Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Sveti Gral na upaljaču
Komentari
17/11/2025
-09:00
U moru ludih vesti, jedna me je ipak oborila s nogu, a pročitao sam je u "Nedeljniku", od kojeg takav udarac nisam očekivao, bar ne juče:
"Studenti u blokadi raspisali javni konkurs za izradu vizuelnog identiteta za buduću Studentsku listu".
What the f..k, pomislio sam već kod naslova, te sam ga pročitao ponovo, i ponovo, i ponovo, ozbiljno se spremajući da pozovem Veljka Lalića i pitam ga - brate, šta je, bre, ovo - vizuelni identitet?
I taman bih to iskoristio, onako, usput, i da ga pitam da li zna zašto je Ljilja na Euronews prešla, ali sam odmah odustao, nedelja prepodne, gde ljude da uznemiravam, da ne pričam da nije lepo da se mešam u tuđu uređivačku politiku.
Pa mislim, stvarno, koja Ljilja, šta pričaš i šta te briga?
Odustao sam, dakle od istrage, ali čuđenje nije prestalo. Kakav vizuleni identitet - liste? Šta znači to? Lista da bude na formatu A2, ili A4? Boldovana, ili ne? Sve velika slova, ili može i mala? Italik? Margina, prored, font?
Onda sam prešao na tekst, i shvatio. Reč je o potrazi, tako piše, za "Simbolom studentske borbe".
Povezane vesti
I ima još, vrlo jasnih napomena, kako "Simbol borbe" ima da izgleda.
Boje: Najbolje do tri boje.
Font: ozbiljan, čitljiv, jednostavan, bez serifa.
Teme: Pravda, znanje, odgovornost, razvoj.
I sve to, kako piše u pozivu, javnom, za javni konkurs, ima da bude korišćeno, redom, za: bedževe, hemijske, upaljače, blokčiće, plakate, flajere, bilborde, press akreditacije, Instagram...
Au! Kakav zadatak! Pravdu, Znanje, Odgovornost, Razvoj, smestiti u tri boje i ozbiljan font, bez serifa (to je zbog Pravde, ona ne trpi ukrase na slovima. Razvoj već treba ukrasiti. Znanje, obavezno. Odgovornost, pola-pola).
Pa to onda staviš na hemijsku, blokčić, bedž... valjda im anonimni profesor, prijatelj njihov, objasnio da se tako dobijaju izbori. Upaljač, u tri boje, pa još ako baca plamen, u tri boje. Nema šta.
Povezane vesti
Gotov je.
No, da se pustimo sada tehnika i strategija izbornih, baš kao i izbornih džidža boca, nego da razmislimo, kako bi, odista, "Simbol borbe" trebalo da izgleda, pa da Dejan Ilić to doživi kao "Simbol vere":
"Verujem u jednu listu, svedržiteljsku, nevidljivu; I u jedan Plenum, jedinorodni, kroz koji je sve postalo, pa i lista (i anatema na pojedine kandidate); u Duha Svetog koji govori kroz proroke, u Danasu i na Peščaniku; i u jedan, saborni i sveti Zbor." Ono, da čekam vaskrsenje mrtvih, naravno da se podrazumeva. I krštenje. Svetom vodicom svetog Zbora.
Povezane vesti
Kao što vidite, ozbiljan zadatak. Pošto je za...ban taj Simbol, u samo tri boje.
Ali, kako ja ne volim odustajanje, i probleme doživljavam kao izazove, još od kako su me deca naterala da gledam Nodija, odvratnu jednu dečiju seriju, odmah sam se bacio na stvaranje.
I prvo sam pomislio, kako bi odličan Simbol, bilo slovo "D", u tri boje. Bebeća roze, šerpa plava, a ozbiljnost bi davala ona koju je moja baba zvala - grao.
Mislim, sve je tu, u tom, jednom slovu:
D-onacija, D-ijana, D-instanje, D-eluzija, D-osadilo mi da učim, D-ekanka, D-emokratski centralizam, D-okumentacija, D-emoliranje, D-rekavci, D-irektna D-emokratija...
Ide na upaljač, famozno, možeš svaku stranku da zapališ, problema bez. A ako odustanemo od nasilja, Simbol ide na blokčić. Koji bi se onda zvao: D -blokčić. U koji se upisuju, subotom, velike misli Kišjuhasa, Milana St. Protića, i anonimnog profesora, prijatelja studenata.
Kulturna revolucija, ali prosvećena, kao taksista iz Bangladeša, pa svi ćaciji u radne zadruge. Na selo. I motku u ruke.
Nije loše, a? No, kako sam se bavio marketingom, jasno je meni da je jedan predlog, ko nijedan. Mora tu da se doda, ideja, vizija, slika...
Na primer, slikovit simbol da bude, u tri boje: hidžab, sa stilizovanom kokardom Ili, kokarda, prekrivena hidžabom. Ludilo. Snežana Čongradin, prekrivena Milom Lomparom; Milo Lompar, prekriven Snežanom Čongradin.
Boje da budu erotske. Ona u vatreno crvenom. On u royal blue. Još dodaš belu, i možeš da mašeš, i pevaš: Crveno, plavo, belo, tim se diči srpstvo celo. I građanstvo.
Užas. I ona i on bi se, jadni, spalili. I svako ko to zamisli. Sve stranke bi izgorele, a i lista, dok bi Jovo Bakić vikao: Prži! Kako se taj svaki put izvuče, samo Bog zna.
A za nas ostale nastao bi Armagedon, pravi, te je bolje da prestanemo da zamišljamo.
Uostalom, sve to je samo još jedan od primera jadnog, amaterskog nivoa cele te podle postavke sa "našom decom", koju su naučili da brinu o izgledu, a ne o šupljini koja u njima postoji.
Usađena im je, pošto su im mentori, profesori i proroci takođe šuplji, a da sve bude još crnje, od te šupljine napravili su čitav jedan moral.
Nakaradan, naopak, izvrnut, lažan, što se najbolje vidi u poslednjem pismu Anonimnog profesora, anonimnim studentima, kojima je prijatelj, a objavljenom prošle subote, u Danasu.
I punom, ali, bukvalno, lupetanja. Sve da bi se dokazala teza o tragičnosti Dijane Hrke (kao da neko mora da mi dokazuje njenu tragičnost!?), koju on, ovaj put, upoređuje sa Sofokleovom Antigonom.
I kaže, ukratko, kako je nekada Kreont Antigoni branio da sahrani svoje dete Polinika, što je, po njemu, isto kao i ovo što radi današnji Kreont, koji Dijani ne dozvoljava da ožali svoje dete, i neće da udovolji njenim zhatevima, koji su, pri tom "uzdignuti do opšteg principa".
"Ona ne traži osvetu; ona traži odgovornost. Ona je vas, studente, u svom bolu prepoznala kao svoju decu i stala sa vama rame uz rame u borbi za pravdu."
Fenomenalno, osim jedne sitnice. Sofokle je pisao o Antigoninom stradanju zbog pokušaja da sahrani svog brata Polinika, a ne dete. I jeste da je incest bio uobičajena pojava u to vreme (Sofokle je o tome pisao), ali kako brat, kojeg je tvoj otac, baš kao i tebe, dobio sa svojom majkom, postane tvoje dete, nije baš jasno, nikome osim anonimnom prodavcu šupljine, njegova mašta je dovoljno izvrnuta.
Naime, za neupućene, Antigona bi morala da dobije Polinika sa ćaletom, koji jeste da je bio Edip, onaj Edip, ali je taj incestuozni posao obavio ranije, kada je, baš nju, Polinika i još par dece/braće i sestara, dobio sa svojom mamom, Jokastom. Sofokle sve to posle lepo zapisao, u dve drame.
Verziju anonimnog profesora ni grčka mitologija ni Sofokle nisu mogli da smisle. Da sa ćerkom/sestrom, dobiješ sina/brata, da ne pričamo šta bi Kreont tu bio. Ujak/pašenog/otac/deda. Možda i šurnjaja, svega je tada bilo.
Koga briga. Sve može, pa i laganje, izvrtanje priča i činjenica, samo da bi se dokazala teza. Zato su i studenti Dijanina deca, a ne tek braća. Sofokle pojma nema.
I to nije čak ni sve. Posle lupetanja o Antigoni, anonimni, bez trunke stida, nastavlja:
"A sada ću da vam ispričam pravu srpsku verziju Brehtove „Majke Hrabrosti“. Nazovimo je… Ana."
Majke ti? Srpska Ana Firling, što bi rekli - moralna ništarija.
Baš ta, tvrdi anonimni profesor.
Ta koja - radi u jednoj beogradskoj opštini (minus na startu, svako ko radi u opštini je, valjda, kreten).
I opština je - Naprednjačka (Užas, bez kraja, naprednjačke opštine su zlo neviđeno).
I šef joj je - Naprednjak (Tragedija, gorih šefova u naprednjačkim opštinama nema).
I ona je vredan radnik, ima sina i ćerku, hrani porodicu svojom platom (naravno da će muž takvu moralnu ništariju, koja u opštini radi, da ostavi, i zaboravi na alimentaciju. Ili je umro, nije mogao da izdrži da mu žena radi u opštini).
Kako god, sin te moralne ništarije je - Student (ćerka još u školu ide).
I, od prvog dana, učestvuje u blokadama.
I još je išao biciklom do Strazbura.
A ona, zbog toga, biva šikanirana na poslu, interna kontrola gleda njene predmete, i, zamislite, ona, ipak, ne odustaje, nego prodaje svoje dostojanstvo i odlazi, u subotu, na naprednjački miting, ne bi li sve ispeglala.
Moralna ništarija koja misli da može da trguje sa sistemom. A ne može. Pa će sin da joj završi u pritvoru i biće izbačen sa fakulteta. Pa će posle još da ga udari neki sa fantomkom, i završiće u bolnici, fraktura lobanje.
Sve zbog nje, moralne ništarije.
Majke mi, dok sam čitao ovu bljuvotinu, sve sam mislio kako uopšte nije potrebno da tog malog bije neki sa fantomkom. Otišao bih ja, da mu zavalim šamarčinu, pošto je jedina moralna ništarija, u celoj priči, on.
Keva se ubi od posla, izdržava ga, hrani, plaća školu, oblači, i njega apsolutno zabole šta će s njom da bude.
Da je nije, možda, pitao: Kevo, hoće li tebi da prave problem ako ja malo pedalam do Strazbura, ili ga je bolelo uvo za to, nego joj je tražio da mu da neku kintu, da ima, za usput. Kintu koju ona zarađuje u toj, naprednjačkoj, opštini, sram da je bude.
Zamislite tog kretena.
Ili, nemojte njega da zamišljate. Nikoga ne zamišljajte, nema potrebe.
Kreteni su tu, oko nas, prodaju nam lažni moral, prerađuju Sofokla, i ugrađuju šupljinu u našu decu.
Pa ova onda tragaju za "vizuelnim identitetom" studentske liste.
Bez razmišljanja o tome, šta će, kada ga nađu?
Pošto oni, Sveti Gral da nađu, ne bi znali ni šta je, ni čemu služi. I stavili bi ga na upaljač. I blokčić.
Tome su ih kreteni naučili.
Komentari (0)