Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Kad Vidovdan padne na zeleno slovo

Šta se videlo na Vidovdan?

Pa, kao i svakog drugog dana, svako je video samo ono što ima u sebi.

Ima onih koji su videli podelu, mržnju, agresiju, bes.

Ima ih koji su videli nemoć, očaj, haos i tugu.

A ima i onih koji su progledali.

Takvi su na Vidovdan u Beogradu videli slogu, nadu, veru, odlučnost. Takvi nisu samo videli, nego su dobro i čuli šta im se poručivalo sa ona dva vidovdanska skupa, koja su samo na prvi pogled bila sukobljena.

Oni koji su progledali, sada znaju da je u Beogradu na Vidovdan održan referendum.

A na njemu je Srbija većinski glasala da ne da Kosovo, da bez Kosova neće u Evropsku uniju, da zločin u Srebrenici nije genocid, da srpski narod nije genocidan, da se ne uvode sankcije Rusiji i na kraju, da je Srbija iznad svakog drugog interesa. Ironija je da se to videlo zahvaljujući upravo onima koji misle i žele sve suprotno od toga.

Ko zna šta za Srbiju znači Vidovdan i ko shvata zašto je uprkos srpskim vidovdanskim stradanjima, Vidovdan za Srbe simbol pobede, shvatiće i da je na ovaj Vidovdan, uprkos svemu, Srbija videla još jednu pobedu. A pobeda je to što se konačno jasno videlo da Srbija, ili najveći njen deo, može da se svađa i ne slaže oko mnogih stvari, ali da se oko suštinskih stvari slaže.

Nije dobro, ali, možda, nije ni loše, što su značaj i značenje ovog Vidovdana bolje shvatili oni koji se Srbije plaše i koji Srbiju ne vole od onih koji se za Srbiju plaše i koji je vole i koji, možda, baš zbog toga, glume plenumaško-blokaderske trojanske konje. Činjenica i da su organizatori protesta, idejni tvorci boljševičkih plenuma i zagovornici otcepljenja Kosova i priznavanja genocida u Srebrenici sa svojih skupova proterali zastave Evropske unije, Ukrajine i ostale simbole „evropskih vrednosti“ i gunđajući sebi u bradu, ipak, poslušno stali ispod trobojke sa belim orlom, barjaka sa likom Svetog Save i onih sa porukom „Nema predaje“, pa čak i onih sa ruskim krstovima, govori nam dve stvari. Prvo, da su svesni da su manjina u Srbiji i da im je jedina nada da se opet domognu vlasti tako što će komunisti opet da prevare patriotsku Srbiju. A drugo, da se komunistima ne može verovati ni kad se krste pod barjakom Svetog Save, a pogotovo ne tada.

Ima jedan istorijski lik o kome je pisao i Andrić, u romanu „Omer paša Latas“, a koji mi padne na pamet svaki put kada vidim ove komuniste pod srpskim barjakom. Taj Omer paša Latas, rođen je kao Mihailo, Mile Latas, u Lici, odakle je prebegao u Bosnu, gde se, kao dezerter iz austrijske vojske, poturčio. Poturčenjak Omer službovao je kod Ibrahima paše, čiju je decu podučavao crtanju, a u Srbiji ga je od potere austrijske vojske, tvrde, istoričari, zaštitio lično knjaz Miloš, koji ga je prebacio u Tursku. Tamo se Omer dohvatio službe u kojoj je napredovao do pozicije paše. Kao paša vratio se u Bosnu u kojoj je ostao upamćen po slamanju begovskih buna, zbog čega je bio omražen kod pravih muslimana. Taj Omer paša Latas, u jednoj sceni iz Andrićevog romana razgovara sa srpskim vođama koje treba da ubedi da mu pomognu u ostvarivanju njegovih ciljeva. Ubeđivanje mu ne ide baš po planu, pa paša pokušava lukavošću, prvo lepo sa Srbima, kad to ne da rezultate, pokušava pretnjama da ih nagovori da mu se priklone, a kada ni to ne da rezultate, Omer skida turski fes i postaje opet Mile, krsti se pred svojom nekadašnjom braćom i zavapi, ne mogu baš da citiram, ali nešto kao „Braćo, pa ja sam vaš“. E, ta mi slika sve vreme igra pred očima kada god vidim kako ovi naši blokaderi smerno staju pod barjak Svetog Save i umesto poziva na protest građanima citiraju Lazarevu kletvu pred Kosovski boj.

’Ajde, kad već citiram, da se, umesto opisa suštine ovog prevarnog momenta, pozovem i na mudre reči osporavanog modernog srpskog pesnika Baje Malog Knindže koji kaže: „Komunjare, komunjare, vi volite samo pare, svi ste vi komunisti pravljeni na kalup isti“.

Pa, šta vam govori činjenica da na televiziji koja služi kao megafon plenumaško-blokaderskoj kvazieliti u udarnim terminima sada gledamo kako se na ulicama igra srpsko kolo, a voditeljka izgovara rečenicu „Sada će nam se obratiti junak sa Košara“? Čuj „junak sa Košara“ na N1! Dakle, ništa drugo, osim da je Bajin deda, koga on citira u svojoj pesmi iz koje sam ja citirala ona dva stiha, sve bio u pravu.

Dakle, nužda zakon menja. Komunistička deca i unuci su shvatili da ako žele da povrate privilegije u kojima su im uživali preci moraju da se ujedine sa nacionalistima, i to ekstremnim, bez kojih neće moći ni da zaljuljaju ovu vlast. Zato su rešili da na njihovim leđima izjašu do pobede, a posle će se, već, rešiti glupih „ćacija“, kakvima smatraju svoje trenutne saveznike, baš kao i one u Pionirskom parku. Ne prave plenumaši razliku među njima, nacionalisti ovi, nacionalisti oni, sve je to isto za one koji su bolji, lepši i pametniji od drugih. Za najbolje među nama, kako sami za sebe vole da kažu. I nije, kao što većina Srbije misli, mržnja prema Vučiću ono što u čvor veže ovaj jalovi savez, već činjenica da ni jedni, ni drugi, ni ekstremni desničari, ni komunisti, nemaju podršku većine u Srbiji. Što najbolje govori o Srbiji.

Prezir koji gaji prema svojim desničarskim saveznicima boljševička kvazielita je pokazala jutro posle Vidovdana, upozoravajući studente preko komšijskih medija da „opasno klizaju po ledu šovinizma“. Poruke koje stižu sa te strane zvuče kao one roditeljske pretnje neposlušnoj deci: „Ja sam te napravio, ja ću i da te uništim“. To što je većina protestanata na Slaviji malo previše uživala u srbovanju i citatima Nikolaja Velimirovića i govoru jednog od vodećih salonskih nacionalista koga u svojim komentarima nazivaju „Koštunica za milenijalce“, drugosrbijanska elita vidi, nešto kao, grubo kršenje „predbračnog ugovora“. Ovaj dogovoreni brak nije podrazumevao nikakva bračna zadovoljstva, a jedna strana je mimo dogovora počela je da uživa u ispunjavanju bračnih dužnosti. Razumeli su, valjda, da su dobili zeleno svetlo.

Ali, tako je to kad daš zeleno svetlo da radi ko šta hoće. Onda počnu da rade šta hoće i oni drugi, a ne samo mi. Zato je to malo nezgodno.

Zamislite, na primer, kada bi sada neko poslušao sina jednog od najpoznatijih srpskih reditelja, isto reditelja, (a šta drugo?), koji godinama ne živi u Srbiji, znači suva elita, nema šta, koji je na društvenim mrežama dao zeleno svetlo i precizna uputstva kako da se postupa sa onima koji ne podržavaju ono za šta se on zalaže. On poziva da se označavaju stanovi, automobili i izlozi njegovih i neistomišljenika njegovih istomišljenika. Da se bojkotuju ljudi sa kojima se naš sin poznatog reditelja politički ne slaže. Da se napuštaju kafane i prostori kada u njih uđu ljudi koji ne podržavaju ono što on podržava i misli. Da se izopštavaju i izoluju iz društvene zajednice svi takvi nepodobni. I da se sankcionišu i svi oni koji se druže sa „označenima“, komuniciraju sa njima i ne proganjaju one koje je on rekao da treba proganjati. Zamislite kako bi to opasno bilo za njegovu ženu Kineskinju, i njegovu ćerku, poluazijatkinju. Da neko, na primer, da zeleno svetlo ludacima koji misle da su tu da odlučuju ko treba da živi, a ko ne, i onima koji smatraju da u Kanadi ne treba da žive ljudi druge rase osim belaca, niti deca iz mešanih brakova, pa ni oni koji žive sa ljudima drugih rasa i boje kože. To bi, slažete se, baš bilo opasno za tog sina poznatog reditelja, za tu elitu i uopšte jednog boljeg od nas ostalih, koji je, normalno, potomak isto tako jednog boljeg od drugih. On, taj muž Kineskinje i otac poluazijatkinje, bi u tom slučaju, kada bi svi bili kao on, morao verovatno da beži iz te Kanade, možda i da se vrati u ovu našu „Đavolju varoš“, u tu groznu Srbiju, gde bi mu i on i žena i dete bili bezbedni, jer ovde, makar do sada, nije bilo takvih budala kao što je on. Nekad su takve, kao sina tog našeg pokojnog reditelja, ljudi zvali nacistima, ali iz pijeteta prema žrtvama nacizma, među kojima je i veliki broj Srba, takve ćemo zvati samo budalama.

Ali, nije ovo ni prva, a sigurno ni poslednja srpska nesloga. Nisu Srbi nikad ni bili narod koji je bio primer za jedinstvo. Srpsko nejedinstvo i nesloga toliko je bolna tačka srpskog identiteta da je u narodnu svest usađena i netačna priča da četiri S na srpskom grbu znače „Samo sloga Srbina spasava“ i da je autor ove krilatice niko drugi, do duhovni otac nacije – Sveti Sava. Krilatica „Samo sloga Srbina spasava“ često se proglašava i narodnom poslovicom, iako dobar deo nacije sada već zna da je autor ove krilatice srpski vojni geograf Jovan Dragašević, učitelj kralja Milana, koji je uz naučnu imao i zavidnu vojnu karijeru, i dogurao do mesta načelnika generalštaba, i koji je, iz možete pretpostaviti kojih razloga, smatrao da bi se četiri ocila mogla tumačiti i tako da budu neka vrsta podsetnika i prekora srpskom narodu. Mada, kad čovek bolje razmisli, nije ni čudo što se vizantijski akronim, čije je izvorno značenje „Car Careva caruje Carevima“ i odnosi se na Hrista, tako dobro primio na nas. Pa, na koga će, ako ne na „nebeski narod“? Narod koji je kulturno jeo viljuškom dok su na engleskom dvoru jeli rukama i brisali prste o odeću. Narod koji je dao svetu i struju, i telefon, i najlepše narodne pesme, i najbolje košarkaše i najboljeg tenisera, i najbolju hranu i najlepše žene, koji je dao rakiju i opanak, narod koji je, što reče Nele Karajlić, jedini na svetu kao pobednik u ratu dao poraženom neprijatelju državu. Na kraju i narod koji je svetu dao i izum nad izumima – zeleno svetlo svakoj budali među nama da radi šta joj padne na pamet i da to proglasi slobodom.