Otkriće koje je šokiralo svet: Psihološki eksperiment iz šezdesetih objasnio kako ljudi pristaju na nezamislivo
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Početkom šezdesetih godina prošlog veka, u laboratoriji Univerziteta Jejl postavljeno se jedno naizgled jednostavno pitanje: dokle bi običan čovek bio spreman da ide ako mu autoritet naredi da povredi drugu osobu? Odgovor koji je ponudio psiholog Stenli Milgram postao je jedan od najcitiranijih nalaza u modernoj psihologiji.
Milgramovi eksperimenti poslušnosti, sprovedeni između 1961. i 1962. godine, bili su inspirisani događajima koji su usledili nakon Holokausta. Na njih je posebno uticalo suđenje Adolfu Ajhmanu, koji je svoju ulogu u organizovanju masovnih deportacija Jevreja u geta i logore smrti, ključnom delu nacističkog programa sistematskog masovnog ubijanja, branio tvrdnjom da je "samo izvršavao naređenja".
U svojoj knjizi "Poslušnost autoritetu" ("Obedience to Authority") iz 1974. godine, Stenli Milgram postavio je pitanje sasvim direktno: "Da li je moguće da su Ajhman i njegovih milion saučesnika u Holokaustu samo sledili naređenja? Možemo li sve njih nazvati saučesnicima?"
"Istraživanje pamćenja"
U junu 1961. godine, u lokalnim novinama "New Haven Register" u američkoj saveznoj državi Konektikat pojavio se oglas kojim su građani pozivani da učestvuju u naizgled bezazlenom eksperimentu na Univerzitetu Jejl: "Platićemo vam četiri dolara za jedan sat vašeg vremena. Potrebni su nam učesnici za istraživanje pamćenja."
Ispitanici nisu morali da imaju neko posebno obrazovanje niti prethodno iskustvo.
Prvom probnom eksperimentu pristupilo je 40 muškaraca. Po dolasku u laboratoriju, pod izgovorom da učestvuju u zadatku učenja reči, dobili su instrukciju da nepoznatoj osobi zadaju električne šokove, i to do nivoa koji je mogao biti smrtonosan.
Većina učesnika, njih 26 od 40, odnosno 65 odsto, na kraju je zadala maksimalan, navodno smrtonosan šok. U kasnijim istraživanjima sa drugim dobrovoljcima, većina je išla do maksimalnog nivoa čak i kada je žrtva predstavljena kao osoba sa srčanim problemima ili kada su mogli da je čuju kako preklinje da bude oslobođena.
Muškarci nisu znali da su šokovi bili lažni i da je čitavo istraživanje bilo unapred režirano. Ono zapravo nije imalo nikakve veze sa pamćenjem.
Umesto toga, radilo se o proučavanju poslušnosti i okrutnosti, a eksperiment je postao jedan od najpoznatijih primera kako obični ljudi mogu da učine nezamislivo brutalne stvari kada im to naredi autoritet u kontrolisanom laboratorijskom okruženju.
Od tada su istraživači koristili modifikovane i blaže verzije Milgramovog eksperimenta kako bi proučavali kako, zašto i kada slušamo nemoralna naređenja.
Njihovi nalazi, zajedno sa detaljima iz Milgramovih originalnih istraživanja, ne samo da bacaju svetlo na neke od najmračnijih ljudskih poriva, već pružaju i iznenađujuće uvide u to šta nam može pomoći da pružimo otpor.
"Samo smo gledali u neverici"
Teško je zamisliti da bi prosečna osoba mogla da nanese ozbiljnu štetu drugom ljudskom biću. Većina ljudi uverena je da oni sami to nikada ne bi uradili i da bi se oduprli u situaciji poput Milgramovog eksperimenta.
Čak i psiholozi koji proučavaju ovakvo ponašanje ostaju zatečeni kada ga vide pred sobom.
"Bilo je zapanjujuće gledati te ljude koji su delovali potpuno normalno, srećno i dobronamerno kako pritiskaju te prekidače, a da se ne pobune", kaže za BBC Džeri Berger, profesor emeritus socijalne psihologije na Univerzitetu Santa Klara u Kaliforniji.
Berger je 2009. godine sproveo modifikovanu verziju Milgramovog eksperimenta, zaustavljajući učesnike na nižem nivou lažnog električnog šoka. Očekivao je rezultate slične Milgramovim.
Međutim, dok su on i njegov tim posmatrali učesnike preko monitora, i dalje su ostali zatečeni.
"U početku smo samo gledali u neverici: ne mogu da verujem da ova osoba zaista to radi", priseća se.
Unsplash/fsefefs sefesfesfesf
U Bergerovoj studiji iz 2009. godine čak 70 odsto učesnika sledilo je naređenja do kraja eksperimenta. Za razliku od Milgrama, Berger je uključio i muškarce i žene i nije pronašao značajnu razliku između polova.
"Volimo da mislimo o sebi kao o nezavisnim i moralnim ljudima koji bi odbili naređenje ukoliko bi bilo u sukobu sa našim vrednostima", kaže Tomaš Gžib, profesor socijalne psihologije na Univerzitetu SWPS u Poljskoj, koji je 2015. godine sproveo delimičnu repliku istraživanja.
"Ali dokazi sugerišu da bi trebalo da budemo mnogo manje sigurni u to. Pod dovoljno snažnim pritiskom i u odgovarajućoj društvenoj situaciji, ljudi mogu da se zateknu kako rade stvari koje zapravo ne žele da rade", upozorava on.
U Gžibovoj studiji, koja je takođe koristila niži maksimalni nivo šoka nego Milgramov eksperiment, čak 90 odsto učesnika sledilo je naređenja do kraja. Ni ovde nije bilo značajne razlike između muškaraca i žena.
"Ličnost i temperament iznenađujuće su loši pokazatelji toga ko će poslušati, a ko odbiti naređenje u određenoj situaciji", kaže Gžib.
Posle eksperimenta, psiholog je razgovarao sa dobrovoljcima kako bi se uverio da se dobro osećaju.
Jedna mlada žena, priseća se Gžib, "počela je jako da plače".
"Kroz suze je rekla nešto poput: 'Ja sam jednostavno takva osoba. Radim ono što mi drugi kažu. Tek sada, nakon ovog eksperimenta, to sam zaista shvatila. Zato se stvari u mom životu odvijaju na način na koji se odvijaju'", kaže istraživač.
Zašto smo poslušni čak i kada se to kosi sa našim vrednostima?
Emili Kaspar, profesorka eksperimentalne psihologije na Univerzitetu u Gentu u Belgiji, proučava kako poslušnost utiče na aktivnost ljudskog mozga.
U njenim istraživanjima dobrovoljci zaista zadaju blage električne šokove drugoj osobi.
Unsplash/Sasun Bughdaryan
Kaspar i njen tim koriste metode snimanja mozga, poput funkcionalne magnetne rezonance (fMRI), kako bi posmatrali šta se događa u mozgu osobe kada izvršava naređenje i zadaje šok, a zatim i kada to čini svojom slobodnom voljom.
"Šokovi su stvarni, nisu lažni kao kod Milgrama, ali su prilagođeni pragu bola žrtve. Pravi su i bolni, ali podnošljivi", rekla je ona za BBC.
Njena istraživanja pokazala su da se više moždanih procesa razlikuje kada osoba sluša naređenje u odnosu na situaciju kada sama bira šta će učiniti.
Na primer, kada ljudi zadaju šokove po naređenju, manje su aktivne moždane regije povezane sa empatijom, osećajem krivice i ličnom odgovornošću nego kada to rade dobrovoljno.
Kada postupaju po naređenju, ispitanici čak procenjuju da su šokovi koje nanose manje bolni.
To bi moglo da objasni na koji način poslušnost zamagljuje moralne granice i omogućava ljudima da nanose štetu drugima.
Kaspar ističe da su ljudi u njenim istraživanjima "izuzetno poslušni".
Od oko 800 dobrovoljaca u različitim zemljama, samo 21 osoba, odnosno 2,6 odsto, odbila je da zada šokove.
Seća se jednog učesnika koji nije zadao nijedan šok kada je mogao sam da odlučuje, ali je izvršio svako njeno naređenje čim mu je ono dato.
"Rekao je: 'Kada ste počeli da mi dajete naređenja, bilo je jednostavno mnogo lakše da ih poslušam'", kaže naučnica.
Prema njenim rečima, upravo je to jedna od ključnih karakteristika poslušnosti.
Empatija, osećaj krivice i lična odgovornost zahtevaju mentalni napor i energiju.
"Kada slušamo naređenja i kada su ta osećanja oslabljena, to može delovati kao lakša opcija. Mozak je organ koji ne voli da troši više resursa nego što je neophodno. Neposlušnost zahteva više moždanih resursa nego puko izvršavanje naređenja", objašnjava ona.
Odgovornost kao ključni faktor
Berger ističe četiri aspekta Milgramovog eksperimenta koji pomažu da se objasni zašto je toliko ljudi poslušalo naređenja.
U laboratoriji je svakog dobrovoljca dočekivao "eksperimentator", naučnik u belom mantilu, zapravo pomoćnik koji je igrao tu ulogu.
Dobrovoljac je izvlačio unapred namešten žreb i dobijao ulogu "učitelja", dok je druga osoba, takođe saradnik istraživača, igrala "učenika".
Učitelju je rečeno da učeniku zada električni šok svaki put kada pogrešno odgovori.
Ključna stvar bila je to što je eksperimentator preuzimao punu odgovornost za sve što bi se eventualno dogodilo žrtvi.
Unsplash/Jehyun Sung
"Znamo iz istraživanja da ljudi mogu da se ponašaju veoma loše ako su anonimni ili ako smatraju da odgovornost snosi neko drugi", kaže Berger.
U njegovom istraživanju jedna učesnica ga je pitala: "Neće valjda biti tužbe, zar ne?"
Eksperimentator je odgovorio: "Ako mu se bilo šta desi, ja sam odgovoran."
"To je upravo ono što sam želela da čujem", odgovorila je ona, a zatim nastavila da pritiska dugmad.
Istraživanja su pokazala da sličan efekat postoji i danas na internetu.
Anonimnost je povezana sa većom sklonošću ka agresivnom ponašanju u digitalnom okruženju.
"Ljudi govore i rade najrazličitije užasne stvari na internetu. Kada biste sedeli licem u lice sa nekim i morali da snosite posledice svojih reči, verovatno to ne biste uradili. Anonimnost omogućava ljudima da se oslobode osećaja lične odgovornosti", kaže Berger.
Nakon eksperimenta učesnici su upitani ko snosi odgovornost za zadavanje šokova. Oni koji su poslušali najčešće su odgovornost pripisivali eksperimentatoru. Oni koji su odbili da nastave uglavnom su smatrali da odgovornost leži na njima samima.
Kada je Milgram smestio žrtvu u istu prostoriju sa učesnikom, poslušnost je pala na 40 odsto. Kada je učesnik morao fizički da drži ruku žrtve dok joj navodno zadaje šok, poslušnost je pala na 30 odsto.
Što je kontakt bio neposredniji, bilo je teže nauditi drugome.
Zašto je važno zastati i razmisliti
Još dva faktora bila su od presudnog značaja: prvo, većina ljudi nikada ranije nije bila u sličnoj situaciji; drugo, nisu imali vremena da mirno razmisle o svojim postupcima.
Kad god bi oklevali, eksperimentator bi ih podsticao rečenicama poput: "Nemate drugi izbor, morate da nastavite."
Kada se nađemo u novoj i nepoznatoj situaciji, prirodno tražimo smernice od osobe koja deluje iskusnije, objašnjava Berger.
U Milgramovom eksperimentu jedina takva osoba bio je eksperimentator, koji je uporno insistirao na nastavku.
Da su učesnici dobili deset minuta da razmisle, verovatno bi mnogo više njih odbilo da nastavi.
Taj predah omogućio bi im da sebi postave pitanje: "Da li je ovo ispravno? Jesam li ja osoba koja bi uradila ovako nešto?"
Dodatni faktor bilo je postepeno povećavanje intenziteta šokova.
Ako osoba pristane na mali zahtev, veća je verovatnoća da će kasnije pristati i na znatno veći. Psiholozi ovaj fenomen nazivaju efektom "noge u vratima".
Kako razviti moralnu hrabrost
Gžib smatra da u razvijanju moralne hrabrosti pomaže negovanje određenih mentalnih navika: stvaranje psihološke distance prema autoritetu, prepoznavanje pokušaja prebacivanja odgovornosti, preispitivanje legitimnosti naređenja i davanje sebi dozvole da se zaustavimo.
Ipak, najvažnija lekcija je potreba za sistemima koji otežavaju zloupotrebu moći.
"Ako jedna osoba dobije nekontrolisanu vlast nad drugom, pre ili kasnije postoji ozbiljan rizik da će ta moć biti zloupotrebljena", upozorava Gžib.
Kaspar ističe i još jedan snažan izvor moralne hrabrosti: primer drugih ljudi.
Istražujući počinioce, posmatrače i spasioce tokom genocida nad Tutsijima u Ruandi 1994. godine, njen tim je došao do zanimljivog zaključka.
Jedan od najvažnijih faktora koji spasioce razlikuje od počinilaca jeste prisustvo pozitivnih uzora u detinjstvu.
"Spasioci su češće odrastali uz roditelje ili rođake koji su pomagali drugim ljudima", kaže ona.
Činjenica da je makar mali broj ljudi odbijao nemoralna naređenja, ili spasavao druge tokom genocida, pokazuje da je otpor moguć.
"Spasioci nas podsećaju da uvek možemo da izaberemo drugačiju mogućnost."
Oni koji su odbili da poslušaju
Čak i u originalnom Milgramovom eksperimentu bilo je ljudi koji su odbili da nastave.
"Ne, ovo nije u redu. Ovo je paklen eksperiment. Taj čovek tamo pati. Ne, ne želim da nastavim", rekao je jedan od učesnika.
Kada mu je rečeno da nema izbora osim da nastavi, drugi ispitanik je odgovorio: "Možda bi to bilo tako u Rusiji, ali ne u Americi."
Džo Dimou, jedan od učesnika koji je odbio poslušnost, kasnije je napisao da su mu porodično vaspitanje, skeptičan odnos prema autoritetima i politički aktivizam verovatno pomogli da se odupre pritisku.
"Imao sam nekonvencionalno shvatanje autoriteta i nije bilo verovatno da će me impresionirati beli laboratorijski mantil", napisao je.
Kaspar smatra da upravo tu leži najvažnija pouka.
Moralne odluke ne donose se samo u dramatičnim trenucima - one počinju mnogo ranije, kroz način na koji posmatramo druge ljude i društvo oko sebe.
Genocid, ističe ona, nije događaj koji nastaje odjednom. To je proces koji prolazi kroz faze diskriminacije, kategorizacije i dehumanizacije.
Poslušnost postaje ključna tek u završnim fazama, kada ljudi dobiju signal da mogu da nastave sa nasiljem.
Zato, zaključuje ona, odbijanje da demonizujemo određene grupe i negovanje uverenja o zajedničkoj ljudskosti predstavljaju važnu zaštitu od progona i nasilja.
Povezane vesti
Bonus video:
Komentari (0)