Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Srbija danas - fanatici, apologete i zanemela sredina

Kako je sve počelo? Da se ne ide dalje u prošlost, krenulo je sa takozvanim nepolitičnim studentskim protestom posle tragedije u Novom Sadu prošlog novembra. Ali kako je počelo sada, sa erupcijom nasilja i besa posle Vidovdana? Na to pitanje bi se lako odgovorilo, kad bi srpska javnost uopšte imala jasnu predstavu šta je nasilje. Ovog trenutka je nažalost nema, jer joj je osam meseci blokadnog divljanja ozbiljno otupilo percepciju nasilja. Da li je nasilje kad se blokiraju prometne raskrsnice? Da li je dokaz namere kad se najavi „Sve da bude u kolapsu! Pozitivan kolaps za bolju svetlu Srbiju!“? Zdravorazumski i zakonski jeste, u svakoj evropskoj državi. Zašto ne u Srbiji?  

Studenti u blokadi već razmišljaju o svom mestu u istoriji. Pre nekoliko meseci su osnovali mešoviti analogno-digitalni Dokumentacioni centar s memorabilijama, sloganima, proglasima, receptima za kuvanje i pumpanje, kao i vrednijim objektima iz kontejnera. Plenumi traže arhivare za katalogizaciju arhivskog blaga. 

Pa evo malog teoretskog doprinosa za njihovu kolekciju u kategoriji „ideološki neprijatelji prvog dana“, možda „ćaci koji vladaju bar s četiri padeža“. Nakon pomnog posmatranja onoga što govore i rade, rekla bih da se Blokadni pokret sastoji od tri dela: 1. totalitarističkog jezgra: 2. mešovite falange: 3. apologetskog krila.  

Totalitarističko jezgro čine studenti s rukovodećih i viših pozicija u plenumima. U odnosu prema redu i zakonitostima ono stoji na izvornim pozicijama kolektivističkog anarhizma Bakunjina i Kropotkina. Interno, preko sistema zajedničkih spavaonica po fakultetima i simboličkih agapa, slede primer nemačkih Komunitarista iz 1968. U javnom diskursu se ističu stilom Robespjera i Sen-Žista. Srpskoj javnosti se obraćaju preko kratkih komandi i pretnji, kao „Svi na ulice!“, „Beograd sutra staje“, „Nećemo ovo zaboraviti!“/„Ovo vam nećemo oprostiti“, „Ultimatum!“, „Smrt policiji!“, „Naučite već jednom, nas batine i lisice ne plaše, samo nas još više razbesne!“, „Mi smo pauk skakač!“, alternativno „Mi smo mreža paukova skakača!“. 

Mešovite falange su udarne grupe fleksibilnih i ad-hoc struktura. Ima studenata i srednjoškolaca, ali i huligana s prethodnim iskustvom, bajkera, pravih i lažnih veterana koji dolaze u uniformama iz romantičarskih fantazija, obožavatelja haosa koje odlikuje niski prag besa. Ima roditelja i familija koje dolaze da po prastarom evolucionom instinktu štite svoje mlade. Mlade paukove? Da li je ta metafora na mestu? Lično je nikad ne bih upotrebila, jer zbog istorijskog nasleđa Gebelsove propagande izbegavam metafore s bolestima i insektima kad govorim o ljudima. Totalitarističko jezgro očito ne, jer to je njihova metafora, nom-de-guere koje su sami izabrali za sebe i objavili na svojim Instagram adresama.

Jeste, znam da paukovi ne spadaju u red insekata. Ali ih praktičan um svejedno izjednačava s njima u predstavi štetočine, ili afektima straha i gađenja. 

Apologete nasilja: Greh, greh, veliki greh

Kad se dođe do pitanja, ko već osam meseci kost po kost, pršljen po pršljen, lomi ekonomsku kičmu Srbije, dok ono što ostane izgubi relevantnost u regionalnom i evropskom kontekstu, ne bih tu na prvom mestu navela totalitarističko jezgro. Ne bih ni mešovite falange koje po gradu prevrću kontejnere, prelaze ulicu kao da su u skeču Monty Peytona, ili igraju moderan balet na raskrsnici Kod Londona. Njihovo ponašanje jeste problem, ali to je nešto sa čime moderne države, srpska takođe, znaju da se nose. Uz malo više tolerancije, koja meni priznajem fali, se sve to može podvesti pod subkulturu mladalačkog bunta.  

Naprotiv, pravi krivci za produženu agoniju države Srbije sede u apologetskom krilu Blokadnog pokreta. Akademici, medijski ljudi, civilni nevladin sektor koji funkcioniše po Lenjihovom što- gore-to-bolje principu. To su oni koji znaju kako da sofistički okrenu stvar. Oni koji se brinu za produžetke kada se totalitarističko jezgro zaplete u nedoslednosti i nenameravani humor. Koji konsekventno podižu prag nasilja za falange i huligane, a spuštaju za državne organe reda.  

U intervjuu za TV Insajder profesor Nebojša Vladisavljević s beogradskih Političkih nauka ovako interpretira postvidovdansko blokadno nasilje: „Kakva je to vlast koja hapsi mlade ljude koji se nenasilnim sredstvima mesecima bore za javni interes? Pazite, oni su stavili javni interes ispred privatnog interesa, i to na sopstvenu štetu! Znači gubimo godinu dana školovanja da bi se borili za ono što je bitno za celu zemlju. Kad vlast nije reagovala na zahteve za krivičnu i političku odgovornost za novosadsku tragediju, kad je odbila nove izbore, šta građanima preostaje nego da se suprotstave mirnim i nenasilnim sredstvima!“

U prevodu latentnog smisla, evo šta ustvari kaže profesor s mog bivšeg fakulteta: „Nema nasilja sa studentske strane. Šta bulaznite vi koji bi da sudite našoj deci koja se žrtvuju, dok bi vi, bando lenja indolentna, išli na posao, vozikali se do doktora i planirali godišnji odmor!“.  
Ili slučajevi ispred i oko Pravnog fakulteta, institucije koja u realnom vremenu, sat za satom, mutira u generalštab totalitarističkog jezgra. Ovako N1 opisuje policijsku intervenciju ispred, pored i na ulazu: „Dok su studenti mirno i bez provokacija sedeli ispred fakulteta, policija je jurnula“. I još u trajnoj nesvršenoj glagolskoj formi: „Policija se zaletala na studente koji su mirno sedeli.“

OK, „mirno“ su sedeli između prevrnutih kontejnera za smeće i čekali da neko pokuša da prođe da ga išutiraju. Tek da se zna, u Austriji je prevrtanje kontejnera vandalski čin po odredbama krivičnog zakonika. I inače austrijska država reaguje osetljivo kad joj neko dira kontejnere. Kopanje po kontejnerima je takođe sankcionisano, ali samo prekršajno, iako se često ne sprovodi, jer se smatra sivom zonom, obavijenom plaštom društvene nelagode i krivice. Posebno kada ljudi vade hranu jer su gladni. Zakonski, sve bačeno u kontejnere je vlasništvo Gradske čistoće (Magistrat 48), koja ima isključivo pravo na profit iz smeća. 

I tu, kod re-definicije i re-framinga nasilja što ih već mesecima sprovodi apologetsko krilo Blokadnog pokreta, dolazimo do suštine aktuelnih srpskih nevolja. Tu leži mrtav pas, da liegt der Hund begraben, kako nemačka fraza opisuje epicentar nekog problema. To da se i dalje održava sramotna predstava da ništa od onog što je Blokadni pokret do sada radio, ništa od onog što sada radi u erupciji nasilja posle Vidovdana – nije nasilje.      

To je sofistička podvala kojom apologetsko krilo mesecima osigurava podršku jednog dela srpskih građana i evropskih javnosti, recitovanjem mantre da studentske blokadne metode nisu nasilne, iako su, bože pravde, izašle ravno iz istorijskog bukvara nasilja.

I nasilje naše nasušno daj nam danas 

Da bi se naciju dovelo dotle da mesecima ne prepozna puzeći gradjanski rat, koji u nedostatku direktne i brze pobede proizvode „nenasilni mladi ljudi“, trebalo joj je najpre dobro umrtviti razum i iskustvo. Usput i nagon kolektivnog samoodržanja, tamo gde on nastupa u ideji i formi države. Tehnički je to postignuto stalnim diskurziviranjem nasilja od strane blokadnih profesora, medija i nevladinih organizacija koje, to je isto interesantno, buše rupu na brodu na kome stoje. Podmeću požar u kući dok u njoj sede.  

Ljudi, oni koji nisu s njima, ili su direktno protiv njih, ili jednostavno gledaju svoja posla, za šta je preduslov red i mir na ulicama, takvi su naravno u blokadama fakulteta odmah prepoznavali nasilje. U Mili Pajić bi odmah prepoznali lepoticu nekadašnje nemačke terorističke scene Gudrun Ensslin. U blokadi RTS-a bi u sekundi prepoznali nasilje, sadizam i iživljavanje. I oni bez fakulteta su bez problema razumeli da pojam autonomije univerziteta podrazumeva samostalnost u organizovanju rada, ne nerada. Anonimni plenumi koji zgrade fakulteta pretvore u bunkere, komunitarne spavaonice i vučje jazbine se ne mogu pozivati na autonomiju univerziteta. Ni po jednom pozitivnom pravu u svetu, ne samo u Srbiji. 

Bilo je dakle odmah jasno šta je to. Ali posle svake takve epizode bi na teren istrčavala blokadna armija šaptača-apologeta. Akademski i medijski sofisti bi pitali, jeste li vi, ljudi neprosvećeni, sasvim sigurni da je to nasilje? Kad gimnazijalci propuštaju direktorku kroz špalir „vrućeg zeca“, jeste li sigurni da je to nasilje? Kad studenti i simpatizeri blokiraju Gazelu, odakle vam ideja da je to nasilje? Ko vam je rekao da je to nasilje? Gde piše da je to nasilje? A šta ako je to ulaganje u budućnost? Šta ako je to žrtva koju studenti polažu na oltar bolje budućnosti?  

Ljudi iz izgubljene, obespravljene, paternalizovane, zanemele većine, odjednom više nisu bili sigurni da su videli što su videli. Pristajali su na novi dokazni postupak, ne bi li poslali signal da su otvorenog uma. Mediji i redakcije nesklone blokaderima su, u aktu samokažnjavanja, organizovali panele sa ciljem da se dođe do dublje istine o fenomenu. Mogu li mladi lepi ljudi da budu nasilni? Kad te neko pljune i šutne, da li je to nasilje? Teško pitanje, puno kontroverzi. 

Tako deluje obrnuta psihologija. Razoruža ti pamet. Pošalje te ravno u Cukorovo „Plinsko svetlo“. Posrami te zbog sebične želje da ulice tvog grada budu prohodne. Okuje te krivicom jer si hteo/htela da prođeš autom kod Londona, iako to više nije saobraćajna raskrsnica, već baletna bina slobodnih ljudi. Dok tamo nisu smeli da plešu, u čemu ih je sprečavala SNS-ovska strahovlada, nisu bili slobodni. Sad kad jesu, oslobodiće sve raskrsnice. 

Kratko i jasno, to je nasilje. No jeste li sigurni da jeste? A šta ako je to osvajanje novih prostora slobode?  

Obrnuta psihologija je standardni mehanizam kondicionisane moći, one koja koristi mefistofelijanske metode uveravanja, dodvoravanja i zavođenja. Po Galbraithovoj anatomiji moći, kondicionisana moć je ona treća, najsuptilnija, koja dolazi posle kompenzacijske (novac) i batinaške (ucena). Ona deluje tiho, ispod radara svesti. Onako kao kad MI6 i CIA treniraju „spavače“, a Hollywood ih stavlja u filmove. 

Upravo takve metode obrnute psihologije koristi apologetsko krilo Blokadnog pokreta kad se obraća javnosti da joj uništi osećaj normalnosti i razuma. Ne znam da li svaki novinar/novinarka N1 svesno koristi tu tehniku, ili je to kod njih više refleksno ispunjavanje redakcijske linije. Ali kod akademika kao što su Vladisavljević ili rektor Đokić, to je osvešćeno. Oni su mađioničari koji izvode umetničke predstave obrnute psihologije.

Studentsko nasilje, odakle vam to, pitaju apologete. Jeste li sigurni da je ta mlada, lepa, pametna studentarija uopšte sposobna za nasilje? I to još kod Londona. Nemoguće! Mirno spavajte ljudi, a kad se probudite u vrlom novom svetu, biće to Srbija bogata, snažna, relevantna kao Severna Makedonija.