Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Bolest koja je umislila da je lek

"Rekao bih da je naše društvo pogođeno bolešću za koju još nismo pronašli ime; a ova mentalna bolest ima veoma čudan simptom, a to je da je sam simptom doveo do mentalne bolesti". 

Mišel Fuko 

Samo jedna stvar nije tačna u ovom iskazu. I simptom i bolest imaju ime. Preciznije, imaju više imena, i svako je tačno.  

Bolest predodređenih, bolest prepametnih, idealnih, profesorska bolest, bolest intelektualnih mesija, bolest sveznajućih... 

I uvek počne kao simptom, koji se manifestuje kroz ideju da neko ima više prava da određuje kako će svi da žive, nego neki tamo običan puk. 

I uvek se završi kao bolest, pošto je svaka bolest sukob, i to onaj u kojem samo jedna strana može da pobedi. Ili bolest, ili njen lek. 

Problem više je što je simptom stvaran, ali, kada postane bolest, ta bolest je umišljena, te lek za nju ne postoji, što znači da treba lečiti sam simptom. 

Tu misija postaje nemoguća, pošto simptom, na svaki pokušaj lečenja, postaje bolest, koju više niko ne može da izleči. 

Najbolji primer toga je izjava Miloša Pavlovića, bivšeg dekana Fakulteta dramskih umetnosti, jednog od gomile onih po kojima mogu da se zovu i simptom i bolest, a koja glasi: 

"Što je naša žrtva veća, veće su i posledice po njihov sistem". 

I sve je tu umišljeno, pošto niti je on bilo šta žrtvovao, niti je ta umišljena žrtva proizvela bilo kakve posledice, niti je sistem "njihov". 

Sistem je pavlovićevski, on je bio na čelu fakulteta koji je decenijama leglo nepotizma i korupcije, na koji se upisuju "naša" deca, koja potom, i pre nego što ga završe, dobijaju posao u "našim" pozorištima, ili angažmane u "našim" filmovima, i "našim" produkcijama, na "našem" RTS-u, koji, opet, po Pavloviću, nije dovoljno dobar, jer ne služi "našim" građanima. Za lovu koju nam daje (RTS), nemojte ni da pitate, to je "naša" lova. 

I to je to. Neizlečiva bolest, pošto se bazira na umišljaju da smo "Mi" iznad svih ostalih i da je, zato, "Nama", apsolutno sve dozvoljeno. 

Bjelogrlić, u činu eklatantnog nasilja, prebije Gagu Antonijevića, bude za to osuđen, pravosnažno, i "Mi" na to mirno ćutimo, jer je on "Naš", a Gaga je "Njihov", te su i batine nešto što mu, logično, sleduje. A sud? Je...eš sud, sigurno je i sud "Njihov". 

Ne oglasi se Proglas, ni njegov član Majić, koji je sudija, ni onaj drugi član, profesor Pravnog fakulteta, ni akademik Kostić, apologeta nenasilja, niti bilo ko od silnih glumaca, reditelja, scenarista, koji su sekli vene, vrištali i čupali kosu, svaki put kada bi se dogodilo "nasilje" nad studentima, bez obzira što ni jedan od tih slučajeva nije sadržao ni nameru (sa umišljajem), niti brutalnost Bjelogrlićevog čina. 

Ništa o tome ne kaže ni bivši dekan Pavlović, pošto je, za njega, Bjelogrlić žrtva, velika, a Antonijević samo dokaz da će posledice po "Njih", biti veće. 

Niko, od svih onih koji se tako zdušno zalažu za lustraciju, nije ni probao da nam objasni, da li je osuda za nasilje razlog za lustriranje, i zabranu bavljenja javnim poslom, ili bar zabranu da pričaš o "zverinjaku", pošto si uradio nešto dosta zverski. 

Koga briga. Naročito tamo gde i simptom i bolest imaju toliko imena, od onih na A, na B, sve do onih na Š, a preko P. 

Tamo, gde su i simptom i bolest tako rašireni da narcisoidni poremećaj ličnosti deluje kao laka prehlada, i gde ubeđenost da si tako pametan i lep, da ti sve pripada, vodi do raznih drugih devijacija, od Daning Krugerovog efekta (kada neko pati od iluzorne superiornosti, i misli da je veštiji nego što jeste), do onoga što se zove Minhauzenov sindrom. 

Čitavu godinu prisustvujemo manifestacijama, spektakularnim, ovog sindroma, prvi put zabeleženog 1964. godine, u Americi. 

Tada je izvesnom fabrikantu izvesni lopov, umesto novca, iz novčanika ukrao kreditno pismo koje je omogućavalo lečenje po bolnicama. 

I onda je majstor, sa tim pismom, obišao 50 američkih država, gomilu bolnica, u kojim su mu uradili 2768 rendgenskih snimaka, 254 RTG snimka grudnog koša, a uz to je i 387 puta popio barijum kašu, dok su mu tri puta operisali slepo crevo, a sedamnaest puta krivi nos. Uspeo je da i 187 puta bude primljen u bolnice, na lečenje, ali je uglavnom brzo iz njih bežao.  

Fenomenalno, a i ponovilo se. Razni pavlovići ovde su, od prošlog novembra, svaki dan operisali šuljeve, kile, kurje oči, podočnjake, radili liposukciju, išli na rendgen na N1, skener na Novoj, magnetnu u Danasu, sve dokazujući kolike su žrtve, a i da nam je zdravstveni sistem užasan. 

Pri tom su sebe nudili kao lek.  

I to je najslađi deo i simptoma i bolesti. To što misle da smo mi stvarno ludi. I da ćemo to što će oni da nam smućkaju, bez problema da popijemo. 

Ni slučajno. Neće da se desi. Vi ste bolesni, a ne mi. Prema tome, lečite se. U karantinu.