Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Bolest nepostojeće pobede

Posle jedanaest meseci, stvari postaju dosta otužne. Pojave se neka deca, lepo upakovana, nasmejana, sređena za slikanje, sve po pogrešno zamišljenim pravilima PR-a, i saopšte da su glavna politička snaga u Srbiji, da je većina na njihovoj strani i da će sasvim sigurno pobediti na izborima. 

Prva asocijacija na to je poznata "bolest pobede", problem sa kojim su se suočile, i platile ga, mnoge čuvene vojskovođe. 

Po definiciji, ona se javlja kada samozadovoljstvo, ili arogancija (izazvane pobedom ili nizom pobeda), ubede komandanta u sopstvenu nepobedivost, što ga, opet, tera da pokuša i ono što je, po svim parametrima, gotovo nemoguće. 

Najpoznatiji primer - slavom i uspesima opijeni Napoleon i njegov katastrofalni pohod na Rusiju, posle kojeg je pad bio nezaustavljiv. 

Opet, u slučaju studenata, deluzija je ipak veća. Pre svega zato što stvarnih njihovih pobeda nema. Nisu oni imali ni svoju Jenu, ni Austerlic, niti bilo šta slično tome, čak ni famoznog 15. marta, završenog besmislenim koncertom. 

Da sve bude još gore, u nepobedivost su ih ubeđivali svi oni koji su na isti način i pre toga uspeli da upropaste svaku opciju koja im se učinila kao način da sruše Vučića, od Saše Jankovića do raznih glumaca, proglašavajući ih za mesije i čudotvorce. 

I još gore od goreg, isti ti ne odustaju, poput loših mađioničara koji sve vreme izvode isti trik, bez obzira na činjenicu da je publike sve manje. 

Glavni krivci za studentske deluzije su njihovi profesori, koji su ih ubedili da umeju da hodaju po vodi, a zaboravili da ih nauče onom osnovnom - da plivaju. I kada se, u dubokoj vodi, deca budu podavila, oni će da se naprave ludi, i još će da ih pitaju: pa zašto niste prvo naučili da plivate? 

Drukčije ne može da se objasni upornost kojom studente guraju u propast, izmišljajući sve sumanutije scenarije, od nepalskog, do Anonimusa i Gaja Foksa, engleskog katolika koji je početkom XVII veka probao da digne u vazduh Vestminstersku palatu (zgradu Parlamenta) i ubije kralja Džejmsa I. 

I bez obzira na tugu koju čovek sa trunkom empatije mora da oseti prema studentima, nije moguće ne smejati se tim sumanutim pokušajima. 

Mene, primera radi, na smeh tera svako pismo anonimnog profesora anonimnim studentima u vikend izdanju Danasa, koje liči na gargantuovsku gozbu svega i svačega, i ubrzo će ljudima biti potrebna ozbiljna količina alkohola da to svare. 

Čovek, pod maskom, ubeđen valjda da je time prevazišao sopstvene proporcije i postao deo nečeg većeg, na isti čin tera i decu koju uči, zaboravljajući da mu je osnovni posao izgradnja pojedinaca, individua, ljudi koji misle svojom glavom, a ne napaljene, bezimene i beslovesne grupe. 

I onda mu padne na pamet da im savetuje da 5. novembra raspišu "građanske izbore", sve zajedno sa zborovima. 

Stvarno? Deca pod maskom, organizuje izbore, na koje, valjda, mogu samo oni sa maskom, da glasaju, za maskirane plenume. 

Gde tačno? Ko ima pravo glasanja? Samo "građani"? Za šta glasaju? Studentsku listu, sa koje će maska biti skinuta, posle tih izbora? 

Studentski, maskirani parlament (plenum), u studentskoj, maskiranoj, državi? 

Stavi masku, i idi da glasaš: Biračka mesta - maskirana. Birački odbori - maskirani. Birački spisak - maskiran. Izborne liste - maskirane. 

I jedino sa čega je maska skinuta je rezultat izbora, pošto je pobeda maskiranih unapred proglašena. 

Budi Bog s nama.  

Posle se čudimo što mladi, nasmejani, lepi, savršeno upakovani studenti javno manifestuju svoje deluzije, ubeđeni da su stvarne. 

I nastaviće to da rade, sve dok im neko ne objasni da je jedina korisna stvar koju treba da urade i 1. i 5. novembra i svakog drugog dana, sledeća: 

Da naprave lutku anonimnog profesora, i da je javno spale.  

U dimu će i deluzije nestati.