Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Hrvatski Srbi u klopci loših namera

Poslednja serija protesta zbog srpskih kulturnih manifestacija u Hrvatskoj zbunjuje. Ne to da takva raspoloženja postoje među Hrvatima, mahom među mlađom generacijom, nakalemljenom na tvrdokornije starije primerke. To ne zbunjuje, bilo je i biće, kao što je bilo i biće otpora takvom ludovanju među samim Hrvatima. Pravo pitanje je - šta je to danas drugačije da mrzitelji nastupaju direktnije protiv srpske manjine, ne više s namerom da nešto regulišu po svojoj volji, već iz čiste radosti iživljavanja? Oslabljena srpska država, to je jedini novi kvalitet, rođen iz surovih obračuna među Srbima u Srbiji, u koje se, kao strana u ratu, uključio i politički lider hrvatskih Srba Milorad Pupovac.

Među otkazanim srpskim kulturnim manifestacijama u Hrvatskoj ovog novembra je i književno veče "Mitrov danak, pjesnički sastanak" udruženja Adligat iz Beograda. Druge teškom mukom održane manifestacije stajale su pod opsadom malobrojnih, ali glasnih neoustaških grupa.

Hrvatska ekstremna desnica je terminološki tvrd orah. Da li je neo- ili staro-ustaška? Nije uvek lako utvrditi da li se poziva na novu evropsku desnicu ili hvata ideološku vezu sa domaćim istorijskim nacizmom. U svakom slučaju je danas manje antisemitska od fine građanske levice u Hrvatskoj, toliko je izvesno. Njen fokus međutim ostaju Srbi, pa to više govori u prilog istorijskog modela.

U svemu neizvesnom, sigurno je da naslov otkazane manifestacije nije ni etimološki ni kulturološki nevino izabran, jer aludira na frazu "Mitrov danak, hajdučki rastanak". Organizatori priredbe iz srpske Prosvjete su sigurno znali da će desničari, koji god IQ da ih vodi, prepoznati kripto-militantnu referencu. Kad su im u Splitu smetali folklorci iz Novog Sada, šta se mislilo, kakvi će biti kad prepoznaju hajdučiju u naslovu?

Nadležni su pritrčali i sprečili ustašiju i hajdučiju da se sretnu pred prostorijama srpske Prosvjete u Zagrebu. Kakvo olakšanje! Pre nam je bilo dobro, ali posle testiranja za ništa, kad smo Arsena i Gabi uključili u srpsku tradiciju, kad teramo Hrvate da s nama dele oduševljenje prema Medakoviću, onako kao što smo ih kasnih osamdesetih terali da se s nama dive Vuku, sad smo shvatili da više nije dobro.

Zna li srpska levica šta radi hrvatska desnica?

Na sve prepoznatljivosti, nešto se potpuno novo umešalo u baladu o Srbima u Hrvatskoj. Blokaderski pokret u Srbiji je posle dvanaest meseci davljenja države uspeo da oslabi Srbiju, ne samo simbolički. To je pogoršalo i položaj Srba u Hrvatskoj, ne samo simbolički.

Tvrdnja zaslužuje objašnjenje. Ali za početak jedno adekvatno poređenje koje će olakšati argumentaciju i pokazati njenu praktičnu valjanost.

Antijevrejski resentimani nisu strani evropskim nacijama. Najpre kao religiozni antijudaizam, koji je od kraja devetnaestog veka transformisan u rasni antisemitizam, koji je od obnove jevrejske državnosti prerastao u anti-izraelizam, da bi se poslednje dve godine raširio kao vatra u Vjesnikovom neboderu u Zagrebu.

Po analogiji, postavlja se isto pitanje kao i u aktuelnom hrvatskom slučaju – šta je sada drugačije, da evropske nacije, oni delovi koji imaju neosvešćene probleme sa Jevrejima, da takvi više ne upotrebljavaju suzdržano nepoverenje, učtivu distancu i civilizovano odbijanje, već odjednom viču "genocidni Izrael" i zajedno sa pro-hamasovskim uporištima na Levici i univezitetima skandiraju "baci Izrael u more"?

Dogodilo se to da je Izrael izgubio propagandni rat na Zapadu. U propagandi je pobedio Hamas, koji je uz pomoć evropske humanističke kamuflaže i medijskog mejnstrima, uz pomoć biološki najvitalnijeg dela evropskih nacija, uspešno preusmerio hronologiju 7.10.2023. da teče unatrag, od kasnije izraelske reakcije na raniju hamasovsku akciju. U rezutatu, oslabila je globalna percepcija Izraela kao države sposobne da samim svojim postojanjem bude brana rastućem antisemitizmu prema evropskim Jevrejima.

Ukratko, percepcija statusa izraelske države deluje na njenu sposobnost da unapred obeshrabri one koji imaju otvorene račune sa jevrejskom dijasporom. Sigurno, greška je francuske, engleske, nemačke ili istonočevropske Jevreje, koji tu žive stotinama godina, hiljadu godina, proglašavati za "dijasporu". Ali, ovde se ne govori o bunarima u srednjevekovnoj Španiji koje su "trovali" Jevreji, već o praksi i efektima modernih država. Stoga je legitimno posmatrati evropske Jevreje kao izraelsku dijasporu, iako je istorijski netačno.

Tek da se zna, Srbi u Hrvatskoj dobijaju taj isti tretman, da ih se na teritoriji na kojoj žive više od pola milenijuma i gde svakako spadaju u autohtono stanovništvo, krsti nazivom "dijaspore".

Prvi zaključak: Države su promenile sve. Inflatorno stvaranje modernih država je promenilo sve. U pravoslavnim crkvama se taj proces zove "filetiranje", u političkoj mitologiji "borba naroda za slobodu". Koliko je taj proces bio strahoviti pritisak na globalne struje uticaja i moći, dovoljno govori činjenica da su Ujedinjene nacije 1947. godine, kada se u Generalnoj skupštini glasalo za Izrael, imale 47 država-članica, a danas 193, plus 10 koje čine sve da to postanu, uključujući "Palestinu" i "Kosovo".

Da se danas glasa, Izrael ne bi postao ni opština, kamoli država. Srbija nema šta da zamišlja šta bi bilo kad bi bilo, jer je ona od 1991. sistematski "filetirana", glasanje po glasanje.

Ustašija ante portas?

Pri tome ne mislim da je Srbija "filetirana" odlaskom Hrvatske i Slovenije. Ustavno je to bila pokrivena, istorijski objašnjiva situacija. Sa drugim delovima bivše Jugoslavije to već nije tako, jer je na njima statuirana serija nestabilnih istorijskih falsifikata.

Ali to onako usput. Poenta je u nečem drugom, u snazi savremene države da kroz svoj ekonomski prosperitet, diplomatski ugled i društvenu stabilnost, čuva status svoje dijaspore. Ne vojno, nego simbolički, dobrim primerom, bogatstvom i pameću nacije. Na primeru Srbije to znači dijasporu u susedstvu; na primeru Izraela globalno. Poljuljana država, svejedno da li u percepciji ili realno, znači početak novog poluvremena u lovu na dijaspore.

Upravo to se događa Srbima u Hrvatskoj. Oni su obnovljena slobodna lovina zahvaljujući padu ugleda Srbije kao države. I to, u tome i jeste patologija, padu koji nije uzrokovan osiromašenjem društva, naprotiv, koji nije nastao delovanjem starih srpskih "neprijatelja", već je isključivo proizveden unutrašnjom sinergijom anarhističkih pokreta mladih, nezrele političke opozicije i osvetničke roditeljske generacije.

Da li je to proces indukovan nemačkim i britanskim planovima, o tome niti razgovaram, niti mislim da je relevantno. Čak i da je krenulo s te strane, uspeh u razaranju državnih dostignuća u kome učestvuje domaće stanovništvo je u ovih godinu dana postao autohtoni, srpski fenomen. Ne mogu Englezi da organizuju 27. mart trista šezdeset pet dana u godini. Jedan dan, pa ako uspe, ostalo je srpska domaća stvar.

Hrvatske državne vlasti je takav razvoj zatekao potpuno nepripremljene. Tu pre svega mislim na Plenkovića i Milanovića, ne na ekstremne desničarske partijice koje se motaju po Saboru. Ono što Plenkovića i njegov krug zbunjuje je, zašto su akti agresije prema srpskoj manjini odjednom u porastu, i to pri stabilnoj količini antisrpskog raspoloženja u stanovništvu? Drugim rečima, oni koji mrze Srbe, posebno domaće, njihov broj je konstantan, čak pregledan, što nije čudno s obzirom na tako malu naciju.

Zašto se sada u Hrvatskoj Srbi mrze vidljivije, iako ne količinski više nego pre; agresivnije, iako ne statistički raširenije nego ranije? Zašto je kod dela stanovništva neprijateljstvo, rođeno iz osećaja ugroženosti, postalo iživljavanje iz osećaja superiornosti?

Pa zato što se raširila percepcija da je srpska država tako pala, da je sada pravo vreme da se srpskoj dijaspori nalupa par šamara, i to iz čiste obesti. Fizički, nijedan Srbin neće biti ubijen jer je Srbin. Nije to '41., niti će biti. Neće Srbi biti ubijani, samo ponižavani i ismejavani. Pa to je u redu, zar ne? To je dopušteno, posebno kad se zna da sami Srbi to aktuelno rade jedni drugima u Srbiji. I gore, sanjaju da padne prva krv, pa da se krene u nešto što se zove rasplet.

Zašto se u takvoj situaciji i Hrvati ne bi malo zabavili? Oni samo jašu na tuđem talasu.

Pupovac, prijatelj svojih neprijatelja, neprijatelj svojih prijatelja

Drugi zaključak: Politički lider Srba u Hrvatskoj Milorad Pupovac se svesno uključio u proces slabljenje Države Srbije. Njegove propagandne jedinice u "Novostima" i Srpskom narodnom vijeću, u prvom slučaju dobrovoljci, u drugom različiti tipovi mobilizacije i internog pritiska, otvoreno podržavaju vanustavni preokret u Srbiji.

Sledi mala, tipična čitalačka proba iz Miloradovih "Novosti". Autor je poeta-fizičar Slobodan Bubnjević, koji oko 30. oktobra ovako dočekuje novopazarske studente u Beogradu: "Vetar i saobraćaj vladaju raskrsnicom. Ubrzo, grupica. Potom još jedna. Vetar nosi pitanje da li prolaze ovuda. Bedževi. Neko pominje autoput za Novi Sad. Zastave. Transparenti. Trotoari se pune ljudima. Pištaljke. Kratki, srdačni razgovori nepoznatih ljudi koji se razumeju kao da su rođeni. Masa izlazi na kolovoz, saobraćaj staje. Svetla, motociklisti, traktor, vozila i onda – ekstaza. Oni. Neposredno, svako može da im priđe. Stvarni su, onaj osećaj kad uživo vidite pravo Rubensovo ili Gojino platno. Dodir slobode. Ljudi plaču, scene koje znamo, al’ to je ekstatični, gotovo religiozni trans. (...) Sve vri od autentičnosti, iskrenosti i snage, emocije plivaju ulicama – potpuna suprotnost, kontrapozicija njegovim svakodnevnim neistinama, malim i velikim pakostima, medijskim performansima, velikoj ravnoj laži koja je planirana za Srbiju, ali su je studenti čudesno osujetili. I svako ko izađe na ulicu to može da sasvim neposredno iskusi, da pristupi koloni promene, da se uključi u istoriju".

Jeste, svako ko izađe na ulicu sa Gojom i Rubensom, može da blokira državu Srbiju. Ako ne zna kako, neka pita vetar.

Priznajem da se neke četiri godine mučim da shvatim logiku Miloradovog medijsko-propagandnog tima da se ubaci u svaku situaciju koja slabi diplomatski status Srbije. Stvar je samo eksplodirala zadnju godinu, ali programatski nije bila drugačija ni ranije.

Logičkog smisla nema, a Pupovac uvek deluje logično. Lingvista je, lingviste razmišljaju sređeno, unutar koordinatnog sistema horizontalne sintagmatske i paradigmatske uspravne ose. Na donjoj je jezik gramatika, na uspravnoj metaforika. Na primer, "sloboda je doletela na vetru". Gramatika tačna, metaforika revolucionarna. Ali praktičan cilj? Mora da postoji, jer kad se lingvisti ubace u politiku, nisu kreativni, već sistematični.

Šta dakle Pupovac radi time što iz srpskih institucija u Hrvatskoj otvoreno ljulja državu Srbiju? Da li misli da će tako poboljšati status hrvatskih Srba? Radi na pretvaranju hrvatske države u antifašističko vijeće? Želi restauraciju Jugoslavije?

Od početka sam naginjala ovom poslednjem. Motiv razumem, voli čovek Jugoslaviju, nije jedini. Ali na koju realnu priliku računa, koje snage, s kojom logistikom? Sad znam da master-plan postoji. Pupovac ne radi na VRAĆANJU Jugoslavije, kako i bi, tako realističan. On samo dokazuje da su sve države naslednice bivše Jugoslavije NESPOSOBNE za državnost. Da su failed-states, Srbija kao i Hrvatska, BiH i Makedonija jasno, Kosovo očigledno, Crna Gora definitivno kad se pogledaju kriminalne statistike. Slovenija se izvukla, ali ostali – ostali su nesposobni da preuzmu odgovornost koju donosi državnost. Tamo gde nisu dovoljno nesposobni, treba im pomoći.

I to Milorad Pupovac radi. Pomaže nesposobnima da se opuste i počnu da razmišljaju u alternativama.