Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Kada se od Gaze ne vidi Gazimestan

Život u Pojasu Gaze ne može se opisati kao jeziv. Gore je od toga. Ono što se do izraelskog napada na Pojas Gaze 27. oktobra 2023. bez preterivanja moglo nazvati "zatvorom na otvorenom", od tog dana se isto tako bez mnogo preterivanja može nazvati "Aušvicom na otvorenom" uprkos ironiji da ovaj užas sprovode potomci onih koji su preživeli strahote nacističkog logora smrti. 

Za sada manje brutalan, ali isto tako nepodnošljiv je i život Palestinaca na okupiranim teritorijama Zapadne obale. Ako Pojas Gaze poredimo sa Aušvicom, onda je Zapadna obala u najmanju ruku neki Buhenvald, ili Mauthauzen.  

Da biste stekli utisak kako žive obični Palestinci na tom prostoru i sa čime se suočavaju, preporučujem vam da pogledate odličan film britanskog dokumentariste Luja Terua "Doseljenici" (Settlers) snimljen ove godine. 

Pošto smo ustanovili ono što je već opšte mesto – da se u Pojasu Gaze dešava nešto što veoma liči na genocid, a da se na Zapadnoj obali palestinsko stanovništvo konstantno maltretira na vrlo perfidan način – posvetimo se onome što me je navelo na pisanje ovog teksta, a to je odnos prema palestinskom stradanju naše levoliberalne ekipe, društva koje se vodi geslom "podržavam aktuelnu stvar". 

Prvo i najočiglednije je što, kao i kada govore o zločinu u Srebrenici (koji takođe nazivaju "genocidom"), zaboravljaju ono što je prethodilo tom događaju. Kao da se pre kopnene operacije izraelske vojske od 27. oktobra 2023. nije desilo krvoproliće od 7. oktobra u režiji i izvedbi Hamasa, u kojem je ubijeno 1.400 i oteto 200 izraelskih civila i vojnika. 

Drugo, i u ovom slučaju važnije, jeste njihovo ponovno licemerje i vrlo selektivan odnos prema ljudskoj patnji – dok lamentiraju nad mukom čovečanstva, potpuno zaboravljaju muku svoje braće na Kosovu i Metohiji koja su im, makar geografski, neuporedivo bliža od Palestinaca.  

Dok ih smrt i nesreća palestinske dece boli do kostiju, smrt i nesreća srpske dece u južnoj srpskoj pokrajini ih ne dodiruje. Dok učestvuju u nekakvim konvojima pomoći i podrške za Gazu, ne pada im na pamet da se uključe u neki konvoj pomoći i podrške braći na Kosovu i Metohiji. 

I još gore od toga, one koji to rade, pa makar bili i Francuzi (Arno Gujon) ili Austrijanci (Peter Handke), blate i napadaju jer su im politički neistomišljenici. 

Podrška Palestincima je "fensi" i deo je globalnog šarma, ali podrška kosovskim Srbima je "bljak", dokaz "etnonacionalizma", "zatucanosti" i, u suštini, nečije "krezubosti". 

I Srbi na severu i jugu Kosova i Metohije žive, kao Palestinci do tog 7. oktobra u Pojasu Gaze ili danas na Zapadnoj obali, između kontrolnih punktova, pod nadzorom tuđe policije, sa stalnim strahom od upada, hapšenja ili nasilnih pretresa. 

Svako dete na putu do škole mora da pazi kojim putem ide, svaki poljoprivrednik koji izađe na njivu rizikuje da ga privedu ili maltretiraju, svaka crkva je ugrožena.  

Najsiromašniji žive u selima koja su odsečena od sveta, a gde struja i voda nisu problem jer ih uglavnom nema. 

Ali o tome se u tim krugovima ne razgovara. Ti kosmopoliti su naučeni da gledaju daleko – prema Gazi, Hebronu, Dženinu – i da tamo pronalaze simbole nepravde.  

Na Zapadnoj obali ljudi strahuju od toga da će im vojska upasti u kuću, na Kosovu Srbi žive u strahu da će to učiniti kosovska policija. U Palestini mlade ljude hapse nasumično, u Kosovskoj Mitrovici, Gračanici i Štrpcu hapse ih zbog majice sa srpskim simbolima. Tamo je okupacija razlog za osudu, ovde je "stvarnost koja se mora prihvatiti". 

Razlika je samo u broju kamera. Palestina je na svim svetskim medijima, Srba s Kosmeta jedva da ima i na našim. 

Razumljivo je da Srbi u Palestincima prepoznaju sebe – i to iskreno, bez cinizma. Zaista, ima nečeg duboko srodnog u položaju malobrojnih naroda koji žive pod okupacijom jačeg i čiji se životni prostor sužava iz dana u dan. Ali ako se ne borimo za svoje, šta onda uopšte znači boriti se za tuđe? 

Dok mnogi u Beogradu mašu palestinskim zastavama, Srbi s KiM mašu sve manje bilo čime. Njihov glas ne prolazi kroz filter medija, jer je znatno lakše biti "međunarodno solidaran" nego biti solidaran sa sopstvenim narodom. 

Ali ima u ovome nečega još goreg od pukog praćenja globalnih trendova. 

Poslanici Zeleno-levog fronta podneli su u Narodnoj skupštini Srbije predlog "Rezolucije o situaciji u Gazi i uvođenju mera ograničavanja Republike Srbije prema državi Izrael" u kojoj se traži "nedvosmislena osuda dejstava izraelskih snaga" i zabrana trgovine naoružanjem i vojnom opremom sa Izraelom. 

Frapantno je da oni kojima, i ovo nije metafora, centrala nije u Beogradu nego na adresi Plac for dem nojen tor 1 u Berlinu traže od Srbije da ne izvozi oružje u Izrael dok je Nemačka drugi najveći izvoznik oružja u tu zemlju. 

I to ne sada, kada su na vlasti demohrišćani i demokrate, nego i dok su na vlasti bili Zeleni koji su bezuslovno podržavali izraelske vojne operacije u Pojasu Gaze. 

Zeleni su u prethodnoj vladi imali dva ključna ministarstva za odobravanje izvoza oružja – Ministarstvo spoljnih poslova kojim je upravljala Analena Berbok i Ministarstvo finansija na čijem je čelu bio Robert Habek. 

Za njihovog vakta, kada je rat u Gazi već bio u punom zamahu, Nemačka je u Izrael izvezla oružje vredno 417 miliona evra (30 odsto ukupnog izraelskog uvoza). 

A da li su ikada protestovali zbog isporuka oružja onima koji progone Srbe u južnoj srpskoj pokrajini? Jesu li osudili zbog toga Nemačku, SAD ili Tursku, koja je baš juče "Kosovu" isporučila "hiljade" borbenih dronova? Ja za to nisam čuo. Ali čuo sam da su osudili i kritikovali to što se Srbija ubrzano naoružava. 

Dakle, oni nisu protiv prodaje, odnosno kupovine oružja. Protiv kupovine su kada ga kupuje Srbija i protiv prodaje su kada ga prodaje Srbija. U ostalim slučajevima je to u redu. 

Sva je sreća što su ovi ljudi, ipak, ubedljiva manjina u Srbiji, ali mnogo glasna. Ostali moraju da imaju na umu da ako hoćemo da budemo narod koji saoseća s Palestincima, prvo moramo biti narod koji brine o svojima, a izgleda da ako je stradanje u Gazi simbol ugnjetavanja, onda je Kosovo simbol zaborava. 

Možda je vreme da ponovo pogledamo na jug, ali ne u pravcu Ramale nego Štrpca. Srbi na Kosovu ne traže ni saosećanje ni milostinju. Traže samo ono što traži i svaki Palestinac – pravo da žive na svojoj zemlji, pod svojim imenom, bez straha. Ako to ne možemo da razumemo, onda nijedna tuđa zastava koju podignemo neće imati nikakvog smisla. To nije solidarnost.