Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Fukujama i more

Ono „pazi šta želiš, možda ti se i ispuni“, u mom slučaju izgledalo je ovako. Dakle, oduvek sam sanjala da odem u Ameriku, glumim na Brodveju i dobijem „oskara“. Od ostvarenja ovih želja delio me je strah od letenja avionom, to što sam zakasnila da predam papire za prijemni na glumi i strah od javnog nastupa, tako da sam postala novinar. Posle nekoliko godina bavljenja novinarstvom upoznam ovog mog, isto novinara, udam se za njega, on dobije neku novinarsku stipendiju, najbolju na svetu, i tako odosmo u Ameriku, gde sam grubom igrom sudbine, umesto na najboljoj pozorišnoj sceni na svetu, završila na najboljoj školi na svetu. Dakle, Harvard.  

Kad, ono, međutim... Moj strah je bio potpuno bespredmetan. Taj Harvard, to je čist Holivud. Umesto da venem među prašnjavim knjižurinama u nekoj harvardskoj biblioteci tri sprata ispod zemlje, ja sam na najboljoj školi na svetu učila kako se igra poker od nekog čuvenog profesora sa Law Schoola Čarlija Nesona, učila pregovaranje od profesora na čija predavanja je teže ući nego na dodelu „oskara“ i umesto da upoznam Al Paćina, koji mi je postao omiljeni glumac pošto je u filmu „Serpiko“ igrao legendu, upoznala sam i radila intervju sa samom legendom – Frenkom Serpikom, najpoznatijim policajcem i uzbunjivačem na svetu, koji je za deset godina dao dva intervjua, jedan Njujork tajmsu i drugi Pištaljci.   

Na Harvardu, jasno vam je, možete sresti baš svakoga ko znači nešto u svetu. Na ulici, u učionici ili u kafiću. Harvard se upisuje i zbog znanja, ali pre svega zbog poznanstava. Jer, na Harvardu možete sresti budućeg predsednika Amerike ili dete sadašnjeg predsednika Kine, budućeg predsednika Vrhovnog suda ili dete sadašnjeg, buduće dobitnike Nobelove nagrade, buduće dobitnike Pulicera ili decu onih koji su ga već osvojili. Najveći kapital Harvarda su kontakti, jer to sigurno nije znanje o slikarima impresionistima, na primer, ili ruskim književnim klasicima, kojim svaki beogradski srednjoškolac može fascinirati svršenog diplomca sa Harvarda. Najbolja škola na svetu u mojim očima posebno je „pala“ posle pola sata objašnjavanja poznanici koja je završila Harvard da veš, peškiri i posteljina moraju da se peru otkuvavanjem i da bi bilo pametno da nađemo i kupimo neki veliki lonac i da kuvamo veš na šporetu umesto što ga peremo u zajedničkim mašinama koje imaju samo dva programa – toplo i hladno. Doduše, dok sam ja učila kako se pere veš, ona, ta moja poznanica sa Harvarda, je učila kako da zaradi preko 200.000 dolara godišnje pre tridesete godine. Od nje, priznajem, možda, sutra bude bogatašica, ali domaćica neće nikad.   

Elem, zahvaljujući stipendiji koja nam je omogućavala besplatan pristup školi zbog koje se dižu krediti koji se otplaćuju do penzije, mogli smo iz prve ruke da vidimo kako najbolji američki univerziteti oblikuju liberalnu Ameriku koristeći obrazovni sistem u političke svrhe po receptu koji poslednjih deset meseci pokušavaju da primene i univerziteti u Srbiji. Ništa od ovoga čemu svedočimo desetak meseci unazad nisu sami smislili ni naši profesori, a pogotovo ne njihovi studenti. Nemaju oni taj kapacitet, ako ćemo pošteno. Nemaju kapaciteta ni da sprovedu, a ne da smisle. Pa, da li zaista ima nekog ko još veruje da je termin „ćaci“, koji se tako dobro „primio“ posebno u mediokritetskoj većini koja teži da bude prihvaćena od „elite“, izašao iz pera nekog „nepismenog, krezubog sendvičara“? Previše dobro naciljano da bi bio „zalutali metak“, zar ne?  

Iz iste puške nas je ovih dana gađala i podrška protestima u Srbiji od Frensisa Fukujame, autora poznate knjige „Kraj istorije“ i profesora sa Stenforda, još jednog velikog američkog univerziteta koji učestvuje u izgradnji liberalnog sveta. Fukujama je izgradio karijeru na pogrešnom predviđanju o pravcu u kom ide globalno društvo, predviđajući da će liberalna demokratija biti kraj i vrhunac društvenog i političkog razvoja, ali i danas živi od toga što liberalna Amerika želi da čuje. Imala sam prilike da prisustvujem predavanju koje je Fukujama držao na Harvardu pred oko 500 ljudi koji sebe smatraju borcima protiv korupcije. Fukujamino predavanje, manje-više, vrtelo se oko toga da u svetu postoji neprihvatljiva korupcija, što je ona u Iraku, sa kojim je Amerika tada bila u ratu, i prihvatljiva, što je ona u Saudiskoj Arabiji. Sami zaključite po kom kriterijumu je Fukujama određivao stepen prihvatljivosti korupcije. Ali, nije Fukujama najgore što se moglo čuti tom prilikom. Gore od toga bilo je čuti aplauz onih 500 vajnih boraca protiv korupcije koji sa izrečenim nisu imali nikakav problem.  

Tako vam je i sa tom Fukujaminom podrškom protestima u Srbiji. Šta je teško Fukujami da podrži srpske blokadere, sve to ide u rok službe, pa na istom su zadatku i u istoj mreži. Fakultet političkih nauka je deo nekog Fukujaminog projekta na kom se „prave“ lideri, a zbog kog je on pre sedam godina držao predavanje na fakultetu koji je danas jedan od predvodnika blokada u Srbiji. Na istom projektu i na istom fakultetu je svojevremeno predavanje Fukujaminim studentima, kako su tada preneli mediji, držao i sada pokojni tajkun Miodrag Kostić, tadašnji vlasnik MK grupe, i to kao jedini predavač na projektu pored Fukujame. Ne bi čovek sam spojio nikad to što Amerikanci mogu da umreže.   

A to umrežavanje je američki izum širenja svog uticaja po svetu pre svega preko NGO sektora, a onda i preko univerziteta, profesora, studenata, novinara. Biti van mreže, znači biti daleko od donatora i donacija. Posebno velikih donacija. Umrežavanje se javnosti „prodaje“ kao podrška slobodnoj misli i slobodi govora, a u realnosti je ništa drugo nego sredstvo kontrole nad onima u mreži. Čudno da našim borcima za slobodu govora i novinarima ne smeta ova vrsta cenzure i da pristaju da im, na primer, tekstove proveravaju neki američki „fektčekeri“ instalirani obično u Sarajevu, gradu koji je Meka NGO biznisa. „Fektčeker“ je, takođe, lepo američko ime za običnog cenzora. 

Mreža, naravno, tako dobro brine o onima u njoj da se nikome iz mreže i ne izlazi. Iskušenje je veliko, mora se reći. Neću lagati, lepo je, i nekako bezbrižno, piti kafu zavaljen u raznobojnim stolicama i ležaljkama okačenim o drveće na Harvard Yardu, učiti logiku igrajući poker umesto oslepeti čitajući neke ogromne knjižurine bez slika, ili jesti svoj omiljeni ručak na predavanju uglednog profesora koji će vas posle jela, umesto propitivanja, brižno potapšati po leđima da podrignete, kao prava mama. Lepo je kad vam se čini da vam je sekira upala u med, da vas je Bog pogledao i da ste konačno dobili što ste mislili da zaslužujete, pa i više od toga. Lepo je, nije da nije.  

I onda se može činiti baš nezahvalnim, nekome i glupim, da kažete bilo šta negativno kada, recimo, na promociji knjige uglednog novinara Vašington posta shvatite da je taj u knjizi priznao da je pre Asanža i Vikiliksa video i imao snimak ubistva civila u Iraku zbog čijeg objavljivanja je osnivač Vikiliksa preživeo pravu golgotu. Nekome se može učiniti i da je baš glupo što u takvoj jednoj privilegovanoj situaciji vi nađete za shodno da jedini od svih pitate ono dosadno novinarsko pitanje: „Zašto?“.  

„Zašto ste ćutali da snimak postoji, zašto niste snimak objavili, zašto ste ćutali kada su Asanža napadali, zašto je ćutao vaš urednik velikog Vašington posta ako je znao za snimak?“  

I posebno nije prijatno kada ljudi oko vas prevrću očima dok remetite idilu, a ugledni novinar se na vas ljutito izviče jer ne shvatate da je taj Asanž jedan neodgovorni čovek koji je ugrozio interese zemlje čiji ste vi gost. A vi, pošto ste baš, baš nepristojni, još nađete da pitate i za šta je taj ugledni novinar, koji je ćutao da je video ubistvo civlila, dobio neku fenomenalnu četvorogodišnju stipendiju od po 400.000 dolara godišnje, cirka milion i šeststo i plus izdavanje knjige čijoj promociji prisustvujemo.   

Ali kada kasnije legendu pokreta protiv rata u Vijetnamu, koji takođe na Harvardu promoviše svoju novu knjigu, pitate „Zašto“, na primer,  ne pominje samo bombardovanje Srbije kada govori o svim drugim ratovima koje je Amerika vodila po svetu, kada sigurno zna sve o tome, jer, kako nam je odala njegova žena posle promocije izvinjavajući se zbog „propusta“ svog muža, ima unuku koja je „half-Serb“, niko vas više ne gleda popreko. Taman posla. Tada vas više niko ne gleda. Probaju da vas ignorišu, možda tako shvatite.  

A, ako ni to ne upali, e, onda će se vaši kod kuće, koji su se pametno umrežili dok ste vi postavljali glupa pitanja na pogrešnim mestima, potruditi da vam objasne da se u umreženom svetu teško opstaje van mreže.  

A tu onda brzo naučite od iskusnih ribolovaca da iz mreža beže samo velike ribe. To su one najjače ribe koje ribolovci jedino pamte, jer su uspele da im umaknu iz mreže. To su ribe koje cepaju mreže. Najčešće je to – som.