkom svih ljudi.

Međutim, kako je lista drevnih ljudskih srodnika rasla i kako su otkrivani novi fosili, Lusina pozicija sve češće je dovođena u pitanje. Sada bi jedan ključni rad, objavljen prošlog meseca u časopisu Nature, prema mišljenju pojedinih naučnika, mogao u potpunosti da sruši tu teoriju.

Oni tvrde da, u svetlu novih dokaza, naš direktni predak nije bila Lusi, već starija vrsta – Australopithecus anamensis.

Ovaj predlog izazvao je oštre podele u naučnoj zajednici. Jedni smatraju da je A. anamensis naš direktni predak, drugi tvrde da uopšte ne znamo od koje vrste australopitekusa potičemo, dok treći veruju da nova analiza uopšte ne menja sliku ljudskog porodičnog stabla.

"Ovo otkriće, prema mom mišljenju, ni na koji način ne menja našu predstavu o ljudskoj evoluciji", rekao je za Live Science Zeraj Alemseged, paleoantropolog i profesor biologije organizama i anatomije na Univerzitetu u Čikagu, koji nije učestvovao u novoj studiji.

U svakom slučaju, konačan odgovor možda nećemo dobiti, dok se ne pronađe još fosila.

Najstariji poznati primerak australopitekusa

Da bi se razumeli koreni ove rasprave, potrebno je vratiti se čitav vek unazad. Godine 1925. Rejmond Dart objavio je otkriće prvog poznatog australopitekusa - lobanje nazvane "dete iz Taunga", pronađene na području današnje Južne Afrike i stare oko 2,6 miliona godina.

Tokom narednih 50 godina, istraživači su verovali da ljudi direktno potiču od vrste tog fosila koji je pripadao vrsti Australopithecus africanus, ali otkriće Lusi 1974. godine na lokalitetu Hadar u Etiopiji potpuno je promenilo tu sliku. Fosil star 3,2 miliona godina tada je postao najstariji poznati primerak australopitekusa.

Tanjug AP/Les Neuhaus, file

Istraživači su ustanovili da je njena vrsta, A. afarensis, hodala uspravno na dve noge, slično savremenim ljudima, ali je imala znatno manji mozak - otprilike veličine mozga današnje šimpanze. To je sugerisalo da bi Lusina vrsta mogla predstavljati "srednju fazu" u ljudskoj evoluciji, između poslednjeg zajedničkog pretka ljudi i šimpanzi i nas samih, čineći je snažnim kandidatom za direktnog pretka među brojnim poznatim homininima, grupom koja obuhvata ljude i njihove najbliže srodnike.

Godine 1979. njen status direktnog pretka dodatno je učvršćen: analiza evolucionih odnosa među tada poznatim fosilima hominina sugerisala je da je upravo A. afarensis doveo do nastanka roda Homo. U tom porodičnom stablu, A. africanus je "degradiran" iz pretka u daljeg rođaka.

Kako su otkrivani novi australopitekusi, porodično stablo tog roda postajalo je sve razgranatije i zamršenije, dodatno komplikujući pitanje našeg porekla. Ipak, za mnoge antropologe, Lusina vrsta i dalje je zadržala primat, kao linija iz koje su se na kraju razvili savremeni ljudi.

Zagonetno stopalo koje bi moglo da promeni istoriju

A onda je objavljen novi rad u časopisu Nature. Istraživači su pronašli nove fragmente fosila i povezali ih sa ranije otkrivenim, zagonetnim fosilom starim 3,4 miliona godina, poznatim kao "stopalo iz Burtelea".

Novi fragmenti zuba i vilice omogućili su antropolozima da po prvi put pripišu to stopalo slabo opisanoj i kontroverznoj vrsti - Australopithecus deyiremeda, drevnom ljudskom srodniku koji se penjao po drveću, ali je hodao i uspravno na dve noge i koji je živeo uporedo sa Lusinom vrstom pre 3,5 do 3,3 miliona godina, na lokalitetu Voranso-Mile u Etiopiji.

Za Freda Spora, profesora evolutivne anatomije na Univerzitetskom koledžu u Londonu, koji nije učestvovao u istraživanju Burtele stopala, ovo otkriće predstavlja "poslednji ekser u kovčegu" teorije da je Lusina vrsta naš direktni predak.

Naime, rad sugeriše da je vrsta povezana sa stopalom iz Burtelea bliže srodna južnoafričkom A. africanus nego što je to slučaj sa Lusinom vrstom. Prema toj logici, A. africanus možda uopšte nije potomak A. afarensis, već njen rođak.

AP/Pat Sullivan

Moguće je, dakle, da i A. deyiremeda i A. africanus potiču od još starije vrste – A. anamensis, koja je živela u istočnoj Africi pre oko 4,2 do 3,8 miliona godina.

To bi, prema Sporu, značilo da je upravo A. anamensis direktni predak ljudi.

"Ako je ovo tačno, A. afarensis će izgubiti svoj čuveni status pretka svih kasnijih hominina, verovatno uključujući i nas", napisao je Spor u propratnom komentaru uz novo istraživanje.

Žestoka rasprava

Međutim, drugi antropolozi duboko su podeljeni oko značenja ovog rada, piše Live Science.

S obzirom na to da fosilni zapisi iz istočne Afrike sežu znatno dalje u prošlost nego oni iz Južne Afrike, mnogi naučnici veruju da je rod Homo nastao upravo u istočnoj Africi.

Trenutno najstariji poznati fosil roda Homo je vilica stara 2,8 miliona godina, pronađena u Etiopiji, ali modeli procenjuju da se ovaj rod zapravo pojavio između 0,5 i 1,5 miliona godina ranije.

To je starije od mnogih najranijih južnoafričkih fosila hominina, pronađenih hiljadama kilometara dalje, što "čini malo verovatnim da je bilo koji od njih direktni predak", rekla je za Live Science Kerol Vord, profesorka patologije i anatomskih nauka na Univerzitetu Misuri.

Za mnoge, najverovatniji istočnoafrički predak i dalje je Lusina vrsta, A. afarensis, koja je živela na prostoru današnje Etiopije, Tanzanije i Kenije između pre oko 3,9 i 3 miliona godina. Široka geografska rasprostranjenost i dug opstanak, gotovo milion godina, davali su joj brojne prilike da iznedri druge vrste širom Afrike, rekao je Alemseged.

Naučnici iz "tabora Lusi" ističu da potpuno uspravan hod, raznovrsna ishrana, korišćenje ranih kamenih oruđa i širok raspon staništa predstavljaju snažne dokaze za njenu ključnu ulogu u ljudskom porodičnom stablu.

Ali Spor nije usamljen u svom stavu.

Tomas Kodi Prang, docent biološke antropologije na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu i koautor rada u listu "Nature", smatra da je moguće da je A. afarensis razvio ljudske osobine potpuno nezavisno od savremenih ljudi – slično kao što su ptice i slepi miševi nezavisno razvili krila. Takva konvergentna evolucija već je ranije predlagana u našem porodičnom stablu: Prangov tim je, na primer, ranije utvrdio da su A. afarensis i moderni ljudi nezavisno razvili određene osobine fizionomije.

Ako je to tačno, druge vrste koje su živele u isto vreme kada i Lusina vrsta mogle bi biti preci kasnijih hominina, rekao je Prang za Live Science.

On smatra da anatomija A. deyiremeda ovu vrstu čini boljim kandidatom za direktnog pretka ljudi nego Lusi, jer kombinuje drevne i savremenije osobine. Pored toga, analiza iz 2015. godine već je ukazala da je A. deyiremeda bliže srodna rodu Homo nego Lusina vrsta.

AP/Michael Stravato

Drugi, pak, smatraju da novi rad ponovo otvara mogućnost da je A. africanus bio predak roda Homo.

Odgovore možda nikad nećemo dobiti

Lorin Šreder, paleoantropološkinja sa Univerziteta u Torontu, koja nije učestvovala u novoj studiji, kaže da su tokom perioda od pre 3,5 do 2 miliona godina različite vrste hominina istovremeno evoluirale i međusobno se mešale širom Afrike. To znači da je naša evolutivna istorija više nalik isprepletenom toku reke, gde se vrste razdvajaju i ponovo spajaju, nego pravoj, linearnoj liniji.

"Rani Homo mogao je da nastane iz šireg, panafričke grupe različitih australopitekusa. Dakle, da - Lusina vrsta je i dalje kandidat, ali više nije jedini", rekla je Šreder za Live Science.

Čak se ni autori novog rada ne slažu oko svih detalja. Dok Prang podržava umanjivanje značaja Lusi u evoluciji Hominina, vodeći autor studije Johanes Hajle-Selasije, paleoantropolog i direktor Instituta za poreklo čoveka pri Državnom univerzitetu Arizone, insistira da je A. afarensis i dalje najbolji kandidat za direktnog pretka roda Homo.

On je za Live Science rekao da starije osobine pronađene kod A. deyiremeda i A. africanus, poput stopala prilagođenih penjanju po drveću, protivreče ideji da su oni naši direktni preci. Nasuprot tome, Lusina vrsta imala je stopala sličnija ljudskim, što, prema njegovim rečima, čini A. afarensis "verovatnijim pretkom onih koji su došli kasnije".

Naravno, moguće je i da se konačni dokaz koji bi rešio raspravu nikada neće pojaviti.

"Gotovo sigurno nikada nećemo saznati ko je bio naš direktni predak – i što više učimo o ljudskoj evoluciji i raznolikosti naše prošlosti, taj predak postaje sve neuhvatljiviji", rekla je Vord.

Ali to ne znači da ćemo manje razumeti sopstvenu evolutivnu istoriju. "Čak i ako nikada ne saznamo ko nam je tačno bio predak, i dalje možemo složiti prilično jasnu sliku o tome kakav je taj predak bio", zaključila je ona.