Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Kuku, Srbi

Pa gde to da nas snađe? Blokader zilot. Terasa do naše. Ima savršen pogled na more i Olimp, ali nema pregrade. Bio mi je sumnjiv odmah, još dok smo se pravili Englezi. Da ja nisam na čistom engleskom prva rekla "haj", on bi tako mutavo sedeo pored nas praveći se da ne postojimo, ko zna dokle. Odmah me je podsetio na one Beograđane koji kad odu na selo, pa kad sretnu čoveka na seoskom putu, prođu pored njega bez "dobar dan", jer se, zaboga, ne poznaju. To su isti oni što su ih roditelji učili da se sa nepoznatima ne razgovara, umesto da ih nauče kako se sa njima razgovara.

Elem, tu ja njemu nazovem: "Haj", "haj" i on meni, prevari ga moj engleski, pa mi se i nasmeja. Taman da zaustim da pitam odakle su, on i njegov mlađi saputnik, kad onaj mlađi, čujem, traži nekakvu iglicu, ušao mu pesak u telefon. Na srpskom.

"Kuku, Srbi", zavapih u sebi i pretrnuh, panično pogledam u ovog mog koji potpuno nesvestan situacije bezbrižno pije neko grčko pivo.

Naučena da reagujem fokusirano u kriznim situacijama, ustanem, kao nonšalantno, bez grimase koja bi odala da sam ih "provalila", uđem u sobu, priberem se u sekundi, uzmem iz nesesera iglu i konac, vratim se na terasu, pružim onom malom i na čistom srpskom mu kažem: "Evo ti iglica, sine", a u sebi se mislim: "Gde te je majka pustila bez igle na more", i vratim pogled na matorog, pa uz širok osmeh priupitam: "Odakle ste, zemljaci?".

On se malo trže kad ču da pričam i srpski, ja tu iskoristim trenutak iznenađenja i krenem u ispitivanje, a on, još zbunjen, odgovara poslušno bez mnogo opiranja sve što sam pitala. On je iz Beograda, mali iz Brusa. Tu su sa još nekom familijom, oni su u drugom smeštaju, treba da se nađu. Mali je prvi put u Grčkoj, a matori je, hvali se, proputovao celu Grčku uzduž i popreko. Isto se zovu, a prezimena im se razlikuju u jednom slovu, što im je pravilo problem na grčkoj granici.

Dok ja vešto navodim razgovor na sve drugo, osim na ono što nas sve muči, ovaj moj navalio da im nudi pivo. Samo mi još to treba, da popiju, pa da krenu da pričaju o "našoj situaciji". Katastrofa u najavi.

Tu ja iskusno krenem da forsiram teme o turizmu, grčkim prirodnim i arheološkim lepotama, moru, plažama, jeste li bili ovde, jeste li bili onde, bla, bla, kad se sa crkve oglasi zvonjava posle večernje liturgije. Matori komšija iskoristi momenat da razgovor okrene u tom pravcu, poče o religijskim temama, kaže, nije trebalo Grci da prihvate novi kalendar, odaljavaju se od vere, i sve u tom smislu.

"Mi smo ostali dosledni pravoj veri, ali moramo da se rešimo onih zlotvora", dodaje kroz zube.

Vidim ja kud je krenuo, ali mene u taj tamni vilajet da uvuče neće, mislim se u sebi. Umesto odgovora, naglo ustanem sa stolice, malo iskoračim, svečano se okrenem prema crkvi koja se vidi sa terase i sa koje još zvoni, nagnem se malo ka podu i skrušeno pognem glavu, zatvorim oči i teatralno se prekrstim. Tri puta. Mislila sam da odradim i ono metanisanje, ali reko', ajde da ne preteram. Ovaj moj šokiran, zagrcnu se onim pivom, zamalo da mi sve pokvari, ja ga pogledam prekorno, kad je zvonjava završila opet bez reči se vratim u stolicu, sednem, spustim ruke jednu preko druge u krilo i sa blagim osmehom, k'o da mi se lično Svevišnji malopre obratio, dok su još pod utiskom moje verske demonstracije, priupitam bezazleno: "Nego, hoćete da gledate utakmicu?". Pogodak. Na pomen utakmice, raziđosmo se da tražimo kafić u kome imaju televizor da odgledamo kako ovi naši "deru" Fince.

I tada, kad odoše, ja izgovorim ono: "Pa, gde to da nas snađe?", drugi dan po dolasku. Blokader zilot, soba do naše. Ne ni blokader iz državne uprave koji po blokadama mora da se "pere" jer ga je neko zaposlio preko veze i stranke, ne ni profesor sa fondom časova od 60 posto i isto tolikom platom, zaposlen na određeno, koji je izveo gomilu tuđe dece bez da je ikog pitao da statiraju na političkom mitingu, jer su mu obećali da će biti direktor škole "kad ovi odu s vlasti", ne ni neka obična komunjara čiji se deda "rodio u Beogradu" onog dana kada je čizmom razvalio vrata nečijeg stana i oteo pola nečijeg doma, pa su otad postali starosedeoci koji sada isteruju dođoše "prekodrince" iz "svog" Beograda, ništa od svega toga, nego baš ono najgore – komunista sa Biblijom. Devet meseci uspevam da izbegnem ovu situaciju, dođem na odmor, opustim se i - "bam".

Znala sam da dolazak blokadera zilota, praktično na moja vrata, ne može da znači ništa dobro, čist maler, tako da se nisam previše iznenadila ni kad smo izgubili od Finaca. Kad smo se ponovo sreli, jedva sam ga prepoznala onako pravoslavnog u nekim kolima sa nemačkim tablicama. Kažem pomalo provokatorski: "Komšija, jeste to vi, vidim švapske table, pa pomislih neki Nemac liči na Vas", on kratko promrmlja nešto kao: "To mi je ćerkin auto", gde ja zaključim da zilotu ćerka živi u Švabiji, po novom kalendaru dok on tuđu decu po Srbiji "pegla" svojim pravoslavno-levičarskim zapovestima. "Izgubismo", dodam na kraju, on ne reče ništa, samo odmahnu rukom. "Baksuze" promrmljam sebi u bradu na odlasku.

Sve do susreta sa mojim komšijom zilotom blokaderom, mislila sam da će mi na moru najteže pasti griža savesti koju mi je nabacio lično Vučić stalnim zvocanjem da on nije išao nigde na odmor, pa da, dok se ovaj neodgovorni narod odmara po morima, on i Brnabićka sede u Beogradu, i od te presije potpuno sam previdela da stvarna opasnost vreba ovde, na vrućem grčkom pesku na kome čovek mora da bude majstor slaloma da izbegne pravu katastrofu.

Srećom, i mi Srbi koji smo otišli na more, bilo koje političke orijentacije, uprkos Vučićevom ubeđenju, ipak imamo neke moralne skrupule, pa smo se bez velikih dogovora, prećutno, izbegavali na plaži koliko god se to dalo, da se ne brukamo u tuđini.

Trudili smo se da kad baš naletimo jedni na druge, probamo da kažemo samo nešto kurtoazno, o vremenu i cenama, da se ne nalazimo po kafićima, pogotovo ne na zajedničkom gledanju utakmica, da ne pominjemo jedni drugima koga će ko jahati, vešati, gađati i ubijati kad se vratimo kući, nego da se kao sav normalan svet pravimo da smo stranci.

Nismo se opuštali ni kad sretnemo nekog poznatog, pogotovo ne tad. Sa Leskovčanima sa kojima smo se upoznali prošle godine i sa kojima se nismo videli otkad su počele ove blokade, izgrlismo se kao da je sve normalno i kao da se kod kuće ljudi ne gađaju kamenicama i jajima i ne jure jedni druge kao zveri po ulicama. Razgovor u početku stegnut, pazimo i oni i mi da ne kažemo nešto pogrešno, ne bismo da uvredimo jedni druge, dok ona ne smognu hrabrosti, pa uprkos ućutkivanju i gurkanju svog muža, pogleda u mene, pa snebivajući se poče: "Ne znam, sad, za šta ste i za koga ste vi, i nema ni veze, ali vi znate tamo u Beogradu, imate više informacija, šta je, bre, ovo, hoće li uskoro da stane ovo ludilo?".

Konačno, pomislih. Ne mogu više da pričam o plažama, talasima i ostalim glupostima. Čovek može dan, dva bez politike, ali ceo odmor, to nije normalno. Upropastili su nam slave otkad se svi boje da pričaju o politici kad se posluži pečenje, a sad hoće i odmor. E, ne dam. Te ja tu bez ustručavanja i naglas počnem da iznosim svoju teoriju o našoj situaciji, tu izvadim svoje sendviče sa prženim jajima, kačkavaljem i rukolom, podelim svakom svoje sledovanje, ponudim i neke što su dva dana izbegavali da sednu do nas kad su čuli da pričamo srpski, i u hladu nekog lepog primorskog drveća, nedaleko od kafića koji ima vajfaj bez šifre, na peškirima prostrtim na pesku i sa frižiderima sa pićem i hranom, ono kao kad smo bili mali, sa ovom mojom Leskovčankom vratim stvari u normalu.

"Evo, šta bi falilo da sad i onaj moj zilot sedne sa nama, da podelimo sendvič, dobro, ne mora baš sendvič ako neće, može, evo, lukumades, da popričamo, pa, da zovnemo i Vučića, da kažu jedni drugima šta im leži na srcu, bez da se vređaju, da se polako stvari dovedu u red", predlažem osokoljena plažnom idilom.

"Pa, jeste", odobrava mi plažni plenum.

"Lažni?", upitno dobacuje ovaj moj dok preko ramena gleda šta pišem.

"Ne, bre, lažni, plažni, plažni, sa p", sad već na ivici strpljenja mu odgovaram i nastavljam da beležim za istoriju.

"I Vučić bi mogao malo da popusti, u znak dobre volje mogao bi da im ponudi, na primer, da razlika između julijanskog i gregorijanskog kalendara ne bude dve, nego tri, četiri nedelje, kako se dogovorimo. Nego, to neće ovi obični komunisti, ali njima može da ponudi, recimo da fakulteti budu specijalne autonomne zone u koje će se ulaziti sa pasošem i da profesori izdaju vize samo onima koji se njima sviđaju. Da to iznesemo kao predlog?", pitam prisutne na plažnom plenumu, svo četvoro se jednoglasno složismo, znači to je to.

"Neka promeni, brate i te izborne uslove, da ne moramo baš svi da glasamo, nego neka glasa, recimo prvih hiljadu koji prvi stignu na birališta, znači najbrži. Evo, kako su to u Nepalu lepo rešili, bila neka anketa, nije glasalo svih 30 miliona koliko ih ima, mnogo je to, ko će to da broji, nego jedno sedam hiljada nekih omladinaca. Ma, za sve ima rešenja kad se hoće",  izgovaram ne sluteći da će se nekoliko sati kasnije ta moja konstatacija ispostaviti kao proročanska.

Vratim se u smeštaj da iznesem predloge plenuma pred onog mog blokadera zilotu, kad njega – nema. Nestao kao da je u zemlju propao. Čitam, onako bezveze vesti, dok čekam da se pojavi odnekud, kad vidim oglasio se poznati dramaturg, član Proglasa, elita, baš, baš.

Napisao na tviteru: "Stvar je jasna: deekleizacija studentskog pokreta je apsolutno nužna". Kraj.

Profesor je pametan čovek, ako on kaže, onda je stvar jasna, slažu se i pratioci. Ako mora – mora. Je l' se zna kad bi moglo da bude, je l’ se zna lokacija, ko će da vodi celu stvar, hoće li biti potrebno još donacija, ređaju se pitanja ispod objave profesora, dok neko ne napisa: "Deeklll...šta?"

Jes’, vala, ono, pre nego što krenemo u celu stvar neko bi mogao da nam kaže i šta je ta deek...cija. Najbolje profesor, da kaže gde je to video. Pristade on, nevoljno doduše, mrsko mu da se spušta na taj nivo komunikacije, ali ako promene zavise od toga, objasniće profesor šta je rekao, pa, ne bez prezira, obrati se svojim pratiocima kratko: "Eklezija = crkva". Ma, daaa, bre, crkva, bilo mi na vrh jezika, crkva, bre. Znači, decrkvizacija protesta. Vreme je. Jesu oni sa kadionicama i ikonama pomogli da se omasovi protest, jesu mrzeli Vučića iz duše, ali sad je vreme da ih se ukloni, jer smetaju napretku. Nova faza revolucije zahteva radikalne rezove. Dakle, deekl....decrkvizacija. Eto, rešio mi profa onog zilota. Po kratkom postupku. Deekleizacija. Kako se pre nismo setili. Pa, demokratija nije videla bolju stvar odavno. Još od prekih sudova.