Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Petru Lađeviću u (po)čast ili ljudi i zupčanici
Komentari
24/10/2025
-12:19
Od gubitka prijatelja gori su valjda samo gubici članova (bliske) porodice. Ima situacija kad smrt javne ličnosti koju nisi lično poznavao, ali čije si stavove cenio, takođe doživiš kao lični gubitak. Ako radiš za medije, tada je lakše napisati nekrolog, nego ako si s nekom "javnom ličnošću" bio i prijatelj. Previše se, naime, mešaju lično i društveno. Nije nemoguće, kažem, ali je teško. Što bi rekao Ernesto Sabato, ljudi su ljudi, a ne zupčanici, baš zato što, eto, nisu uvek zamenjivi.
Nisam pisao nekrolog Petru Lađeviću kad je umro. Bilo je baš previše lično. Pera (kako smo ga zvali, možda i netipično u odnosu na njegov zavičaj; s druge strane Drine, kao i u zapadnoj Srbiji uostalom, muški nadimak kao i ime ne bi smeli da završavaju na "a", kao što obično biva u Vojvodini te centralnoj i istočnoj Srbiji, ali, eto, ovaj petrinjski Petar nama je, njegovim drugarima, po pravilu bivao Pera) mi je bio drug i ne samo drug, nego prijatelj, onaj s kojim se viđaš često i redovno, onaj s kojim praviš zajediničke planove, onaj s kojim deliš zajedničke prijatelje. Ali, srećom, bilo je lepih i tačnih nekrologa Petru Lađeviću.
Najlepši i najtačniji napisao je čelni čovek Srpskog kulturnog društva "Prosvjeta" iz Zagreba, Čedomir Višnjić koji je, između ostalog poručio: "Petar Lađević je bio anarhista u duši, koji je potpisniku tihim glasom objašnjavao smisao svih detalja u pravoslavnoj liturgiji; bio je dosljedni liberal koji se ponosio druženjem s Vladom Mijanovićem Revolucijom i volio ljude iz njegovog kruga; bio je Srbin s Banije koji je uvijek pred svojima branio Petrinju i petrinjske Hrvate. (...) Bio je nezamjenjivi vezni igrač, dio njegove misije bilo je urednikovanje u izdavačkoj kuči 'Profil', bio je čovjek koji zna što je javnost, kako se ona stvara i koristi. Značajnu epizodu u njegovom životu predstavlja rad u Vladi Vojislava Koštunice u Beogradu, u kojoj je sa znanjem i razumijevanjem donesenim iz starog kraja uobličio i provodio službenu politiku prema manjinama. Petar Lađević je bio naš čovjek u Beogradu. Znam mnogo ljudi koji su intenzivno živjeli i žive hrvatsko-srpske odnose, ali ne znam nikoga ko je kao on nastojao razumjeti sve aktere tih odnosa u prošlosti i sadašnjosti i dati im pravo na riječ. Ne znam nikoga ko će biti tako ožaljen od tako šarolikog i brojnog kruga prijatelja”.
Oko ličnog i privatnog žalovanja, Višnjić je bio u pravu. Ali na nivou društva, taj gubitak nije, čini mi se, dovoljno registrovan. Evo, pre nedelju dana bila je godišnjica Lađevićeve smrti, a nisam primetio da se iko javno toga prisetio. A ja, recimo, poslednjih dana baš intenzivno razmišljam da ne samo da mi nedostaje Pera kao prijatelj, nego da Petar Lađević nedostaje ovom društvu kao intelektualac. Pišem ovo i već pomišljam kako bi se Pera cinično namrgodio na sam termin "intelektulac". Slično kao s terminom "elita", malo koji pojam je toliko obesmišljen. Kad neko kaže "intelektualac" skoro uvek se setim onog Arsenovog stiha "u upropaštenom jeziku". Tabloidni janičari i društvenomrežni krstaški ratnici su skoro uspeli da nam potpuno upropaste jezik. Smisao reči intelektualac, bez ambicije rečničkog definisanja, bi trebao biti: osoba koja javno, da ne kažem performativno, upotrebljava svom um za dobro šire zajednice, ne nezainteresovano, ali bezinteresno. To podrazumeva još jednu stvar: kod pravog intelektualca ne znate unapred šta će o nekoj novoj stvari i pojavi misliti te koji će stav i poziciju zauzeti.
Petar Lađević je umro tačno dve nedelje pre pada novosadske nadstrešnice. Oko te godišnjice se, za razliku od godišnjice njegove smrti u javnosti uveliko priča i to je, da se razumemo, savršeno normalno, ne samo zbog sućuti spram žrtava, nego i zbog toga koliko je taj događaj u poslednjih godinu dana promenio srpsko društvo. Neka istorijska i društvena hronika proteklih dvanaest meseci komotno bi mogla da nosi naslov "Nadstrešnica i posledice".
Ja, naravno, ne znam kakvu bi tačno poziciju Lađević zauzeo oko svega ovoga da je živ. Mislim da prilično izvesno mogu da naslutim osnovnu orijentaciju, ali to je ovde manje bitno. Nije problem našeg društva što je podeljeno, sva su društva podeljena, problem je kako smo podeljeni. Problem su raspojasanost, nekontrolisana strast, radikalnost. Nedostaje racionalnosti, suptilnosti, sumnje i u sopstvene stavove. Pera je znao ono što je znao i Česlav Miloš: Ko je 55 posto u pravu, to je već jako dobro, ko je šezdeset posto u pravu neka zbog te sreće Bogu zahvaljuje, 75 posto je već vrlo sumnjivo, a ko kaže da je 100 posto u pravu je fanatik, teška hulja i najgora forma nitkova.
Kod nas je javni prostor prepun onih koji punih usta i iz dna grla proglašavaju kako su sto posto u pravu. Lađević je bio sve, samo ne to. Znao je da sluša, da uvaži tuđe argumente, da svoje eventualno revidira. Takvih ljudi uvek nedostaje, a naročito u ovakvim vremenima. Pera godinama nije imao neku institucionalnu afilijaciju, ali je njegov glas bio važan za ovu zajednicu.
Povezane vesti
Pričao sam, pamtim, s Perom jednom i o Andreu Malrou i rekao mu da naročito volim dve njegove rečenice od kojih je jedna: "Nije mi važno ono što je samo meni važno". U javnom prostoru, mislim i dalje, ona je kao aksiom. Ne bih ovo pisao da ne osećam koliko Petar Lađević nedostaje srpskom društvu i javnosti Srbije, koliko bi njegova mirna, odmerena, a mudra reč baš danas bila dragocena.
Komentari (0)