Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Smrt gospodina Goluže

"I neka oni što igraju vaše budale, ne govore više nego što je za njih napisano".  

Ovo je rečenica, Šekspirova ("Hamlet"), zbog koje, godinama već, ne idem u pozorište. 

I nema to nikakve veze sa indeksima i krvavim ručicama, traje mnogo duže, i to samo zato što mi je uvek smetalo to što neko pokušava da kaže više od onoga što je za njega napisano, i da, onda, još i taj svoj pokušaj, nazove umetnošću. 

Ne volim, i to hoću da kažem, glumatanje, teatralnost, prenaglašenu gestikulaciju, patos, i sve ono ostalo čime, mnogi glumci, pokušavaju da jedan sasvim pošten zanat interpretiranja, prenošenja nekog dela, pretvore u nešto veće od dela samog.  

Da sve bude još gore, to - veće, po pravilu, nije ni gluma, nego oni sami.  

I kada, neki od njih, završe, sve sa Severinom, u reklami za kladionicu, moram da priznam, osetim ne malo zadovoljstvo. Tamo bar, nikada, ne mogu da izigravaju da su veći od teksta koji izgovaraju. Budu sam taj tekst. Konačno. 

Opet, poznajem neke glumce, sasvim fine ljude, drage, obične, i ne bih sve ovo pisao, da već dugo ne prisustvujemo ozbiljnim naporima velikog broja glumaca da ne samo da pokušavaju da govore više nego što je za njih napisano, nego i da napišu sami, šta će da kažu. Onda još i dodaju, to prokleto više, i u tekst, i u glumatanje teksta. 

Travestija koja iz toga nastane, neprocenjiva je. Ko ne veruje, neka pogleda snimak Sergeja Trifunovića i njegove tirade (sam je smislio, možda i napisao, i izgovorio), na platou ispred Skupštine. 

Lično, meni je prvo pao na pamet jedan odlični izraz na engleskom: "attention whore", koji objašnjava one koji su, za malo pažnje, za reflektore uperene u njih, za komadić slave, spremni i da se kurvaju, ali onda sam shvatio da je još gore. 

I nije vezano za samog Sergeja Trifunovića, glumca kojeg je sam Šekspir opisao: "ima i takvih koji će se sami smejati, da bi time naterali na smeh i izvestan broj budalastih gledalaca", nego za sve one, budalaste učesnike i budalaste gledaoce, koji su ubeđeni da pripadaju nekom uzvišenijem, pametnijem, lepšem i boljem krugu, eliti posvećenih i prosvećenih, i da su svi ostali, puka stoka. 

Pošto je upravo to, tiradu o stoci, glumatao i Sergej Trifunović, dok se budalasta publika smejala, na platou ispred Skupštine, što sve zaslužuje da bude preneseno u celosti: 

Glumac, u stavu koji imitira Antonija nad Cezarovim odrom:  

"Želim da se zahvalim jedinoj policiji u novijoj istoriji sveta koja čuva goveda!" 

Publika, razdragano: "Ha, ha, ha...Bravo!" 

Glumac, svestan da je izazvao i pažnju i reakciju:  

"Da ste hteli da budete čobani, ne bi išli u Kamenicu i završili te škole, nego biste ostali kraj svojih ovaca!" 

Publika, uz aplauz: Ha, ha, ha... ha, ha, ha." 

Glumac, praveći se da ne govori zbog budalaste publike, nego zbog istorije i sopstvene veličine:  

"Ovako su vam dodelili stoku, a vi ih, dragi moji, čuvajte. Jer stoka je naše najveće blago. Jel tako, stoko!". 

Publika još jače aplaudira, viče: "Bravo" i "Tako je", smeje se, a glumac polako, ponosan na samog sebe, napušta scenu. 

Majko mila. Zasenjivanje prostotom, koje bi, u neko drugo vreme, ponovo moglo da se završi Šekspirom, koji je i o takvim glumcima, i o takvoj publici, mislio sledeće: 

"O kako me vređa do dna duše kada čujem kakvog razbarušenog klipana kako u dronjke cepa neku strast, da bi cepao uši najjeftinijoj publici u pozorištu, koja nije ni za šta drugo nego za nerazumljive pantomime ili za galamu". 

Tačno, samo što ovde postoji nastavak. Dejan Ilić, kolumnista "Peščanika", koji dan kasnije, gostujući na televiziji galame i pantomime, ovako je opisao ono što se dešava ispred Skupštine: 

"Šatorsko nasilje je... Tu nema zajednice, to je crna rupa koja usisava zajednicu i uništava je. Ovo pored je pokušaj da se izgradi pristojna zajednica, koja stoji na poštovanju života. Šatorsko nasilje ne poštuje život. To je slavljenje smrti. Ovo drugo, bez obzira, što je tamo štrajk glađu, zapravo je slavljenje i poštovanje života. Čista epska fantastika. Stvarno imate sile mraka i sile svetla. Sile smrti i sile života. I sve drugo ide u drugi plan". 

Sile mraka, i sile svetla. Sile smrti i sile života. Stoku, i nas, idealne. Goveda, i preuzvišene. Neljude, i nadljude. Bezvredne, i nepocenjive. Njih, koji slave smrt, i zaslužuju je, i nas koji slavimo život... 

... i tu nastaje problem. Pošto ni pažnje željan Trifunović, ni za slavom čeznutljivi Ilić, ni svi oni glumci koji slikaju selfije, pate za reflektorima i čitaju tekstove o stadijumima gladi, nikome na ovome svetu ne mogu da objasne jednu prostu stvar: 

Zašto, takvi, genijalni i fenomenalni, idelani i neprocenjivi, prepametni, premudri i nadasve predobri, u slavu života teraju nekoga da se ubije? 

Da bi se slikali? Glumatali? Izgovarali mudre reči, dok nekome otkazuju organi, i umire? 

Ne liče sebi na one koji se okupe ispred zgrade na kojoj stoji samoubica i viču mu da skoči? I da sve bude još gore, ne prave, u svemu tome, čak nikakvu razliku između Uglješe Mrdića, koji takođe štrajkuje glađu, i kojeg mrze, jer je "stoka", i Dijane Hrke, koju, kao, obožavaju. 

Oboma žele da izguraju do kraja. I obe smrti bi im savršeno odgovarale. Njegova, da dokažu kako stoka i treba da prođe, a njena, da mogu da je iskoriste za novu "mobilizaciju". 

Drukčije ne može da se objasni to što, dok pričaju o Dijani Hrki, ovi koji "slave život" i puni su saosećanja, empatije, poput Ilića, uspeju da kažu sve, ali nikada i nikako ono što je palo na pamet njihovom arhi neprijatelju, i to više puta. Da je zamole da prestane sa štrajkom. 

Njima je važnije ono što Ilić naziva: "Politički učinak Dijane Hrke", i u to spadaju, podjednako, i njen štrajk i njena eventualna smrt.  

I važnije im je da to bude osnov za novo glumatanje u kojem će da istaknu kako je s druge strane stoka.  

Jedino nije jasno, šta će da rade, ako nesrećna žena posluša molbe arhi neprijatelja, i preživi? 

Zbog svega toga, i Ilić, i Trifunović, i svi ostali koji "daju podršku" Dijani Hrki, sve više liče na onaj skup sa kraja filma "Smrt gospodina Goluže". 

Na one, koji, dok on stoji na mostu, izgovaraju rečenicu: 

"Skoči, ne muči nas više". 

I tu nema nikakvog viška, ni dodatka. Baš tačno što žele. Što je napisano.