Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Sablja Riđobradog ili oštrina meke moći

Ime Hajrudin, popularno (i) među balkanskim muslimanima, relativno je novijeg porekla. Etimologija mu je prilično jasno svakom sa malo boljim sluhom i smislom za jezik, a ko je barem preko Ive Andrića naučio tuce ili dva turcizama. Ono spaja dva važna pojma islamske kulture: hair (ili hajr) što će reći dobro i din odnosno veru. Hajrudin je, dakle, dobrota vere ili najbolji među verujućima. Ime Hajrudin poneo je kao svojevrsnu titulu znameniti komandant Osmanske flote, zvani Riđobradi ili Barbarosa, rođen krajem osme decenije petnaestog veka na ostrvu Lezbos, a čija je slava stolećima kasnije stigla i do zvonkih stihova Krležinih “Balada Petrice Kerempuha” gde se na jednom mestu kaže: “Barbarosa Hajredin,/ tolvaj, pirat, mujezin". 

Hajrudin Barbarosa osvajao je svet silom oružja i vojnom (mornaričkom) genijalnošću. Jedan drugi Hajrudin – Krvavac zvani Šiba - osvajao je svet silom meke moći i umetničke vizije odnosno filmskom genijalnošću. Krvavac je rođen u Sarajevu 1926, već kao omladinac postaje deo pokreta otpora protiv nacista i ustaša. Posle rata u Beogradu završava Višu diplomatsko-novinarsku školu, a po povratku u Sarajevu, kažu, na nagovor pisca i kritičara Elija Fincija, počinje da se bavi filmskom režijom, mada nije imao nikakvo filmsko obrazovanje. Snimio je četrdesetak filmova, što su u prvih dvanaestak godina karijere (1952. - 1964.) samo kratkometražni i dokumentarci. Time on, kako se to kaže, peče zanat, a onda upravo 1964. biva snimljen njegov igrani celovečernji prvenac “Vrtlog”. Reč je zapravo o omnibusu gde je dva dela režirao Krvavac sam, dok je u jednom sarađivao sa Gojkom Šipovcem. Ipak, ovaj film jasno iscrtava konture njegovog talenta koji će u narednih petnaest godina da eksplodira. Mislim prvenstveno na četiri filma: “Diverzante” (1967.), “Most” (1969.), “Valter brani Sarajevo” (1972.) i “Partizansku eskadrilu” (1979.).  

Nije ovo nažalost vrsta teksta u kojem bismo se bavili Krvavčevom estetikom “partizanskih vesterna”. Prisećam se ovde Krvavca zbog koincidencije da je u prethodnih nekoliko dana više puta pominjan u srpskim medijima (što se ne dešava previše često), i to iz dva razloga. Najpre, što je za ovu priču manje važno, nekoliko članaka je objavljeno o odlasku Radoša Bajića u Sarajevo kojom prilikom je posetio i Krvavčev grob. Bajić je glumio u “Partizanskoj eskadrili” i od Krvavca se oprostio zaista ljudski i lepo napisavši da je Šiba “umro kao i njegovi filmski junaci – dostojanstveno, hrabro i uzvišeno”. Poznato je da je veliki režiser umro u Sarajevu u prvim ratnim mesecima, ne želeći da napusti svoj grad, mada je mogao. Ovde mi je, međutim, interesantniji način na koji je Šibu “prizvao” Zoran Panović podsetivši u jednoj svojoj analizi da je predsednik Narodne Republike Kine Si Đinping izjavio kako je famozna pesma “Bela Ćao” među Kinezima jako popularna, a da je narod zna “iz jugoslovenskog filma ‘Most’ Hajrudina Krvavca”.  

O skoro neverovatnoj popularnosti filma “Valter brani Sarajevo” istog režisera i glavnog glumca iz filma Velimira Bate Živojinovića u NR Kini od ranije se znalo mnogo. Bilo je statistika koje su dokazivale da je to najgledaniji film u Kini ikada, a zbog ogromnog broja stanovnika Kine možda i najgledaniji film na svetu do nekog kasnijeg istorijskog momenta. Za veliku popularnost “Mosta”, naročito među umetnički nastrojenom publikom, prvi put sam čuo u kasno proleće 2019, u zgradi Jugoslovenske kinoteke. Bio sam učesnik izuzetno zanimljive manifestacije “Beogradski kontrapunkt” koju su osmislili Emir Kusturica i Vladan Vukosavljević, a koju je realizovao Zavod za proučavanje kulturnog razvitka. Tu bi uvek uz jednog ili dvojicu domaćih stvaralaca učestvovalo i nekoliko značajnih umetnika sa svih strana sveta. Tema je te (2019.) godine bila “Umetnost u doba krize i ratova: pogled iz današnjice”. I pamtim kako sam se naježio kad je poznati kineski dramski pisac Džang Đićijang kako je za njega sjajna ilustracija tragedije umetnika u ratu priča jugoslovenskog filma “Most”. Iranski književnik Habib Ahmadzade ozareno je rekao kako je i on gledao “Most”. Kad je čuo dve-tri rečenice koje sumiraju zaplet filma, setio ga se i ruski pisac čečenskog porekla German Sadulajev. U diskusiji je učestvovao i Emir Kusturica koji, naravno, nije morao da potencira svoju vezu s Krvavcem, čovekom preko koga je i sam, na izvestan način, stupio u svet filma.  

Ne ulazeći sada u temu “podele” jugoslovenske umetničke baštine posle političke brakorazvodne parnice republika koje su je činile, jasno da je po nekoj inerciji velika većina te baštine u velikoj većini sveta biva prepoznata kao (primarno) srpsko nasleđe. U tom smislu, valja prepoznati još jedan dokaz zašto je srpsko odricanje od vlastitog jugoslovenskog iskustva pucanje u sopstveno stopalo. To ne mora imati nikakve veze sa takozvanom jugonostalgijom, a naročito ne mora imati veze sa bilo kakvom fantazijom o ovakvoj ili onakvoj budućnosti baziranoj na među južnoslovenskoj saradnji. Štaviše, racionalan antijugosloven svesno bi (da parafraziram Bertolta Brehta) koristio “dobro staro” da izbegne “loše novo”. Da ne govorim o tome da se u sličnoj situaciji kao uzor može uzeti niko drugi do Rusija koja savršeno uredno i prirodno u svoju kulturnu tradiciju ugrađuje sve najbolje iz epohe SSSR-a. Najbolji artefakti jugoslovenske kulture vrhunac su ovdašnje meke moći. A kultura makar i meka može nesumnjivo biti i te kako prodorna i oštra.