Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Tema
Komentari
07/10/2025
-11:30
"O čemu pišeš?"
Majka, otac, brat, muž, brat od tetke sa očeve strane, njegova rođena sestra, brat od strica, čak i njegova mala ćerkica, šesti razred osnovne škole.
"Ne znam još", odgovaram nervozno.
Nisam lagala. Nikakva ideja mi nije dolazila na pamet, toliko mi je bilo hladno. Ložili smo "smederevac", u kuhinji je bilo toplo i u sobi do kuhinje, ali u mojoj, sobi najdaljoj od šporeta u kojoj mi je radni sto i krevet - ledara. Struje nije bilo nekoliko dana u selima na jugu Srbije i došla je baš kad smo doputovali. K’o sedmica na lotou, jer je vanredno stanje u opštini Medveđa i dalje na snazi, zbog snega koji je pao pre vremena. A kad je došla struja, nestala je voda, što je bio pouzdan znak da se stvari u ovom delu Srbije vraćaju u normalu, čemu su se svi obradovali osim mene.
"Pa, gde to da te opet snađe", ironišu kroz podsmeh komšije i rođaci kojima je moje nerviranje zbog presahlog potoka godinama nepresušni izvor zabave. Toliko im je to zabavno da počinjem da sumnjam. Ja sam za njih jedan od onih koji život na selu zamišljaju kao "vikend za dve osobe" sa zdravom hranom i uštirkanom vezenom posteljinom ili "biznis projekat" sadnje lešnika od kojih se obogatite za godinu, dve. A takvima ne vredi objašnjavati koliko je težak život na selu, zato im i ne preostaje ništa drugo nego da se šale, ne toliko koliko se čini na tuđ račun, više na sopstveni.
"Svega je bilo dok niste došli, i vode i struje i lepog vremena. Ne znamo šta je ovo", kažu, dodajući na kraju i čuvenu lekciju iz strpljenja za one koji su pogubili živce u gradskoj gužvi: "Biće sve, ne sekiraj se".
Prvi dan na planini je najteži. Biće bolje. Dok se kuća zagreje, dođe voda, ogreje sunce i "privikne na seljački život".
Povezane vesti
Dakle, zbog hladnoće morala sam da se preselim u kuhinju, u kojoj su muž i brat kuvali rakiju da bi razradili recept za ajvar koji su do sada viđali samo kad je već bio u tegli. Tema je okupila još diskutanata, pa se debatovalo da li da se paprika meša sa plavim patlidžanom, da li da se zaljuti ili ne zbog dece, a najviše neslaganja je bilo oko toga da li treba da se vade peteljka i seme pre pečenja ili tek posle. Kad sam ih opomenula da mi smetaju dok pokušavam pišem, za sekund su se stišali.
"Tišina, piše", brat je sa podsmehom utišavao ostatak familije koji je prasnuo u smeh na ovaj njegov šlagvort.
To moje pisanje, moja familija nikada nije shvatala previše ozbiljno. Prva moja majka. Sećam se kada me je jednom prilikom, posle skoro 20 godina bavljenja novinarskim poslom, vrlo ozbiljno pitala: "Sine, kad ćeš da nađeš neki ozbiljan posao?" Mislim da se još potajno nada da ću jednom imati neki normalan posao od devet do pet.
"Daj da ti to napišem, samo kaži koja ti je tema", nastavlja moj brat osokoljen dobrom reakcijom porodične publike. Nemam vremena za njegove duhovitosti, jer sam u trci sa vremenom. Struja može da nestane svaki čas ponovo, a to bi značilo da moram da se evakuišem na rezervnu lokaciju kod rođake u Medveđi gde imaju struju već čitav dan bez prekida.
U kući se atmosfera zagrejala, galama je tolika da sve i da imam neku ideju ne bih mogla rečenicu da sastavim.
"Piši o srpskoj neslozi", odjednom se čuje prodoran glas iz sobe u kojoj je do malopre moja majka potpuno iznemoglo ležala uz povremeno jaukanje zbog bolova u kičmi. Pod nekim neobjašnjivim naletom energije koji dobije svaki put kada krene da se obrađuje neko "srpsko pitanje", iskočila je iz kreveta i nastavlja da mi objašnjava svoju ideju za kolumnu. Na uvo, da je bolje čujem, kao vuk Crvenkapi. Dok mi ona diktira u zanosu šta da kucam, otac je blago odguruje i bori se za svoju temu.
"Sine, pusti nju, to nije tema, to niko nije rešio, pa nećeš ni ti, nego piši o tome da nema puteva u selima, da narod odlazi, opiši kako se teško živi i da država mora da gradi puteve ako misli da neko ostane i da se neko vrati", nabraja otac.
Povezane vesti
"Pa, to ti je mnogo protiv Vučića", "uleće" brat sa provokacijom penzionerskog biračkog tela koje odmah pomirljivo podseća da je "Vučić izgradio više puteva nego sve vlasti pre njegove".
Kuva se druga tura "vruće". Još nemam temu.
"Piši o srpskom inatu. Kako Srbin kuva ajvar u inat svima", oglašava se opet naš porodični humorista koji je pre dolaska u selo da pravi ajvar osmislio kako da ne meša ajvar, kako da ne melje paprike, jedino još nije smislio kako da ih ne ljušti. Video je, doduše, na internetu da može i to, ali nije stigao da obezbedi nekakvu mašinu koja, navodno, sama ljušti pečene paprike. Mlevenje je "robotizovano" uz pomoć bušilice prikačene na mašinu za mlevenje mesa, a mešanje je "rešeno" nekom spravom koju je napravio brat od tetke i koja radi na neki mali motor. Pokušava da me nagovori da mu pomognem da ispeče 100 kilograma paprika, a kada sa prezirom odbijem da učestvujem u tom mazohizmu, podseća me da dobar domaći ajvar na pijaci košta 1500 dinara po kilogramu.
Povezane vesti
"Eto, to može da ti bude tema, nekad su savski blokovi mirisali na pečenu papriku u ovo vreme, a sad više nema, ništa", oglašava se nostalgično i ovaj moj romantičar.
Obećavam da ću ga podsetiti na ovu rečenicu kad komšija iz zgrade bude krenuo da sprema zimnicu na terasi. Bivši komunalni inspektor, otpušten pre neku godinu, ima neke silne stanove i lokale po Beogradu i neka besna kola. Uhvatile ga komšije da priključuje mašinu za sušenje veša na zajedničku struju, ali izbegavaju da mu se zamere, plaše se da i sada ima dobre veze u vlasti, iako je on iz prethodne garniture. Tužio državu zbog otkaza i dobio ih, kao i neke desetine hiljada evra za plate koje nije primao otkad je otpušten. "E, taj je tema", zaključujem pobedonosno.
Umesto da ućutkam seoski plenum ovim primerom otvorila sam provaliju u koju su prisutni krenuli da bacaju slične primere iz svoje okoline. "Evo ti tema kod mene u firmi", dobacuju sa svih strana, pokušavam da objasnim da mi treba nešto malo originalnije, to je ipak svakodnevna stvar.
Graju prekida telefon. Zove kuma, ja se javljam, kao važan poziv, iskoristim da se izmaknem iz gužve. Gde si, kumo, evo u selu, pa ti nisi normalna je l’ opet nema struje i vode, nema, šta radiš, evo pokušavam da pišem, još nisi smislila temu, nisam, jesi videla šta sam ti poslala na viber? Šalje mi poruku sa neke od retkih preostalih roditeljskih viber grupa, kakvih je tokom blokada škola bilo milion, tamo neke majke - aktivistkinje - pozivaju decu da bojkotuju i maltretiraju nastavnika koji se protivio blokadama i koji im je sada postao razredni umesto nastavnice blokaderke kojoj je ugovor istekao i nije joj produžen jer je vodila decu na proteste. Kuma se iznervirala, i ja bih pre nekoliko meseci, ali sad mi ova tema više nije toliko inspirativna. Sada kad čujem nekoga da naziva drugu osobu "ćacijem" i da svoje dete uči tom prostakluku, samo pomislim, priznajem zlurado, kako je čista pravda što će ta deca brinuti o tim svojim roditeljima kad ostare. Nije to više tema.
Skoro da sam pala u očaj. Sad mi se već i prispavalo, skoro sam pala u iskušenje da zovem brata da mi napiše nešto, omamila me vrućina u kuhinji, familija se razišla, ostali smo sami, nas petoro, u kući na ovom delu planine. Tišina za kojom sam celo veče vapila počinje da mi smeta. Setim se da između nas i onih svetala na Kosovu, stoji samo jedno, dva, poveća brda, što je danju razlog za uživanje, ali noću samo izvor crnih slutnji. Šta ako neko dođe? Šta ako neko shvati da smo sami? Čime da se branim? Čime, kad me je vlast razoružala, naivnu, tokom one predaje neprijavljenog oružja posle masakra u Ribnikaru i Duboni.
Imali smo lepu staru "remingtonku", koju je sredinom prošlog veka poslao mamin stric iz Amerike. Ne znam da li je neko nekada pucao iz nje, možda više ne bi ni mogla da opali, ali stvar je domaćeg vaspitanja kod nas na Radanu da u kući na zidu dnevne sobe vise gusle i puška, koju ni jedno dete nikad nije taklo. Kad je vlast zatražila da se preda oružje, majka je odlučno bila protiv, otac naučen da poštuje zakon bio za, mene mrzelo da je krijem po šumi, celo selo zna da imamo deda-Dušanovu "remingtonku", i ja pošaljem brata sa puškom u policiju. Tamo ga na vratima dočeka uniformisani policajac, ovaj uđe, pita gde da predam oružje, pandur pita gde ti je, ovaj kaže u gepeku, idi donesi, i brat ode do gepeka, uzme pušku i ušeta sa njom u policiju bez da ga je neko nešto usput pitao. Pita ga službeno lice, "hoćeš potvrdu", "hoću", "ako ti dam potvrdu ući ćeš u evidenciju, možeš da imaš probleme što si držao neprijavljenu pušku", ovaj ga pogleda pogledom nasamarenog, i shvativši da nema kud odustade od potvrde. Jasno mu je odmah bilo da je poklonio pušku anonimnom policajcu, ali šta je tu je. Tako ostadosmo bez oružja.
Prvu noć bez puške u kući, san neće na oči. Trzala sam se na svaki lavež pasa, na svaki zvuk šuštanja šume, sve mi se pričinjavaju neki glasovi i to kao da dolaze sa one strane brda. Ovi razoružani, spavaju kao zaklani, Bože oprosti, ja, vidim da od mene zavisi odbrana dedovine, ustanem uzmem najveći kuhinjski nož iz fioke i stavim ga pored kreveta. I tu se smirim. Skoro kao posle ove Vučićeve vojne parade. Otkad sam se "naoružala", mirno spavam u dedinoj kući na Radanu. Familija, doduše, nešto nervoznije. Misle da preterujem.
Možda bi me i ubedili da se pre neki dan nije pojavila vest da su u dve stanice policije na jugu Srbije, mislim u Nišu i Doljevcu, smenjeni i procesuirani neki policajci zbog nestanka više stotina komada oružja predatog tokom one akcije u kojoj je i moj brat predao deda-Dušanovu "remingtonku". Niko ne zna gde je oružje dovoljno da se naoruža, kako kažu novinari, ceo bataljon. Ja znam gde nije. A nešto slutim da znaju i oni iza brda. I bojim se da će to tek da mi bude tema.
Komentari (0)