Kolumna Kokošinjac

Hijerarhija kokoši je dosta jednostavna. Najslabiju kljucaju sve ostale, a ona glavna, pak, kljuca bukvalno svaku kokoš u grupi. Drugim rečima, što bolje stojiš u kokošinjcu, manje te kljucaju. 

Prosto ko pasulj. Kljun je sredstvo kojim se uspostavlja i održava dominacija.  

S te strane gledano, svojevremena fascinacija Marinike Tepić kokošinjcem, sasvim je i razumljiva i opravdana. I da nije sprečena, glupim činjenicama, da osvoji Morović, i kokošju farmu, možda bi položaj njene stranke danas bio mnogo bolji. 

Ovako, sa 1,6 odsto glasova na lokalnim izborima, SSP mirno mogu da kljucaju svi, ko koliko hoće, sve dok i ona i Đilas ne budu totalno očerupani. 

No, to sa Marinikom je tek digresija. Naša tema su hijerarhijski odnosi u ljudskim društvima, odnosno, ko tu koga, i kako, kljuca. 

I, osim što i u ljudskim kokošinjcima postoji uspostavljanje reda i hijerarhije silom (monopolom nad njenom upotrebom), osnovna razlika između nas i kokoši je jezik. 

Evolucija nam je omogućila da se ne lupamo nosevima (kljunovima), nego rečima, što je, opet, u nekim slučajevima hendikep. Marinikin nos izgleda dosta oštro i opasno. Da ga je više koristila, Bog zna šta bi bilo. Reči su je, pak, dovele u poziciju u kojoj je kljucaju sa svih strana. 

Ali, i ovo sa Marinikinom "govornom manom" (u smislu - što, jadna, progovori, ikada), jeste samo još jedna digresija, bitnije je za nas to što, jezičkim kljucanjem, ljudi uspostavljaju hijerarhiju u svom kokošinjcu, baš i kao tačno mesto koje svakom članu (grupi), u njemu pripada. 

Najpre, jezikom se proizvode emocije, koje, po mnogim psiholozima i sociolozima, mogu da se uče, baš kao i neka pozorišna uloga. 

I sada, kada imaš, recimo, medije, i društvene mreže, koji ti, udruženim snagama, ponavljaju da je nešto jako dobro, a nešto jako loše, dosta lako ćeš da naučiš da nekoga voliš, ili mrziš. 

Da bi se sve to pojačalo, jezik se služi i raznim uvredama, koje, kroz ponižavanje, defamaciju i stvaranje stereotipa, služe što održavanju stare hijerarhije, što uspostavljanju sasvim nove. 

Zato i sve što živimo poslednjih godinu dana toliko liči na performans (često i na vodvilj, burlesku, skeč), u kojem svako igra neku ulogu, ponavljajući ono što je čuo, što mu neko suflira, i ulažući ogromni trud u to da izgleda ubedljivo. 

Često se to pretvori u komediju, pogotovo kada pravi glumci krenu da glume nosioce promena, pa se čoveku čini da u ovoj zemlji postoji deo društva u kojem su svi Trifunovići ili Bjelogrlići, koji sami sebe imitiraju, što deluje dosta nepodnošljivo. Njihova imitacija je gluma, a gluma imitacija. I svaka emocija koju tako pokušaju da proizvedu, šuplja. Čovek krene onda da pati za Marinikom, pa sve i očerupanom. 

Ipak, njihovi pokušaji, kao i pokušaji svih drugih, da uđu u ulogu, dosta su razumljivi. Ljudi žele da budu prihvaćeni, da budu deo, priznati, potvrđeni, pa je, za masovnu predstavu, sa mnoštvom učesnika, potrebno samo stvoriti određenu društvenu grupu, ako ni na koji drugi način, onda ponavljanjem mantre da ona postoji, i da je iznad svih drugih. 

Još ako mreže i mediji ustvrde da ćeš, postajući njen član, automatski biti visok, lep, prepametan, pun zuba, obrazovan, neodoljiv...broj onih koji požele da se "učlane" u nju, postane popriličan. 

Ljudi koji, ni u jednom drugom slučaju, ne bi pristali da ih neko doživljava kao pravog Sergeja Trifunovića, ili kao njegovu kopiju, u ovom mirno stanu u red, baš za tu ulogu. Ili Sergej, ili ništa. I original, i kopija.  

Tako smo, sve glumeći emocije i pamet, i kljucajući, i to ne na osnovu političkih, ili ideoloških podela, nego onih eugeničkih, gotovo rasnih, došli do dve Srbije koje živimo. 

Zbog toga imamo, s jedne strane, simbiozu Nataše Kandić i Lompara, Gruhonjića i raspopa Danilovića, Mile Štule Pajić i navijača, ikona i zastava EU, a sa druge, bezube i bezvredne "Čacije", čiji stereotip je, stvorila ona prva, "prava" strana, uz pomoć medija i mreža, koji se ponašaju kao pravi Tvorac. Ili ćeš, po njihovim notama, da glumiš mržnju, ili ćeš biti izbačen iz imaginarnog Raja pametnih i pravovernih. 

I tu smo kod važnog dela. Mržnja, koja se manifestuje pucanjem, ubadanjem, paljenjem prostorija, nije proizvod bilo čega realnog, sama nije realna, nego je samo gluma, čak i kada su joj posledice gadne. 

Poželjno je, i to je činjenica, glumiti mržnju, pošto se čitava predstava tako i zove, i pošto su ti reditelji (mreže i mediji), dodelili baš tu ulogu.  

Zato nam i izbori liče na glumljeni kokošinjac. I zato su, u njemu, jedni te isti, i dželati i žrtve. I svemoćni i potlačeni. I iznad svih ostalih, i podjarmljeni. I kljucani, i oni koji kljucaju. 

Zato je, na tim izborima, svaki rezultat, i poraz i pobeda. Poraz kada glumiš da su izbori nebitni i da ih i ne treba održavati. Pobeda kada glumiš da je on gotov, "do Vidovdana". 

Pri tom niko ne shvata da je jedini realni rezultat te glumljene Srbije, onaj koji je postigla Marinikina stranka. Zato što on govori o tome gde stigneš, posle euforije u pozorištu, jer si pristao da glumiš, umesto da se baviš politikom. 

Budeš očerupan. Kokošinjac je svašta, ali nije glup.