Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Političar sa devet života

Ima jedna nezgodna stvar u pisanju, kada bi hteo da citiraš ili parafraziraš neku javnu ličnost, a to što je rečeno, rečeno je privatno, u kafani, pa ti je nezgodno da ličnost imenuješ. A opet, hteo bi da čitaoci znaju, zašto je ta ličnost važna, pa bi nekako da je opišeš. I onda što preciznije opisuješ, ispada da bi bilo bolje da si lepo napisao ime i prezime jer svakako svima biva jasno o kome govoriš. Tako da ću ja sada ovde pokušati da budem oprezan i da kažem samo da se radi o čoveku iskusnom, okušanom i u akademskom i u političkom životu, koji mi je tokom razgovora koji se ticao Milorada Dodika rekao, vrlo samouvereno: “Jednom američki čovek, uvek američki čovek”.  

To je vreme kad je Milorad Dodik pod američkim sankcijama, svako malo se viđa sa Vladimirom Putinom, a Putin je u američkim medijima praktično novi Hitler i meni sve to izgleda kao neka intelektualna egzibicija, eto čovek će reći nešto što nikom drugom ne pada na pamet; što, uostalom, i nije loša tehnika u žanru kafanskog razgovora. Mislim, ja volim Džona Le Karea i ništa mi nije draže od priče o “dvostrukim agentima” i realističnim kulisama iza kojih se krije nešto sasvim drugo, ali opet, ovo što je rečeno je delovalo posve pogrešno. 

A opet, kad je na prošlim opštim bosanskohercegovačkim izborima, uz očito američko pokroviteljstvo, sa, uslovno rečeno, bošnjačke strane, pobedila takozvana “Trojka” (koalicija partija Elmedina Konakovića, Edina Forte i Nermina Nikšića), uz neizbežnu Hrvatsku demokratsku zajednicu sa hrvatske strane, postojala je mogućnost da se izvršna vlast na nivou države formira bez učešća Dodikovog Saveza nezavisnih socijaldemokrata, uprkos činjenici da je Željka Cvijanović iz istog tog SNSD-a dirketno izabrana u Predsedništvo Bosne i Hercegovine. Ipak, po kredibilnim izvorima, upravo su iz Američke ambasade insistirali da se vlast pravi sa SNSD-om, mada Dodik već godinama ne gaji diplomatski rečnik, blago, eufemistično i diplomatski rečeno, kad je reč o američkim ambasadorima.  

Međutim, kad se čovek okrene i pogleda na Dodikovu političku biografiju ona je u postjugoslovenskim okolnostima verovatno bez presedana. Mlad čovek iz male sredine najpre završi Fakultet političkih nauka u Beogradu (neko bi rekao slično Ivici Dačiću), onda čim počne višestranački sistem uključuje se u Savez reformskih snaga Ante Markovića koga je u tadašnjoj Bosni i Hercegovini predvodio “tim snova” od Nenada Kecmanovića preko Emira Kusturice do Neleta Karajlića. Izborni rezultat je nažalost ispao “tanak”, mnogo manji od projektovanog, ali ipak veći nego u nekim kasnijim sećanjima i rekolekcijama. Zahvaljajući tom rezultatu Dodik ulazi u parlament, a zahvaljujući tom statusu, kasnije, kad se formira, Republika Srpska biva i u prvom sazivu njenog parlamenta. U ratnom periodu on je u toj instituciji praktično jedini “disident”. Takođe, usred rata, on se u Italiji sastaje sa svojim predratnim “reformskim” kolegom Sejfudinom Tokićem koji u tadašnjoj tek formiranoj Federaciji BiH ima sličan status kao i Dodik u Republici Srpskoj (kasnija Tokićeva evolucija je vrlo živopisna priča za koju ovde nema prostora, a svakako je više literarna nego političko-publicistička). Taj sastanak su valjda organizovali Amerikanci u pretpripremama Dejtona i ima ta anegdota da su Dodika vozili sa aerodroma, a da je prozor bio otvoren i stvarala se promaja, taj arhetipski zdravstveni neprijatelj svih Balkanaca. Da li je Dodiku bila mokra kosa ili štagod, navodno je rekao, zatvorite taj prozor, ako vam ja umrem, nećete u Republici Srpskoj naći drugog ovakvog.  

I ispostavilo se da je bio u pravu. I posle demisije Karadžića, paralelno sa privremenom rehabitilitacijom Biljane Plavšić on je bio ključni čovek. I ne samo to, kad se kasnih devedesetih u Sarajevu pravila “Vlada u seni” on je sa svojim saradnicima bio ključni čovek iz Republike Srpske. I ima ta priča koju je za kafanskim stolom za kojim sam kao student sedeo pričao drugi čovek iz te iste “Vlade” da na nekom sastanku u Americi pitaju Dodika ima li ikakve šanse da se SDS skine s vlasti. To je neka 1997. ili 1998, pre bombardovanja SR Jugoslavije i ovaj, navodno, kaže: “Ništa lakše, vi uđete na ulice s tenkovima, mi ulazimo u zgrade opština”.  

I dobro, ostatak priče je bolje poznat i ponajbolje sublimiran u onoj famoznoj izjavi pokojne Medlin Olbrajt o Dodiku kao “dašku svežeg vetra na Balkanu”. Zatim kreće to (prividno?) okretanje od stotinu i osamdeset stepeni, potpuni zaokret ka Rusiji, ignorisanje NATO-a, EU i Zapada generalno što je onda pratilo ovakve i onakve reakcije tog istog Zapada što je onda kulminiralo sudskim procesom i pravosnažnom presudom kojom se, kako se činilo, na šest godina praktično isključuje iz politike. U današnjoj (globalnoj) političkoj i geopolitičkoj situaciji, šest godina je večnost i mnogi su požurili da Dodika proglase političkim mrtvacem. I onda preokret kao iz holivudskih filmova, pronalazi se “rupa u zakonu” da Dodik ostane na čelu stranke, a insajderi znaju da je na ovim prostorima, to svakako najvažnije, posle samo nekoliko nedelja ukidanje američkih sankcija nakon nekoliko godina i višestrukih produžavanja. Različiti analitičari, naravno, već imaju razlilčita tumačenja koja se svoda na ono “vreme će pokazati” za šta je pokojni Tijanić znao reći da je najgora rečenica koju neki komentator može napisati. Stoga da futur vratimo u perfekt: vreme je još jednom pokazalo da je Milorad Dodik političar sa devet života.