Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Branko Milanović i sveta prostota

Postoji nekoliko načina na koji se može govoriti o onome što se dogodilo Branku Milanoviću, svakako najvećem srpskom ekonomisti (pardon, svetskom ekonomisti, Srbinu), kada se, po drugi put, usudio da primeti šta je sve mračno i pogrešno u studentskom buntu.

Uz nalaženje sličnosti između studentske organizacije i Crvenih Kmera, i kritike anonimnih plenuma koji se narodu obraćaju sa "Olimpijskih visina", ne udostojivši, taj narod, čak ni potpisa organa koji ta saopštenja pišu, Milanović je zaključio da je studentski pokret "postao anti-demokratski u načinu svog rada i potpuno netransparentan", te da je prešao na "otvoreno nasilje".

Sve to je Milanović objavio i na tviteru, i, kada bi hteli da budemo zluradi, mogli bi tu da kažemo ono što je, svojevremeno, gotovo savršeno posložio Muharem Bazdulj, i završimo raspravu:

"Svako ko otvori tviter nalog, apsolutno je zaslužio sve što će mu se tu dogoditi".

No, Milanović svakako ne zaslužuje zluradost. On je čovek koji je, po mnogim autoritetima, veći stručnjak za pitanja ekonomske nejednakosti čak i od mega popularnog Piketija, i onaj koji je, na intelektualnim kladionicama, izuzetno ozbiljan favorit za Nobelovu nagradu, te se prema njegovim razmišljanjima treba odnositi sa ozbiljnom dozom poštovanja, a njega samog zamoliti da se mane tvitera, pošto je upravo ova mreža, uz sve ostale, razlog zbog kojeg je, nedavno, za reč godine izabran izraz koji mi prevodimo kao: "trulež mozga".

I šta god da na mrežama objavi, naći će se dovoljan broj frustriranih trulih mozgova da ga pljune, opsuje, ili mu kratko poruči da je svinja i "ćaci".

Opet, oni su efemerni, "sveta prostota" onog dela Srbije koji veruje da ima tapiju na istinu, na moral, na vrednosne sudove, a koji, pak, stoji na periferiji, poput zakržljalog repa, onog dela čovečanstva koji je na sebe preuzeo gotovo božanske atribute i ubeđen je da je jedini koji ima pravo da kaže kako to čovečanstvo treba da izgleda.

To je onaj deo koji je liberalni poredak, liberalne vrednosti, proglasio za konačne. I kada je, 1989. godine, Francis Fukujama, jedan od najpoznatijih liberalnih mislilaca, objavio čuveni tekst "Kraj istorije", a ubrzo zatim i knjigu "Kraj istorije i poslednji čovek", nije se desilo ništa drugo do teorijskog uobličavanja najvažnije zapovesti zapadnog sveta. Nije proglašen samo kraj istorije, proglašen je i kraj svake dalje rasprave, kraj svake sumnje. Liberalizam i to je to, nema dalje, osim u neoliberalizam, što je samo nadogradnja, jednom utvrđenog kraja.

Time je, zvanično, označen i završetak milenijumske potrage ljudskog roda za slobodom, dostojanstvom, priznanjem i samopotvrđivanjem. Znak za njen start dao je još Platon, koji je jednom delu ljudske duše (thymos), pripisao hrabrost, ambiciju i želju za priznanjem i čašću. Hegel je kasnije mislio da su tu želju za priznanjem, samopotvrđivanjem, čoveku konačno doneli Francuska revolucija i Napoleon i da se kraj istorije desio upravo onda kada su francuske trupe upale u Jenu, iz koje je on pobegao, noseći sa sobom rukopis Fenomenologije duha; Marks je kraj istorije pronašao u komunizmu u kojem će svi biti ostvareni, priznati i dostojanstveni; zapadni svet je, posle svega, početak kraja istorije vezao za Američku deklaraciju o nezavisnosti i francusku Povelju o pravim čoveka i građanina, a sam kraj kraja za pad Berlinskog zida i raspad Sovjetskog saveza.

Srbija je, u svemu tome, ostala na samoj periferiji, zakržljali patrljak, u kojem je liberalna misao uvek bila neka vrsta imitacije one zapadne, njen simulakrum, koji se, pri tom, sve vreme saplitao o nacionalno i tradicionalno, uz dodatak onog socijalističkog, kolektivističkog gena, koji od demokratije, na ovim prostorima, tako često pravi čistu parodiju, pošto se zasniva na premisi da je sve i dalje "naše", osim odgovornosti, koja je uvek tuđa.

Totalitarizam se, i u našem liberalnom slučaju, i u svetskom, gotovo podrazumevao, baš kao i uvek kada se jedna ideja proglasi za svevažeću. Kraj rasprave znači da postoji samo jedna istina i da su sve ostale ne samo odbačene, nego i poništene, zabranjene.

U svojoj knjizi "Dijalektika prosvetiteljstva" (a liberalizam jeste i kraj prosvetiteljstva, njegovo apsolutno ostvarenje), Maks Horkhajmer i Teodor Adorno ne samo da ne prezaju da kažu da je prosvetiteljstvo totalitarno, nego ga vide i kao masovnu obmanu, a na njihovom tragu je i sam Milanović, koji je u jednom tekstu jasno prepoznao, kao laž, obmanu, mnoge proklamovane i zauvek zadate (neo)liberalne vrednosti.

Takođe, Milanović je deo iste te škole mišljenja jer ne veruje da je moguće jednu ideju (poredak), zameniti drugom uz pomoć nasilja, a da se pri tom ne dogodi da sama ideja ne postane nasilna, zauvek.

Liberalizam to drukčije rešava. Sam Fukujama, u svojoj knjizi, govoreći o sukobu liberalnog sveta sa totalitarnom Nemačkom i istim takvim Japanom u Drugom svetskom ratu, kaže:

„Da bi se odbranile od ove pretnje, liberalne demokratije usvojile su vojne strategije, kao što su bila bombardovanja Drezdena i Hirošime, koje bi, u ranijim vremenima, bile nazvane genocidnim." (???!!!)

Njemu je, drugim rečima, sve dozvoljeno, i to, što mu je dozvoljeno, ne može se čak ni nazivati istim onim imenom kojim se nazivaju gotovo iste stvari koje rade "oni drugi".

U srpskoj verziji, koju Milanović lepo vidi, sve ovo je doživelo svoj epifanijski momenat, uz uzdizanje studenata na nivo mesije, i samog božjeg suda, koji se pojavio da, na ulicama, donese pravdu, i kazni grešnu većinu.

Oni su sveti, oni su bezgrešni, oni jedini imaju pravo da budu iznad zemaljskih zakona.

I svako ko to ne ponavlja, ko ne pristaje da licka i šminka nasilje koje sprovode, biva prokažen, odbačen i proglašen za nedostojnog.

Kako to lepo piše u Melvilovom "Čoveku od poverenja":

„Čak i da je postojala istina kod Tacita, takva istina bi imala dejstvo laži, i stoga bi i dalje bila otrov, moralni otrov.“

I to je to. Milanovićeva misao je "moralni otrov". I njegova istina ima "dejstvo laži".

On, kako to tvrde na "Peščaniku", pokušava da "uništi zajedničko dobro" studentskih protesta.

Pri tom ništa mu ne pomaže ni to što je vlast u Srbiji nazvao autokratskom, niti što je zaključio da je nadstrešnica u Novom Sadu pala zbog "sistemske korupcije".

Sve to je rekao, tvrde na "Peščaniku" samo da bi prevario publiku, da bi se predstavio kao neko ko je dobronameran, dočim je njegova jedina uloga da bude "trol" koji će "uništiti zajedničko dobro antirežimskih protesta". (???!!!)

To što su "zajedničko dobro" totalitarni plenumi, isti takvi "zborovi građana", nezakonito, sadističko blokiranje prava na slobodno kretanje, anti-demokratsko odlučivanje, uopšte nije važno, važno je da je u svemu tome jedina istina, da je to "moralno", "pravedno", i da, zato, svaki otrov mora da se istisne, svaka "zmija" da se zgazi.

I kada to zaključe oni koje je Vesna Knežević tačno nazvala apologetama protesta, onima koji svaku svinjariju opravdavaju i šminkaju, sve što se posle toga desi na tviteru jeste samo logičan nastavak u obliku "svete prostote".

Ozbiljna rasprava, koju Milanović zaslužuje, ne samo da izostane, nego je i zabranjena.

Naravno, to nikako ne treba da ga spreči da nastavi da misli, ali ne bi bilo loše da shvati da postoje oni čija misao je zaustavljeni, koji su prestali da misle, pošto sve znaju, i da se, onda, više pozabavi onima koji još nisu odsvirali kraj.

Primera radi, jedno od pitanja koje te zanima, svakako je i ono o njegovoj tezi o autokratiji u Srbiji.

Da li je to tačno, ili je, možda, preciznije nazvati to onom vrstom autoriteta o kojem govori Veber (sve ti vrste štaviše, i racionalno pravni, i tradicionalni i harizmatski)?

Autokratija je, po definiciji, svevlada, vladavima manjine koja podršku obezbeđuje golom silom i pretnjama.

Vučić svoju moć, koja jeste evidentna, crpi iz činjenice da je njegovu politiku, plan, program, prihvatila najveća partija u zemlji.

I tom politikom, planom i programom, ubedljivo pobedila na izborima.

Sastavila, potom, vladu (birokratiju), koja se obavezala da sprovodi tu politiku plan i program.

Dodajte tome i tradicionalnu potrebu za vođom, njegovu umešnost u javnom nastupu, i može se reći da Vučić vlada većinom koja jeste prihvatila njegov autoritet i dala mu moć.

Da li u tome ima manjkavosti, svakako ima, ali teško da se to može zvati autokratijom.

Takođe, sigurno je da ima istine u Milanovićevoj priči o korupciji, pa i sistemskoj (u Evropi i Americi je ima, teško da smo mi izuzetak), ali da li je on sam siguran da je korupcija uzrok pada nadstrešnice, pogotovo ako obrati pažnju na ono što je nedavno izjavio dr Nenad Ivanišević, Šef katedre za upravljanje građevinskim projektima, inače i građevinski inženjer i pravnik, ozbiljan autoritet dakle, po kojem nikakva korupcija nije uzrok pada nadstrešnice.

No njega nema na tviteru, tamo je korupcija, uz autokratiju, nepobitna istina.

Kao što nema ni Engelsa, ni njegove teze o tome da su, u izvesnim slučajevima, autoriteti neophodni, a da revolucije baš i nisu.

Zašto? Zato, kaže Engels, što:

„Sigurno da ne postoji ništa autoritarnije od revolucije. To je čin kojim jedan dio stanovništva nameće svoju volju drugom dijelu: puškama, bajonetima i topovima, dakle najautoritarnijim sredstvima“

I blokadama, u današnje vreme, ali to Milanović dobro zna.

Računam da će, baš zato, i nastaviti da misli. Samo nikako ne na tviteru. Uzaludno je.