Kolumna "So na ranu": Kad se upale lampice

"Pa, je l’ imalo nešto drugo?"

"Pa, nije. Bilo je ili kišobrani ili neke svećice sa nekim kuglama koje su završile negde u Makedoniji, a koje kad se upale podsećaju, da prostite... ma, sramota me da kažem, tek nije da gledaju deca. Eno, tamo sad hoće da linčuju nekog gradonačelnika što je, da prostite, okitio grad. Mislim, bukvalno. Nije mu pomoglo ni što je dobio ukrase za džabe". 

"A je l' ovi naši kišobrani sigurno ne liče na nešto bezobrazno?" 

"Ma, šefe, sigurno, ne liče ni na šta". 

Samo tri dana kasnije kada su se besplatni svetleći kišobrani dobijeni na poklon našli na ulicama Beograda, sličan dijalog se vodio i u studiju N1. Neka arhitektica zgrožena svetlećim kišobranima ocenila je da novogodišnji ukrasi "ne liče ni na šta" i da su totalni kič. A da bi Beograd izgledao kao svetska prestonica, objasnila je, mora da se uloži novac u rasvetu i da se odaberu ljudi koji imaju najviše ukusa među nama da oni posle odaberu ukrase. Znači, mora tender, a grad, naravno, nije raspisao tender ove godine. Ma, ne samo to, nego nije organizovao ni proslavu, nikakav koncert, nema nikakvih događanja na ulicama, a hoćemo da nam dolaze turisti. E, pa, ne može.  

Nisam stigla ni da razmislim o ovom kopernikanskom obrtu na N1 koji je do prošle godine kritikovao kićenje Beograda, tendere, proslave i koncerte, kad me je sa gradskih ulica, svojim uključenjem "gađao" reporter ove televizije koji obično izveštava kad se negde sruši neki zid ili zgrada, kad se uruši asfalt i proguta kamion ili makar pukne neka cev i poplavi celo naselje. Očekujem da javi opet o nekoj nesreći, kad on nasmejan stoji pored onog velikog svetlećeg paketa na Trgu republike, maše nekim crnim kišobranom, jasno praveći aluziju na nove ukrase i krene da sipa drvlje i kamenje na vlast koja je ukinula Novu godinu, ostavila grad u mraku, razočarala silnu decu i oterala iz grada milione turista koji su u Beograd dolazili samo zbog praznične atmosfere. I hvali onaj svetleći paket koji im je godinama unazad služio kao merna jedinica za neukus. Pomislih u sebi, šta ti je profesionalac, uvek se dočeka na noge, ako nema ukrasa da ih kritikuje, prelazi bez da trepne na kritiku toga što nema ukrasa.  

A taj kuđeni pa hvaljeni paket nije bio jeftin. Pa nije li davno rečeno, ako ne znaš šta je lepo, ti kupi što je skupo. Sećam se da smo mi u Pištaljci pre ravno deset godina počeli da pišemo o tradicionalnim beogradskim tenderima za novogodišnju rasvetu, kada smo shvatili da tenderska dokumentacija sadrži slike iz kataloga jedne grčke kompanije i da se milioni evra troše na svetiljke koje ne mogu da se kupe ni od koga drugog nego samo od te kompanije koja ih je autorski zaštitila. Bilo je, ako ćemo pošteno, u katalozima te kompanije i lepših ukrasa od onog velikog irvasa sa kružnog toka kod Fontane, ili onog groznog svetlećeg drveća ispred Skupštine grada kakvo sam posle viđala i po Grčkoj na vašarima za Veliku Gospojinu, ili onih velikih Deda Mrazov, pa i tih paketa u koje ulaze deca da se slikaju, ali ni jedan od njih nam ne bi doneo slavu kakvu su nam doneli ovi.  

Može biti da je bilo i lepše jelke od one koju smo mi kupili za doček 2018. godine, ali svetsku slavu je mogla da nam donese samo ova. Otkad je umro Tito, nijedna vest iz Beograda, a da nije sport ili politika, nije bila toliko prenošena u svetu koliko ova o našoj najskupljoj jelci na svetu od 83.000 evra. Vest je obišla svet, preneli su je najveći mediji u Americi, Rusiji, Kanadi, Indiji, Brazilu, Hondurasu, Nemačkoj, Francuskoj , Italiji, Slovačkoj, Austriji, Ekvadoru, Rumuniji, Hrvatskoj, Belgiji, Argentini, Kataru, Švajcarskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, ma svi... Doduše, ne i u Srbiji.  

Beogradska jelka je postala viralna jer se ispostavilo da je koštala više čak i od one ispred Rokfelerovog centra, nekakve norveške omorike od 20 metara, posečene u nekoj šumi u državi Njujork, koja je procenjena na oko 70.000 dolara, sa sve transportom, a bez "svarovski" kristala kojima je bila okićena. Ova naša nije imala kristale, nego kineske lampice koje su u to vreme koštale kod Kineza na Novom Beogradu 150 dinara tri metra dužine u raznim bojama. A sama jelka, kako su nam otkrili neki naši prijatelji novinari iz Kine, nije mogla da košta, brat bratu, više od pet hiljada evra. Bez cenkanja. 

Iako smo tužilaštvu podneli dokaze da je tender namešten, oni su ih potpuno ignorisali i odbili naše prijave kao neosnovane. Reagovala je samo ta grčka firma, inače jedna od poznatijih u svetu, koja je tražila da uklonimo njen katalog sa sajta, što smo odbili zbog čega su nam pretili tužbom koju nikada nisu podneli. Tužilaštvo ni narednih godina nije reagovalo na sve dokaze koje smo otkrivali, zbog čega sam, normalno, mislila da naša tužilaštva ništa ne rade.  

Sve do sinoć. Sinoć sam shvatila da je tužilaštvo sve ove godine koje smo ih krivili da ne rade ništa, radilo svetski važan slučaj koji je ovih dana rezultovao optužnicom jednog ministra i iznenadnim otkazivanjem posla sa zetom predsednika Amerike. Bilo me baš stid što sam ih krivila što ništa ne rade da istraže navode iz onih hiljadu tekstova koje smo napisali.  

Na vest da Trampov zet odustaje od gradnje hotela na mestu Generalštaba na lice mesta je prvi stigao Ćuta. Dobro, i jedini. Što u onoj magli možda i ne bi toliko bolo oči da nije počeo uživo da preti Vučiću i Trampovom zetu stotinama hiljada ljudi koji će braniti Generalštab od njihovih bagera ako im padne na pamet da ipak grade nekakav hotel sa džakuzijima na tom mestu. Osim Ćute, u program uživo N1, koji je posle vesti da Trampov zet neće graditi hotel dramatično prekinut kao da Generalštab, ne daj Bože, bombarduju, od onih nekoliko stotina hiljada Ćutinih branilaca Generalštaba, ali od kuće, javila su se dvojica, jedan advokat i jedan novinar.  

Prvi, ovaj advokat, je objasnio da je ovo prvi put u istoriji da je neko probao novcem da kupi naklonost nekog američkog predsednika. Hmm, dooobro. A onda je zadovoljno zaključio i da su se Tramp i njegov zet prepali kad su videli da je srpsko tužilaštvo posle nekoliko decenija hibernacije počelo da se zanima za svoj posao. Okeeeej... A onaj novinar je, pre komentara o hotelu i Generalštabu, prvo na brzinu iskomentarisao malo na temu izbora kao da su studenti već pobedili samo još da to politički valorizuju, a onda se i on složio da se Džared Kušner uplašio i da se povukao iz posla sa hotelom kad je shvatio da bi mu poslovni kredibilitet i rejting pali ako bi gradio u Beogradu.  

Kad sam to čula, namah mi prođe kroz glavu neki davni dokumentarac o čoveku čije ime je trebalo da nosi hotel koji je Kušner trebalo da gradi na mestu Generalštaba, i o tome kako je i koliko puta taj izbegao zatvor, kako je četiri puta proglašavao bankrot svojih kompanija i kako svoje dugove nikada nije dobrovoljno vraćao nego je onima koji mu traže da vrati dug, bezobrazno uvek odgovarao: "Tužite me". To je način na koji Tramp posluje, bilo je objašnjeno u tom filmu. Pade mi onda na pamet i to da Trampov zet nije tvrdo rekao da odustaje, nego "za sada", a da ni arapski partneri u njegovoj firmi i suvlasnici Beograda na vodi, nisu još ništa rekli.  

Međutim, kad su mi ova dvojica naših stručnjaka objasnila da su naši tužioci došli glave svim tim velikim biznismenima i političarima, toliko mi je bilo milo oko srca, da sam pomislila da je vredelo čekati decenije da prorade i u svoju mrežu uhvate krupne svetske ribe, a ne ovu našu sitnjuriju. Skoro mi bilo došlo da odem do jadnog Ćute da ne preti svetskim liderima sam, kad mi na tviteru izlete tvit studenata u blokadi: "Ako neće Trampov zet, ima ko hoće". I tu mi se odjednom u glavi popališe lampice.