Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Strašna (a)simetrija

Jedna od najznamenitijih pesama celokupne književnosti engleskog jezika jeste bez sumnje “Tigar” Vilijama Blejka (1757- 1827). Blejk je bio neka vrsta Jovana Krstitelja romantičarskog pokreta, a njegov opus je u mnogo čemu išao ispred svog vremena. U pomenutoj pesmi on se zapravo pita da li je Tigra napravio Bog ili Đavo, pošto je s jedne strane reč o toliko prelepoj životinji, ali s druge strane, o životinji koja praktično ne može da preživi ako ne jede druge životinje, odnosno  ako drugima ne nanosi patnju. Ipak, Blejk je pesnik, pa ovo pitanje ne postavlja esejistički, nego poetski, pa u jednom stihu doslovce pita: Ko je tvorac tvoje strašne simetrije? 

Strašna simetrija je čudesna sintagma. Za ljudska bića kroz evoluciju simetrija je postala sinonim za lepotu. Bebe i mala deca najviše vole simetrična lica. Simetrija je dokaz sklada, dokaz smisla.  

Ima, međutim, simetrija i simetrija. U socijalističkoj Jugoslaviji, primera radi, jedan od temelja oficijelne propagande i obrazovnog sistema bila je simetrija između Ante Pavelića i Draže Mihailovića. Da se razumemo, niko ne spori da su snage pod komandom Draže Mihailovića odgovorne za velike i okrutne zločine  nad civilnim stanovništvom, prvenstveno muslimanskim, naročito u istočnoj Bosni i Sandžaku. Međutim, Mihailović je bio na Hitlerovoj poternici, a Pavelić je bio jedan od najpouzdanijih Hitlerovih saveznika. Mihailović je predvodio gerilski pokret, a Pavelić državu koja koliko god bila takozvana jeste imala svoje zakone, svoju administraciju, svoja ministarstva sile i svoju državnu politiku. U tom smislu je svaka simetrija između sistema logora koji je postojao godinama i pojedinačnih kolektivnih pogubljenja, koliko god odvratna i neljudska bila, mora biti nategnuta, uprkos tome što je na njoj toliko insistirano. 

Kao po nekoj inerciji, i posle raspada Jugoslavije kod intelektualaca, posebno nominalno levičarskih, postoji opsesivna potreba da se između situacije i atmosfere u Hrvatskoj i Srbiji poteže pitanje simetrije. Koincidencija između pola miliona prodatih ulaznica za Tompsonov koncert i obiežavanja tridesete godišnjice operacije Oluja gde apsolutno niko iz hrvatskog političkog i javnog mejnstrima ne pokazuje apsolutno nikakvu empatiju za proterane Srbe, uznemirala je pojedine hrvatske novinare, intelektualce i publiciste. Možda su i najindikativnije reakcije trojice ljudi različitih generacija i različitih bekgraunda, ali koje ipak povezuje  jedan detalj iz “podmuklog delovanja  biografije”: svi su se rodili i svi su svoje klasične formativne godine proveli u Bosni i Hercegovini. Mislim na Ivicu Đikića, Dragana Markovinu i Franju Šarćevića. 

Krenimo redom. Ivica Đikić, primera radi, piše: “Hrvatska se izjednačila sa Srbijom u kojoj jednodimenzionalnost u pogledu ‘Oluje’ praktički bez prestanka dominira već 30 godina. Sve je manje onih i u jednoj i u drugoj državi koji se usude suprotstaviti službenim istinama, jer iza tih istina stoje osvetnički nastrojeni režimski mehanizmi i atmosfera linča”. Pre nego primeti da je na “30. godišnjicu Oluje, Hrvatska odustala od empatije i vratila se na onaj Tuđmanov trijumfalizam iz Vlaka slobode, kad je euforično izjavljivao kako nisu stigli ponijeti ni prljave gaće na štapu”, Markovina ne može, a da ne podsjeti čitaoce da “rat u Hrvatskoj nije počeo u osmom mjesecu 1995, nego zapravo pet godina ranije s prvim barikadama pobunjenog srpskog stanovništva po magistralama i s kasnijim formiranjem Republike Srpske Krajine”. Šarčevič je najlapidarniji, ali i najprecizniji; u kontekstu  masovne histerije oko Tompsona, on u jednom  tekstu sasvim neironično rabi sintagmu “nefašistička polovica hrvatskog naroda”. Šarčević definitivno nije “autošovinista”; on je levo-liberalni rodoljub, pa ovaj potez, kao i njegov recentni odlazak iz Sarajeva i sve oko njega mogu imati zanimljiv odjek što u Sarajevu što u Zagrebu.  

Od ova tri citirana iskaza, najindikativniji je Đikićev. On nije u stanju da kritikuje jednoumlje u Hrvatskoj, a da to ne opiše kao tobožnje hrvatsko približavanje srpskoj uobičajenoj poziciji. Ali to jednostavno nije tačno. Naravno da svaki istorijski događaj ima svoj kontekst, pa ima smisla reći da se ne može govoriti o 1995, bez pominjanja 1991. Ali isto tako bi se moralo reći da se ni o 1991. ne bi smelo govoriti bez pominjanja 1941.  

I daleko od toga da u glavnom toku srpske javnosti nema onih koji insistiraju na srpskim zločinima iz 1991. od Škabnje do Vukovara, da nema onih koji “Oluju” doživljavaju maltene kao karmičku odmazdu za bacanje cveća na tenkove JNA koji su išli prema Istočnoj Slavoniji. U Hrvatskoj javnosti, međutim, oko suštine “Oluje” nikakvih razmimoilažanja nema na potezu od Domovinskog pokreta do levičarskih političkih aktivista.  

Srbija i Hrvatska jesu susedne države, Srbi i Hrvati jesu međusobno bliski narodi, ali treba se čuvati lažnih simetrija. Jedna od takvih je i ona frekventna, prisutna i u delu srpske javnosti, koja izjednačava Tompsona i Baju Malog Knindžu. Niti su to estradne pojave iste težine, niti se na isti način mogu svoditi na govor mržnje i poziv na pokolj, ali čak i kad bismo to zanemarili, nemoguće je da Baja proda između osamsto i devetsto hiljada ulaznica za svoj koncert što bi, imajući u vidu razliku u broju stanovnika, bilo analogno Tompsonovom hipodromskom orgijanju. Možda ne bi bilo loše da se, ako ništa drugo, priviknemo na asimetriju.