Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Long Vidovdan

Kad su pre nekoliko nedelja počele najave da se „za Vidovdan sprema nešto veliko“, nešto tipa „15. mart 2.0“, reakcije pojedinaca, organizacija i medija su bile različite. Deo javnosti, u kom, čini mi se, ima i podržavalaca vlasti i njihovih protivnika, imao je zamerke na konkretan izbor datuma. Vidovdan je, kaže jedan od krunskih argumenata te škole mišljenja, a koji definitivno nije lišen logike, dan koji bi trebao biti dan srpske sloge, a ne srpskih podela. Naravno da društvo mora biti podeljeno, mada ne i način na koje je podeljeno u današnjoj Srbiji, ali postoji dani kada se te podele makar ceremonijalno zaboravljaju i ignorišu. Uz svu svest o nesavršenosti takvih analogija, dan tog tipa u SAD je, recimo, Dan zahvalnosti. Unatoč svemu što je napravila Trampova era, teško mi je zamisliti da na taj praznik nacija ne odašilje poruku jedinstva. Drugi su pak mislili da je baš taj i takav izbor datuma odličan jer time studenti nastavljaju „aproprijaciju patriotskih simbola“. Treći su pak prema Vidovdanu manje-više ravnodušni, ali su se pribojavali da je nemoguće da se okupi broj ljudi koji bi i u kojem smislu bio uporediv sa onim od 15. marta pa im je to delovalo kao moguća plastična demonstracija gubljenja energije protesta. Bilo je, naravno, i četvrtih, petih i šestih, ali i ovo dovoljno pokazuje da je pre samog 28. juna skoro sve oko tog skupa bila prilično mutno i misteriozno.  

U kontekstu dogovora i aranžmana načinjenog još pre nekoliko meseci, ja sam Vidovdan proveo u Semberiji i na Majevici, tačnije u Bijeljini, Loparama i Priboju (nekad zvanom i Majevički da ga se ne zameni sa Pribojom na Limu). Reč je o učešću na sjajnoj tamošnjoj manifestaciji „Princip Fest“ kojoj je cilj čuvanje uspomene na Gavrila Principa, Mladu Bosnu i Sarajevski atentat, a naročito na ulogu tog kraja u jednom od najvećih istorijskih događaja modernog doba. Naime, upravo je mali Priboj, koji čak nije ni sedište opštine dao, što bi se reklo, više nego ubedljivo najveći broj ljudi umešanih i suđenih za Sarajevski atentat „po glavi stanovnika“. I tamošnje lokalne vlasti su među pokroviteljima festivala pa sam imao priliku da se sretnem sa širokim dijapazonom tamošnjeg stanovništva, od političkih lidera preko lokalnih kulturnih poslenika do običnog sveta. I svi, ama baš svi, bili su zabrinuti onim što bi se tog kasnog poslepodneva, odnosno večeri i noći, moglo desiti u Beogradu. Usprkos stalnim spekulacijama opozicionih medija za koje Vučićevu vlast primarno čuvaju „prekodrinci i bosančuge“, daleko od toga da su tamošnji pogledi na prilike u Srbiji jednoobrazne. Hoću reći, sreo sam veliki broj onih koji „navijaju za studente“. Ali ipak svi prema Srbiji gledaju prvenstveno sa velikom željom za dobrobit zemlje, svesni, između ostalog, i toga da je jaka država Srbija najjači garant njihove političke autonomije unutar Bosne i Hercegovine.  

Na izmaku predpretposlednjeg junskog dana, pokazalo se da su sve „škole mišljenja“ pomenute na početku – omanule. Dragana Matović je pre neki dan, u istoj ovoj rubrici, sugestivno argumentovala tezu da je i ovakav Vidovdan svedočio jedinstvu većine stanovnika Srbije kad je reč o temeljnim nacionalnim interesima. Takođe, „patriotska aproprijacija“; ne donosi, reklo bi se, više nove sledbenike, nego samo antagonizuje nezanemariv deo društva, praveći istovremeno kontrapropagandu protesta u javnostima nekih zapadnih država koje su zbog prethodnih „gandijevskih“ studentskih poteza taman bili počeli da se za proteste sa simpatijom interesuju. Naposletku, što se tiče brojnosti, čisto impresionistički gledajući, naravno da je broj bio mnogo mnogo manji nego petnaestog marta ove godine, ali je opet bio vrlo vredan respekta i mislim da je iznenadio skoro sve skeptike.  

Naposletku, glavnu posledicu Vidovdanskog protesta niko, izgleda, nije predvideo.  Ako je, da napravimo i tu paralelu, lekare u vezi sa posledicama infekcije virusom Kovid-19, najviše iznenadio fenomen takozvanog „Long Kovida“ odnosno produženog trajanja pojedinih simptoma nakon što je period infekcije završen, tako, evo, u danima nakon Vidovdana imamo nekakav „Long Vidovdan“, s nastavkom „simptoma“, ali takođe i očitim padom njihove jačine. Opet, državni „imuni sistem“ reaguje „citotokinskom olujom snaga reda“ pa broj hapšenja biva mnogo veći nego u doba kad su protesti bili vidno masovniji. To podiže ulog i kod vlastima suprostavljene strane, pa ako i nema povratka masovnosti ima rasta odlučnosti pa i stvaranja nove energije.  

Igrom slučaja, kao što sam za sami Vidovdan bio na severoistoku Republike Srpske odnosno BiH, prve dane „Long Vidovdana“ proveo sam, recimo to tako, na jugoistoku onog pozamašnog parčeta Evrope koje se obično skraćeno naziva samo „Zapad“. I pored čestih telefonskih razgovora s porodicom, bližnjima, prijateljima i kolegama, i pored svakodnevnog uvida u srpske onlajn medije, sa distance je jako teško zaključiti šta se uopšte dešava. Sa iste te distance, odnosno tačke gledišta, stvara se i utisak da najveći broj onih koji govore da „u Srbiji ništa ne valja“ i da ovih ili onih stvari ima samo u Srbiji, zapravo izvan Srbije prečesto nije bivao.  

Procesi unutar srpske politike, srpskog društva i srpske javnosti, zapravo u velikoj meri podsećaju na trendove u mnogim evropskim zemljama. Mogla bi se napraviti cela dugačka komparativna analiza na tu temu, ali za to bi nam, kako fraza kaže, bio potreban zaseban tekst.