Kako je proteran Solženjicin: Pola veka od progona ruskog pisca i filozofa, koji je svojom knjigom "srušio imperiju"

Danas se obeležava pedeset godina otkako je Aleksandar Isajevič Solženjicin, proslavljeni ruski pisac, politički mislilac, nobelovac, proteran iz svoje zemlje.

Uhapšen je 12. februara 1974, a sutradan deportovan u Frankfurt, u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj i pritom mu je oduzeto sovjetsko državljanstvo.

Vilijam Odom, tadašnji vojni ataše SAD u Moskvi, prokrijumčario je veliki deo njegovih hartija, rukopisa, građe, o čemu je Solženjicin pisao tek 1995. u knjizi "Nevidljivi saveznici".  

Proterivanju je prethodila zaplena dela njegovih rukopisa, koje je još ranije sprečen da objavljuje. Promena je nastupila odmah pošto je Nikita Hruščov razvlašćen. Prethodno, od  objavljivanja dela "Jedan dan Ivana Denisoviča" 1962. godine, što je literarno obrađen deo njegovih sećanja iz vremena zatočeništva u logorskom sistemu Gulag, on je u Sovjetskom Savezu, i na Zapadu, postao veoma popularan. 

To delo je ubrzo postalo čak i sastavni deo redovne školske literature. Kako je Nikita Hruščov odstranjen 1964, usledilo je ponovno zahlađenje vlasti prema velikom piscu.

AP/Sergei Karpukhin

Godine 1970. dodeljna mu je Nobelova nagrada, ali on nije mogao lično da je preuzme, strepeći da mu neće biti dopušten povratak u zemlju. 

Onemogućen da objavljuje u svojoj zemlji, u inostranstvu publikuje "Odeljenje za rak" 1966 godine, a "U prvom krugu" 1968. 

Avgusta 1971. Solženjicin je čak bio žrtva atentata, otrovan je najverovatnije ricinom, zbog čega je teško oboleo, ali se ipak oporavio.

"Knjiga koja je srušila imperiju"

U međuvremenu, 1973, u Parizu je objavljeno njegovo voluminozno delo "Arhipelag Gulag". Bila je to vrsta dokumentarnog svedočanstva sa tumačenjima, hronika koja opisuje kompletan sistem kažnjavanja i logorskog tretmana u vreme Staljina. 

Sastavni deo su i svedočenja preko dve stotine logoraša. Delo je odmah postalo globalno popularno i ubrzo je prevedno na brojne jezike. 

Doris Lesing opisaće docnije Arhipelag Gulag kao "knjigu koja je srušila imperiju".

U Moskvi je po objavljivanju Arhipelaga, u Parizu, na ruskom, usledila konsternacija, svojevrsna histerija.

AP/AP Photo

 

U uvodniku moskovske Pravde januara 1974. Solženjicin je optužen za "sklonost Hitleru, Vlasovu, Banderi". Tvrdilo se da "patološki mrzi svoju zemlju, sovjetski sistem i sovjetske ljude".

U vreme najžešće hajke protiv njega Solženjicin je utočište pronalazio kod Mstislava Rostropoviča, svetski poznatog violončeliste, kojem je globalna popularnost omogućila da se ponaša slobodnije. 

Ipak, posle Solženjicina u izgnanstvo odlazi i sam Rostropovič. 

Odlasku u Zapadnu Nemačku prethodila je izjava Vilija Branta, kancelara, da je Solženjicin u Nemačkoj dobrodošao.

U prvo vreme boravio je u kući Hajnriha Bela, takođe nobelovca, u Langenbrojhu. Odatle, odlazi put Švajcarske, u Cirih, da bi završio u SAD, gde ga je pozvao Stanford univerzitet. 

Konačno, skrasio se Kevendišu, Vermont, 1976. gde je živeo uglavnom izolovano tokom nepune dve decenije. 

Sovjetske tajne službe su pritom sve vreme proizvodile razne vidove zastrašivanja, do te mere da se čak pojavila i knjiga navodnih sećanje prve supruge Solženjicina, sa neprijatnom sadržinom, nesumnjivo nastala kao pokušaj kompromitacije.

Hapšenje zbog "vređanja" Staljina

Aleksandar Solženjicin rođen je 11. decembra 1918. godine u Kislovodsku, u Stavropoljskom kraju, na jugu Rusije. 

Roditelji su se upoznali tokom studija u Moskvi. Otac kog se zapravo nije ni sećao, bio je oficir, kozačkog porekla. Poginuo je, navodno, u lovu. Majka je bila kćerka veleposednika. Iako rođen u skromnoj porodici njen otac je stekao zavidno imanje.

Sa majkom se 1924. seli u Rostov na Donu. Fakultet za fiziku i matematiku završio je 1941. godine na Rostovskom univerzitetu. Pohađao je, dopisno, i studije filozofije, književnosti.
Na front je upućen 1942. godine, tokom Drugog svetskog rata, protiv Nemaca. U borbama provodi tri godine. Ranjen je dva puta. Odlikovan je i unapređen.  

AP/AP Photo/PRO

Uhapšen je međutim, februara 1945. U privatnoj prepisci komentarisao je Staljina. Nazvao ga je, pišući prijatelju Nikolaju Vitkeviču, "Hazjain" u značenju gazda, i "Balabos" što je jidiš izvedenica od baal, a znači otprilike gazda kuće, gospodar.

Osuđen je zbog toga, sasvim besmisleno, na osam godina. Kaznu je izdržavao posle Podmoskovlja, u Kazahstanu.  

Čudesno, medicinski neobjašnjivo, isceljnje od kancera, koje je doživeo, tumačio je kao plod snage vere. Do kraja života bio je vrlo opredeljni hrišćanin. 

Vrhovni sud proglasio ga je nevinim februara 1956. godine. Bilo je to vreme Hruščovljevog otopljavanja.

Odnos prema zapadu i povratak u Rusiju

Na Zapadu gde je dočekan kao velika nada antisovjetske propagande, nije pokazivao oduševljenje za popularnu kulturu i uopšte preovlađujući vrednosni model. Smatrao ga je površnim, dekadentnim, konzumerističkim, antihrišćanskim. 

Neupitno konzervativno opredeljen, ipak je iskreno poštovao nivo ličnih sloboda kakav su dosegla savremena društva Zapada, kao i građansku inicijativu, poslovnu preduzimljivost. Šta više upozoravao je da ta dostignuća valja čuvati, negovati. 

AP/Sergei Karpukhin

U Rusiju se vratio 1994. Državljanstvo mu je vraćeno četiri godine ranije. Bio je duboko potresen prilikama u njegovoj zemlji. Podržavao je potom mere i način vladavine predsednika Putina. Ovaj je, sa druge strane, u izvesnoj meri usvojio Solženjicinovo viđenje ruske istorije, pa i odbojnost prema revoluciji boljševika 1917.

Tvrdio je da je agresija na Srbiju 1999. razbudila i preobrazila Rusiju.
Umro je 3. avgusta 2008. godine u Moskvi.

Proterivanje kakvo je doživeo Solženjicin bilo je tužna činjenica sovjetskog društva. On u tom smislu nije bio izuzetak, jer su brojni veliki intelektualci Rusije doživeli slično u sovjetsko vreme.    
Proterani su bili i Sergej Rahmanjinov, Vladimir Nabokov, Ivan Bunjin, Zinaida Hipius, Dmitrij Mereškovski, Sergej Prokofjev, Vasilij Kandinski, Šaljapin, Marina Cvetajeva, Nina Berberova, Nikolaj Berđajev. Postoji čak u ruskoj kulturi termin "Filozofski parobrod" zato što su proterivani brodovima put tada nemačke luke Šćećin. Tako je skovan opšti naziv za čitavu akciju proterivanja nekomunistički opredeljenih intelektualca. Samo 1922. godine, bilo ih, na pet plovila, najmanje 228.