Ispovest Jelene Tinske za Euronews Srbija: O "devojkama iz boljih kuća", mirisu vode u Debeljači i vaspitanju

Život pun umetnosti, hrabrih stavova i iskustava Jelena Tinska pretočila je u stranice koje se čitaju i osećaju kao iskren razgovor, po čemu je u javnosti svakako poznata. Spisateljica, glumica, balerina i žena koja je uvek birala autentičnost, gostovala je u studiju povodom knjige "Devojke iz boljih kuća" – intimne priče o prijateljstvu koje traje decenijama, ali i rada na novom delu posvećenom ocu, uspomenama koje ne blede i dugogodišnjoj borbi za napuštene životinje.

Prvo što je mnoge iznenadilo bila je nova frizura, koja nije rezultat trenda, već Jeleninog bunta protiv birokratije i loših uslova života u vojvođanskoj ravnici.

"Dugo sam imala 'lokica frizuru', dugo, dugo. I onda sam pustila kosu. I volim dugačku kosu, i lepa mi je uvek bila kosa. Međutim, doselili smo se u Debeljaču, u kojoj nema dobre vode, i kosa ne može da se očešlja, voda smrdi, mora da se kupuje u flašama. Mislim, potpuno neverovatno, ako smem da kažem, pravimo razne stvari, a nemamo vodovod. I meni kosa počne da ne može da se raščešlja. I onda ja uđem u kupatilo i uzmem ovako, deca su bila tu, moje ćerke, uzmem ovako napred kosu i odsečem levo i odsečem desno i izađem iz kupatila. Moja ćerka Milica kaže: 'Mama, šta si radila?' E, to je bio uvod, nije bilo loše, ali onda je moj frizer jedva čekao da me ošiša“, uz osmeh objašnjava Tinska.

Euronews Srbija

Iako je knjiga "Devojke iz boljih kuća" izašla pre nekoliko godina, ona ne gubi na aktuelnosti. To je romansirana biografija prijateljstva Jelene i slikarke Ljilje Drezge koje traje od njihove rane mladosti.

"Od moje 13. i njene 16. godine se družimo. Sve smo prošle zajedno – i smrti majke, i rođenja dece, i izložbe, i predstave. Ali ja imam jednu teoriju, nije baš moja, ali je moj tata naglašavao: samo ljudi koji su iz istog miljea mogu da uspeju u ljubavi i prijateljstvu. Može ljubav da bude snažna, ali ako je on iz druge priče, posle izvesnog vremena pukne sve ko tikva, jer su njegovi pogledi na svet potpuno drugačiji. Nas dve smo iz istog miljea".

Šta je to "bolja kuća"?

Na pitanje da li termin "bolja kuća" zvuči pretenciozno, Tinska daje definiciju koja se ne kupuje novcem, već vaspitanjem.

"Bolja kuća je ona kuća koja ima tradiciju, koja poštuje porodicu. To je ona gde se u nedelju ruča zajedno, gde se dolazi na vreme kući, gde se poštuju Božić, rođendan, Nova godina, slava. Bolja kuća je ona gde postoje preci koji su ostavili traga – kao moj tata, ili moj deda koji je bio diplomata, ili moj drugi deda koji je završio medicinu u carskoj Rusiji. To je kuća koja ima pedigre, bez pretencioznosti, znači ona koja ima vrednosti. Danas mlad čovek kaže: 'Radiću nešto što donosi novac'. Treba da radiš nešto da bi bio neko, pa ćeš onda imati i novac. Ti možeš da postaneš neko u Prnjavoru, pa ćeš onda biti neko i u Njujorku".

Kao samohrana majka, reč koju inače smatra "ružnom i smešnom", Jelena je ćerke vaspitavala u duhu istog onog miljea iz kog je potekla.

"Moja deca su imala porodicu s obe strane. Baka je bila profesor srpskog, deka poznat lekar. Moja deca se sećaju svog srećnog detinjstva. Juče je bio rođendan mom unuku Fedoru, napunio je 30 godina, uspešan je snimatelj. Znate gde je bio za rođendan? Kod nas, na porodičnom ručku. To su te vrednosti".

Govoreći o muško-ženskim odnosima, dotakla se i podele poslova.

"Moja bivša svekrva bi svom sinu rekla: 'Nemoj ti, ja ću', kada on uzme usisivač. I onda on nikad nije uzeo usisivač. Danas ima mnogo tih porodica u kojima je sve podeljeno, pa i usisivač. I to nije sramota".

Beograd, Tito i identitet Jugoslovenke

Njena knjiga je, prema rečima Lazara Šećerovića, enciklopedija Beograda u kojoj su Momo Kapor i cela plejada ljudi koji su značili u kulturi.

"Mi smo studirali istoriju umetnosti i dešifrovali egipatsko pismo gde je pisalo: 'Današnja omladina je nemoguća, ne poštuju starije'. To se može primeniti u svako vreme. Međutim, moj Beograd... moj tata nikad nije bio u Komunističkoj partiji, ali se njegova satirična drama igrala u pozorištu. Mi smo živeli u Evropi i rođeni smo u Evropi. To što sad hrlimo u Evropsku uniju koja nije Evropa, to je druga priča".

Jelena Tinska jasno definiše svoj identitet koji ne poznaje moderne granice.

"Ja sam Jugoslovenka. Zašto? Jer sam se rodila u zemlji koje više nema na mapi. Imam i crnogorske i srpske i ruske i poljske krvi. Šta sam ja? Ja sam Jugoslovenka i ja ću i da umrem kao Jugoslovenka. Na mom grobu mora da piše – Jugoslovenka. Ja nikad ništa ne govorim iza leđa. Sve što mislim, reći ću vam u lice".

Osim umetnosti, Jelena Tinska je godinama prepoznata kao jedna od najglasnijih boraca za prava životinja. Njen aktivizam nije samo deklarativan; ona koristi svaku priliku da ukaže na probleme napuštenih životinja, ali i na ekološke probleme koji pogađaju male sredine, poput pomenute Debeljače.

Kroz priču o knjizi, porodici i svakodnevnim borbama, Jelena Tinska nas podseća da biti "iz bolje kuće" ne znači imati novac, već imati karakter, vaspitanje i poštovanje prema sopstvenim korenima.

Kompletno gostovanje Jelene Tinske pogledajte u video prilogu na početku teksta.