Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Juka, Ćelo, Topa - to nema Evropa

Abdulah Sidran, veliki pesnik koji je preminuo s proleća prošle godine, bio je jedan od onih stvaralaca koji je uz svoju "ozbiljnu" produkciju pisao i vrlo prigodne radove. To je naročito bilo prisutno u socijalno ekstremnim uslovima. Takvo je, naravno, bilo vrijeme početka rata 1992. U Sarajevu, gradu koji je samo da je središte Sidranovog života, nego je i ključna metafora njegovog dela, gospodari života i smrti postaju (para)vojni komandanti u široj javnosti prepoznatljivi uglavnom po nadimcima. Tri takva nadimka Sidran je iskoristio da bi napisao stih zbog koga su ga u kasnijim godinama često "prozivali", a taj stih glasi: "Juka, Ćelo, Topa: To nema Evropa".  

Talenat velikih pesnika vidi se i iz njihovih usputnih "stihoklepstava". U drugom delu stiha, tu gde se kaže "to nema Evropa", razotkriva se ta čudnovata opsednutost dela našeg sveta "posebnošću" Evrope. Otud i ovaj prigodni stih ima duplo dno. Ako nešto nema Evropa, to mora da je ekstremno drukčije, e sada, je li dobro ili loše, to je u oku posmatrača.  

Razmišljao sam o tome često poslednjih nedelja i meseci kad su u kontekstu protesta i blokada sa obe strane unutar sukobljenog društva prizivani "evropski standardi", uvek sa nekim hiper poštovanjem, ali ne nužno sa podrazumevanjem iste stvari. I javila mi se misao koja mi se javljala i ranije: takozvanu Evropu najviše mistifikuju oni koji je najmanje poznaju, koji su malo putovali, koji u toj takozvanoj Evropi nisu živeli, mada je Srbija Evropa kao uostalom i sve njoj susedne zemlje.  

U tim komparacijama često je "potezano" pitanje policijskih praksi kod nas i u "Evropi", pa mi u tom kontekstu pada na pamet da ovde javno podelim jedno svoje iskustvo. Putovao sam u jednu od ključnih zemalja EU službeno. Imao sam povratnu kartu jedne od onih velikih kompanija koje obično opisuju kao niskobudžetne. Let iz Beograda do EU je protekao najnormalnije. Na ulazu u EU graničar mi je na uvid tražio hotelsku rezervaciju, i-mejl prepisku sa organizatorima konferencije na koju sam išao, kao i povratnu avionsku kartu. Nakon što je sve to pažljivo proučio, nakon što je nekih pet minuta broja pečate i datume iz mog pasoša, pustio me da stupim na sveto EU tlo.  

Konferencija je bila odlična pa sam brzo zaboravio te sitne neugodnosti. Na dan povratka sam na vreme stigao na aerodrom i odmah prošao kroz sigurnosnu i pasošku kontrolu. Na telefon najpre stižu poruke da će let da kasni, a zatim da je otkazan. Niko iz kompanije se ne pojavljuje da isporuči neku informaciju putnicima. Pada noć, nije baš da mi se spava na neudobnim stolicama malog aerodroma, naročito jer se odmah ispred nalazi relativno jeftin hotel. S druge strane graničnog prelaza objašnjavam šta se desilo, očito nisam prvi, jer samo klimaju glavom i puštaju me da prođem. Odlazim u hotel i pronalazim dosta pogodnu konekciju preko Skoplja sutra sa istog aerodroma. Kupujem kartu i relativno spokojno zaspivam.  

Sutradan repriza prethodnog dana: sigurnosna kontrola, pa pasoška, ali graničara buni zašto imam pečat da sam juče izišao iz EU. Ja mu kažem šta se desilo, a on me pita zašto mi pečat nije poništen. Kažem da ne znam, da mi niko nije tražio pasoš kad sam izlazio sa aerodroma, a on me pita zašto sam nisam tražio da mi ponište pečat, a ja kažem da mi nije palo na pamet. Iza mene se već stvara red, ljudi negoduju i graničar mi kaže da se pomerim u stranu, ali me ne pušta da prođem. Dolazi četvoro policajaca, dva muškarca, dve žene, svi naoružani i vode me u neku sobicu. Pitaju me istu stvar kao i graničar, a ja odgovaram isto, možda malo nervoznije, jer se bojim da ću da zakasnim na avion za Skoplje. Najstariji od njih četvoro, valjda neki šef, proučava moj pasoš kao da je važan arheološki nalaz. Ja mu tražim da mi vrati pasoš i da me pusti da se ukrcam na svoj let, a on izlazi iz sobice noseći moj pasoš.  

Od ovo troje koje su ostali, devojka, najmlađa od svih, plavuša, deluje mi kao neko "najnormalniji". Kažem joj najljubaznije da sam im rekao sve što se desilo, da ništa nisam zgrešio, da mi nije jasno zašto me tako tretiraju. Ona me gleda mrko i kaže mi da sam "previše glasan". Počeo sam glasno da se smejem. Setio sam se, naime, onog "komentara" Crnjanskog na vlastitu pesmu "Spomen Principu" gde kaže da su iza njegovog akta stajali samo sirotinja i omladina, a da je taj akt "svima nama" pred evropskim policijama stavio na čelo "žig ubica": I pomislio sam, možda i paranoično, ovo nekom sa danskim ili češkim pasošem ne bi radili.  

Posle nekih pola sata, taman dovoljno da ne mogu stići na let za Skoplje, "glavni" se vratio, pa mi je predao moj pasoš s poništenim pečatom ulaska od juče. Upitao sam ga zašto je to toliko dugo trajalo, a on je uz ciničan osmeh rekao: "Procedura". Usput, sva naša komunikacija se odvija na engleskom, ali oni, naravno, interno pričaju na nemačkom.  

Sa olakšanjem izlazim iz zagušljive sobice i sa samog aerodroma, ali valja mi potrošiti još neki novac da bih kupio neku novu kartu sa nekog obližnjeg aerodroma pošto sa ovog do  kraja dana ništa više ne leti za Balkan. Uspevam da pronađem kartu u rano poslepodne, sa aerodroma do koga bih vozom trebao stići na vreme. Kupujem novu kartu i kupujem kartu za voz. Na displejima železničke stanice pola sata pre predviđenog polaska voza dolazi informacija o kašnjenju. Tako da mi je jedna karta propala zbog preažurnosti policije, a druga zbog javašluka železnice. I to je Evropa.