Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Narodni poslanik

Tokom petnaestak godina mog života u Sarajevu, jedan od mojih najdražih drugara bio je radijski urednik Miralem O. Stariji je od mene dvocifren broj godina, bio je dovoljno zreo, dakle, da tokom legendarnih sarajevskih osamdesetih bude svedok i sudionik. Uživao sam u našim razgovorima, njegovoj visprenosti i erudiciji, a jedina stvar koju sam mu zamerao bila je ono što mi se činilo da je njegova preterana širina kod prihvatanja priloga spoljnih saradnika za radio. Činilo mi se, naime, da je kao urednik previše dobronameran, da iz razloga sopstvenog merhameta, kako bi se reklo u Bosni, objavljuje i jako loše priloge. On je autoironično odbacivao sentimentalnu pozadinu svojih odluka meni nezaboravnom rečenicom: “Svakom treba dati priliku da sam sebe kompromituje“.

U poslednjih nekoliko godina, bližnji, prijatelji, poznanici i kolege su me barem dvocifren broj puta pitali zašto ne reagujem na opsesiju Rastislava Dinića mojim likom i delom. Na takvu “prozivku“; ja bih obično ritualno odgovarao parafrazom gore navedene rečenice. Na najmanje dva internetska foruma, Dinić je godinama, u kontinuitetu, mene vređao na najodvratniji i najvulgarniji mogući način. Ni na društvenim mrežama nije bio uzdržan, ali potenciram forume jer je do pre koju godinu Dinić najpoznatniji bio po prvostepenoj osuđujućoj presudi zbog pretnji režiseru Borisu Malagurskom na jednom od tih foruma. Takođe, ako je Zoran Ćirjaković najpoznatiji po sintagmi “autošovinizam“, Dinić je notoran zarad fraze koju je sam skovao – “zveri srpske“.

Takozvani “regionalni svet“ je mali, pa sam naravno, znao ko je sarajevski Dinićev intimus, parapsihopatološka pojava trenutno zaposlena na tamošnjoj Akademiji scenskih umetnosti. I pre nego sam selidbom u Srbiju postao vidljivija javna ličnost u Beogradu, Dinić je spram mene imao negativnu predrasudu, a preko dotične persone. Ipak, u njegovim uvredljivim solilokvijima bilo je nekog viška “hejta“ spram osobe koju nikad nije sreo i koja njemu lično nije uradila ništa ružno, koja za njega zapravo nije (bila) ni čula. Prijatelj, jedan od čuvenijih srpskih advokata, sugerisao mi je takođe da ga tužim, da ću na procesu sigurno da dobijem nekakvu novčanu odštetu, ali ja ne volim seljakanja po sudovima. Sam sebi sam, možda i autosugestivno, pojašnjavao pomenutu opsesiju ličnom frustracijom. Dečko je praktično moj vršnjak, tako sam mislio, i dok sam ja to što jesam, on je nitko i ništa, a nije da je neobrazovan i neambiciozan, naročito ovo potonje.

Otud mi je bilo milo kad sam čuo da je Dinić izabran za narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Čovek je napokon donekle zadovoljio svoje ambicije, a plus je dobio dosad neviđenu priliku da kompromituje samog sebe. Posebno sam se obradovao kad ga je Olja Bećković pozvala u ”Utisak nedelje“. Kad god sam ja tamo gostovao, a prvi put je bilo dok sam još živeo u Sarajevu, pre valjda petnaest godina, izgledalo je da sama činjenica da je sedim u tom studiju u njemu izaziva nauzeju. Neka je, vala, i to dočekao. Istini za volju, biti u ”Utisku“ danas i pre petnaest godina nije ni slično, da baš da kažem da je razlika – drastična. Emisija koja je nekoć, po gledanosti i popularnosti ujedinjavala Srbiju, danas je sektaška. Ali šta ćeš, i to je život, u parafrazi stihova sarajevskog pesnika: svet je tako ustrojen da ti se na kraju sve želje ispune, ali tek onda kad to više ne biva nagrada nego kazna. Bilo kako bilo, Dinić kao meštar dokidanja kognitivne disonance, ovim se, računao sam, neće baviti, nego će moći u duši da likuje.

Kod nekih ljudi, međutim, ambicija je nezajažljiva. Ovakav kakav jesam, ja njemu više nisam zanimljiva meta. Fokusirao se na ”svetskije“ face. Sada cilja (na) ljude za koje je realno da unutar tri-četiri godine budu nobelovci, odnosno novinare najvažnijih svetskih medija te vrhunske publiciste i erudite.

Rastislav Dinić se, naime, pre neki dan ostrvio na Branka Milanovića i na Mihaela Martensa, a zbog njihovih stavova o studentskim protestima, naročito onim (post)vidovdanskim. Istini za volju, nije to napravio na nekom forumu, nego u formi onoga što se i dalje bizarno naziva “autorskim tekstom“, a na portalu Peščanik. Tekst je mešavina svega i svačega gde autor kao neki skočimiš skače s teme na temu, ali suština je optužba da ova dva globalno relevantna intelektualca “troluju“. Diniću, nekad vatrenom levičaru i kritičaru srpske politike iz devedesetih te čoveku koji je ritualno osuđivao politiku ratnih zločina, odjednim smeta nečija principijelna kritika baš tih i takvih “skretanja“ unutar protesta i studentskih pokreta, personifikovano govoreći, smeta mu ukazivanje na “lomparizaciju“.

Dinića, koliko znam, nikad u životu nisam video. (Hoću da kažem, ako sam ga na nekom prijemu, većem društvu ili na ulici i sreo, nisam ga prepoznao.) Branko Milanović mi je, hvala na pitanju, dobar poznanik, a Martens prijatelj, jedan od onih s kojim si imao i svađe i razmimoilaženja, ali je prijateljstvo opstalo. Zbog poente ističem, dakle, da ih znam i lično, a ne samo preko javnog delovanja gde se obojica performativno ispostavljaju kao zaista vrhunski intelektualci.

Kao neko ko planira da živi u Srbiji, kao neko čije dete ovde ide u niže razrede osnovne škole i ko zamišlja da to dete u svom rodnom gradu može da živi što je moguće normalniji život, ja unapred i naslepo biram grad i zemlju po meri Branka Milanovića i Mihaela Martensa, naročito u slučaju ako se toj meri kao alternativa postavlja isključivo mera Rastislava Dinića.