Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Herostrati simetričnih inicijala

Ima tih gradova na rubu (post)jugoslovenske Atlantide, koji makar teritorijalno nisu bili u Jugoslaviji, simbolički kao da jesu pripadali tom svetu. Tamo je ili živelo ili živi dosta naših ljudi, odnosno tamo je postojao logičan geopolitički jugoslovenski kontekst. Takav je Temišvar, takav je Segedin, takav je Trst, takav je Skadar, takav je Solun, takav je Grac. Otud je vest o nedavnom masakru u Gracu kod nas toliko snažno odjeknula. Glavni grad Štajerske ima oko 300.000 stanovnika i drugi je najveći grad u Austriji, odmah posle Beča.

U nekoj internoj dinamici, a u poređenju sa Srbijom, liči na Novi Sad; važan je kulturalno i univerzitetski, a makar mnogo manji od prestonice ima vrlo distinktivan identitet. Veliki broj Južnih Slavena koji tamo žive uzeli su austrijsko državljanstvo, ali čak i kad bismo ih zanemarili, broj eks-ju emigranata tamo je impresivan: skoro dvanaest hiljada državljana Hrvatske, blizu osam hiljada državljana Bosne i Hercegovine, oko tri hiljade državljana Slovenije i po oko dve hiljade državljana Srbije i Kosova (pošto Austrije priznaje nezavisnost južne srpske pokrajine, statistika se vodi na taj način).

Šta se, dakle, desilo? Izvesni Artur A, rođen 2003. godine, bivši đak gimnazije u Lendu, četvrtom becirku Graca, upao je u školu sa pištoljem i sačmaricom. Bio je deseti juni i bilo je pet minuta do deset ujutro. U zgradi se u tom momentu nalazilo između 350 i 400 osoba. Pre nego je izvršio samoubistvo, Artur A. je uspeo da ubije deset osoba. Uz to je i ranio još jedanaest ljudi. Među ubijenima dvoje je bosanskog porekla, kao i jedna ranjena osoba Jedna žrtva je poreklom sa Kosova. Među ranjenima su i dve osobe iz Rumunije i jedna iz Irana, a među poginulima jedna osoba je imala francusko državljanstvo, a jedna poljsko.

Ovakav školski masovni zločin, i to još prolećni, u Beogradu i Srbiji skoro nužno priziva sećanje na masovno ubistvo u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar". Ovdašnji ubica zove se Kosta K, a onaj tamošnji se zove Artur A. U prvoj Sartrovoj knjizi priča "Zid" nalazi se i pripovetka "Herostrat". Ime Herostrat pamti se, evo, već skoro dve i po hiljade godina. To je bio mladić nepoznatog porekla koji je spalio Artemidin hram u Efesu, jedno od Sedam svetskih čuda. Uradio je to sa željom da se proslavi. Nažalost, takvi herostratski motivi ni danas nisu retkost. Čak i ova simetričnost inicijala, K.K. i A.A. čini identitet ovih zločinaca pamtljivijim. Sociolozi kulture pisali su već kako nije slučajno da žene koje su predstavljala seks simbole epohe od Merilin Monro preko Brižit Bardo do Šeron Stoun (Sharon Stone), dakle, M.M, B.B. i S.S, imaju baš takve inicijale.

Ovih dana, beogradska izdavačka kuća „Geopoetika“ objavila je jednu od poslednjih knjiga pokojnog Pola Ostera u besprekornom prevodu Ivane Đurić-Paunović. Oster u Srbiji odavno ima svoju vernu publiku, Zabeleženo je da pomenuta knjiga ("Nacija okupana krvlju") predstavlja delo u kom Pol Oster, spajajući dva sebi svojstvena književna izraza, memoarsku prozu i esejistički tekst, predočava genezu odnosa Amerikanaca prema vatrenom oružju i razmatra različite implikacije tog odnosa, sa željom da dođe do neke vrste logičnog odgovora na pitanje zbog čega su Sjedinjene Države zemlja sa najvećim brojem masovnih ubistava. Koristeći relevantnu literaturu, ali i sopstveno iskustvo sa vatrenim oružjem, Oster pokušava da uspostavi koliko-toliko logičan sociokulturni okvir za zlodela koja izmiču svakom razumu. Nažalost, ova tema je u međuvremenu između objave originala i prevoda, makar između njih i nije bilo mnogo dana i meseci, kod nas postala mnogo aktuelnija. A na pomenutu sociokulturnu mapu, posle Beograda se, evo, upisao i Grac.

Neki od šokantnih detalja Osterove knjige tiču se već puke statistike. Već blizu početka, primera radi, Oster navodi da civili u Americi poseduju oko četiri stotine miliona komada ličnog naoružanja. Imamo li u vidu da SAD imaju sveukupno oko 330 miliona stanovnika, a da to obuhvata i bebe i stogodišnje starce, onda nije dovoljno reći da u proseku svaki Amerikanac ima pištolj, nego maltene po pištolj i po. Onda sledi još luđi i tragičniji podatak. Svake godine u Americi oko četrdeset hiljada ljudi izgubi život od vatrenog oružja. To je jedna Kikinda, jedan Pirot ili jedan Požarevac koji svake godine nestanu u Americi, posve mirnodopskoj Americi, a od metka.

Očigledno da i mi u ovom delu sveta moramo ozbiljnije da postanemo svesni onoga što je počelo da nam se dešava. Lične patologije su lične patologije i one će u nekoj meri uvek da postoje. I to je važna prevencija, ali ona je po svoj prilici u potpunosti nemoguća. Druga je, međutim, stvar koliko će ljudima opterećenim ličnom patologijom biti dostupno vatreno oružje. A opet sasvim treća koliko će neko da se naloži na herostratizam.

Pošto je Artur A. svoj ubilački pohod završio suicidom, austrijsko društvo je bar izbeglo dalju dugotrajnu medijsku pažnju fokusiranu na ubicu. Ubistva u Malom Orašju i Duboni po svoj prilici nisu bila sasvim nepovezana sa preteranim medijskim fokusiranjem na prethodni masakr u "Ribnikaru". U tom smislu bi bilo značajno da se naprave neke smernice za medije u sličnim situacijama.

Vest je vest i vesti se ne mogu ignorisati. Ali austrijska medijska praksa se ipak pokazala superiornom u odnosu na našu. Generalna "tabloidnost" ipak je malo gde prisutnija nego u Srbiji. I to je nešto o čemu će se morati povesti računa.