Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Direktorski edikt

"Snaga partije je u njenom programu koji je toliko jednostavan da ga svako može razumeti. Velika snaga programa je u činjenici da je kratak i jasan. Toliko jednostavan da ga svaki Nemac može shvatiti, toliko koncizan da ga čak i najneobrazovaniji radnik može dokučiti", napisao je kratko i jasno Adolf Hitler u "Majn kampfu". 

Generalno, pojednostavljivanje složenih problema jeste bilo jedno od upadljivih obeležja nacističke, odnosno fašističke politike, ali više kao metod propagande i mobilizacije masa, nego kao zvanično proklamovan princip.  

Fašizam se javio u društvima u kojima su postojale duboke ekonomske, političke i kulturne krize. Te krize su bile teško razumljive za prosečnog građanina, a fašistički pokreti su nudili jednostavne i emocionalno nabijene odgovore. 

U tom duhu, Hilter je još, u istom bestseleru, napisao i da "mase nikada ne usvajaju apstraktne ideje; one prihvataju samo jednostavne odgovore". 

Na ovu karakteristiku nacističkog načina razmišljanja podsetio me je, nećete mi verovati, jedan tvit direktora vesti televizije Nova Slobodana Georgieva. On kaže: 

"2000. godine izbor je bio lak: Nastavak politike izolacije ili povratak među normalan svet. 2025. godine izbor je lak: Nastavak života pod Vučićem ili povratak u demokratsko okruženje i normalan svet. Povratak u demokratsko okruženje znači: 1. Ubrzano u EU. 2. Poboljšanje odnosa sa svim komšijama. 3. Vladavina zakona iznad svega. 4. Stop bliskoj saradnji sa tiranijama i autoritarnim sistemima. Eto, toliko je jednostavno." 

U svojoj želji za simplifikacijom svega, direktor vesti je zaboravio da stavi tačku na kraj rečenica, pa sam ih ja dodao. Osim toga, citat je potpuno verodostojan. 

Već u samom početku jasno je da Georgiev ili živi u svetu u kojem su kuće od čokolade, ili misli da su drugima prozori od marmelade, pa kroz njih nisu mogli da vide šta se sve dešavalo posle tog "povratka među normalan svet". 

Na primer, odmah se pokazalo da za rešavanje problema sa albanskom manjinom u Srbiji, uključujući i onu na Kosovu i Metohiji, nikakvog značaja nema da li je na vlasti u Beogradu "balkanski kasapin" Slobodan Milošević, ili "pragmatični vizionar" Zoran Đinđić. 

Vojnike i policajce na jugu Srbije albanski teroristi su ubijali istim intenzitetom i na kraju 2000. i početku 2001, kao i 1998–1999. Samo što Zapad nije bio spreman da preduzme još jedu operaciju "Saveznička sila", pa je obuzdao svoje pešadince pre nego što su stvari otišle predaleko. 

Slično je bilo i s drugim pošastima. Korupcijom, kriminalom, nezaposlenošću… Možda smo tada tek bili na početku puta za komunizam, pardon "normalan svet". Da parafraziramo marksiste – tranzicija je bila prva faza puta u normalnost u kojoj će svi biti srećni. Dobro, možda ne svi (ne budimo komunisti), ali oni odabrani, svakako. 

Kao što se dugi put ka komunizmu preko socijalizma nikada nije završio stizanjem na cilj, tako se ni iz ove tranzicije nije ovaplotila demokratska utopija. I to ne zato što su naprednjaci izbornom pobedom prekinuli taj put nego zato što je i on bio svojevrsni "put za Katangu".  

Sada, 25 godina kasnije, prodaje se ista žvaka, iako je daleko od toga da smo izolovani.  

Nego da vidimo kakav je taj jednostavni program Slobodana Georgieva koji bi trebalo, pretpostavljam, da može da shvati i najneobrazovaniji srpski radnik, mada mu takvi, opet pretpostavljam, i nisu ciljna grupa. 

U tački 1 svog kratkog i jasnog programa Georgiev traži ubrzani put u EU. Prvo, to mi je slično kao i ovo s demokratskim okruženjem – ne zavisi od nas. A i kao ovo dugo putovanje u komunizam – mi smo na tom putu, ali nikako da stignemo i verovatno nikada nećemo ni stići.  

Ubrzavao je taj put onomad i Božidar Đelić, ali ga nije ubrzao. Jer ne može se ubrzano ići klečeći. 

Da li to ubrzanje podrazumeva i priznavanje nezavisnosti južne srpske pokrajine?  

Kad smo kod toga, tačka 2 se tiče poboljšanja odnosa sa svim komšijama. Ko su nam sve komšije Georgiev nije napisao, ali s obzirom na to kako vesti kojima je direktor tretiraju južnu srpsku pokrajinu, može se naslutiti. 

Drugo je pitanje kako se poboljšavaju ti odnosi. Tako što ćemo Andreju Plenkoviću čestitati Dan pobede i domovinske zahvalnosti (5. avgust) i poslati svog predstavnika tamo na mimohod, i da ni pod razno mi ne organizujemo vojnu paradu? 

Da priznamo da smo mi genocidni i Republika Srpska genocidna tvorevina koju treba ukinuti?  

Da priznamo da je vojnik Nasera Orića Suljo Suljagić (otac aktuelnog direktora Memorijalnog centra Potočari Emira Suljagića) sahranjen u Potočarima žrtva srpskog genocida iako je poginuo napadajući srpsko selo Voljevica kod Bratunca 24. decembra 1992?  

Da zaboravimo na Spomenka Gospića i ostalih 3266 srpskih žrtava koje su Suljagićevi saborci pobili u okolini Srebrenice? 

Ili, možda, imamo neke loše odnose s Bugarskom, Mađarskom?  

Vladavina zakona iznad svega je tačka 3. U vezi sa ovim bih najpre citirao Aleksandra Solženjicina i njegov govor na Harvardu iz 1978. godine. Valjda je u redu citirati Solženjicina, iako je Rus. 

"Gotovo čitav život proveo sam pod komunističkom vlašću i reći ću vam da je društvo bez ikakvih objektivnih pravnih merila doista užasno. Ali društvo bez ikakvih drugih merila osim pravnih nije ništa dostojnije čoveka. Društvo koje se zasniva na slovu zakona i nikada ne doseže neki viši nivo koristi tek delić ogromnih ljudskih mogućnosti. Slovo zakona je suviše hladno i zvanično da bi moglo imati blagotvoran uticaj na društvo. Kada god se nit života uplete u legalističke odnose, stvara se atmosfera moralnog mediokritetstva, koje parališe najuzvišenije ljudske impulse. A biće prosto nemoguće proći kroz iskušenja ovog pretećeg veka samo uz podršku legalističkih struktura." 

Druga je stvar što apsolutna vladavina prava nigde nije ostvarena. Setite se samo laptopa Hantera Bajdena. 

Uostalom, ne podseća li i "vladavina prava iznad svega" na nešto zloslutno tipa "Nemačka iznad svega"? 

Tačku 4, moram priznati, ne razumem. Zašto Slobodan Georgiev želi da prekinemo saradnju sa Saudijskom Arabijom sa kojom i SAD imaju odlične odnose?  

Zašto mu smetaju dobri odnosi sa Katarom? Jer čarima katarskog novca ne odolevaju korupciji skloni levičarski evroparlamentarci?  

Zašto bismo okrenuli leđa Singapuru? Egiptu? Kazahstanu? Jordanu? 

Sve ovo su države koje se karakterišu kao autoritarne, makar po Fridom hausu i Ekonomist demokrasi indeksu, i sa svima njima i Vašington, i Brisel imaju odlične odnose i blisku saradnju. 

Ili su njegovi aršini za autoritarnost selektivniji od Fridom hausa? 

A ima Slobodan Georgiev još jednu sličnost sa gorepomenutim nemačkim autorom bestselera – ne samo da nudi kratke i jasne odgovore nego bi one kojima se takvi odgovori ne sviđaju slao u logore, kao što je preko Tvitera pretio 2019. godine. 

P.S. Sledeći put o tome kako su omraženi režim u Katmanduu zamenili kadrovi sa spiska nekadašnjeg USAID-a, što i nama žele.