Kolumna Kolumna Vesne Knežević: EU i rat - u slepom uglu zmijski svlak

Želja EU za ratom s Rusijom je fascinantna. Toliko upornosti, nehaja, veselja, čak olakšanja pred mogućnosti nuklearnog sukoba retko se sreće. USA su htele obračun s Rusima još devedesetih, samo nisu znale kako do njega. Momentalno ne bi, ako ne moraju. Ali sad će se neki Evropljani pobrinuti da se Amerikancima opet hoće. Prekinimo Putinovu igru zastrašivanja, dajmo Zelenskom sve što traži, rakete dugog dometa, mini nukes, dalje po redu, vape komentatori u medijima nemačkog govornog područja. Evropljani će umreti fascinirani idejama koje su trebali napustiti čim su ih dobili. Da će s nama umreti i Rusi, slaba je uteha.  

Zakrvavljene oči nekih Evropljana dolaze iz ideje, ne iz racionalne svesti ili ekonomske logike. Bitan dokaz takvog činjeničnog stanja je nedavna vest iz Ahena. Dobitnica Karlove nagrade je EU kancelarka Ursula von der Leyen, koja je to odličje zaslužila "zbog upornosti u podizanju volje za odbranu od Rusije". Ovo je već četvrta godina da žiri Nagrade Karla Velikog, koja se ravno tri četvrt veka daje "za dostignuća u ujedinjavanju Evrope", deluje po instinktu rat, rat, rat ujedinjuje Evropu.  

Prvo su 2022. nagrađene tri opozicione Beloruskinje. Jedna čami u zatvoru u Minsku, druge dve su u egzilu u Litvaniji i Ukrajini. Nemam trunke ljubavi prema Lukašenku, što je irelevantno. U širem kontekstu i toj godini, Karlova nagrada je poslužila da se poravna ratna staza ka Rusiji i s nje oduvaju kolebljivi.   

Godinu posle dobitnici su bili ukrajinski narod i Zelenski "zato što ujedinjeni ne brane samo suverenitet svoje zemlje, već Evropu i evropske vrednosti". Motiv je bilo ukopavanje iza ideje da će Rusi, kad završe s Ukrajinom, napasti EU da bi prekinuli vrednosni kontinuitet od Karlovog translatio imperii pre hiljadu dvesta godina do danas.    

Prošle godine je Karla dobio Pinchas Goldschmidt, predsednik Evropske rabinske konferencije/CER. Razlog nije njegovo dokazano evropejstvo, već to da je Goldschmidt istovremeno glavni moskovski rabin i glasni neprijatelj Putina. Formalno je Goldschmidt i dalje najviši ruski rabin, ali od 2022 iz izraelskog azila. On sam govori u intervjuima kako to nije azil, "samo ne može da se vrati u Moskvu". U rezultatu, ta je odluka još jedan kočić na evropskoj idejnoj trasi za rat.  

I sad je Karlov laureat Ursula, zato što nepokolebljivo obavlja ulogu motivacionog trenera za rat. Kad neka od EU članica posustane, ona je bodri i hrabri. Svi na liniju. Pri tome glavni ratni huškači i nisu u EU. Kako bi bilo da ih se ipak i emotivno uključi u ratne napore, pa da se Karlova pohvalnica i milion evra iduće godine dodele nekom Englezu? Evo odmah nominujem Keira Starmera, zaslužio je.

Kako se EU ukopala na pogrešnom mestu   

EU trenutno stoji na napuštenim pozicijama iz 1914. i 1933. To što gledamo nije međutim ni imperijalizam, ni nacizam, definitivno ne komunizam. Nije ni nacionalizam malih naroda, davno bilo. I najmanji koji ovde trube u rat, čine to sa pretpostavljenim legitimitetom od 450 miliona, plus UK od 70 miliona, plus, nije još sve izgubljeno, 350 miliona Amerikanaca. Uz još nekoliko miliona sa strane, reklo bi se kako EU vrhuška naporno radi da za rat s Rusima pridobije srca jedne milijarde ljudi. EU ministarka spoljnih dela Kaja Kalas ne bi s takvom sigurnosti pretila miroljubivijim Evropljanima, kad bi mislila da njena hrabrost ima neke veze s Estonijom.   

Od čitavog tog istorijskog nasleđa se ponavlja samo stupidizam podignut na nivo ideologije. EU vrhuška se uz podršku većine članica fortifikovala na istorijski napuštenim pozicijama. Uz njih su i ratno zašiljeni mediji, čak i u onim zemljama koje bi radije sišle sa eskalacione spirale. Šta im se tu tako sviđa? Kockanje, thanatos, adrenalinske pare, sportovi visokog rizika? Šta im miriše iz tog idejnog grotla – raspad i nekrofilija?  

Šta je mirisalo u onim krcatim a tihim vozovima, koji su između Ukrajine i Rusije prevozili hiljade mrtvih ratnika na razmenu? Priznajem da me od te vesti muče olfaktorični snovi ovog besmislenog rata koji se mogao sprečiti tako jednostavno, da je NATO na vreme dobio evropski šamar i zamrznuo se tu dokle je stigao 2009, ni pedlja dalje. Sad kad je i Ursula dobila glavnu železničku nagradu Karla Velikog, nema šanse, ide se do zadnje stanice.  

Kad je EU došla na ideju konačnog obračuna s Rusijom, trebalo je da je pokopa tu na licu mesta, noću, u kontejnerima za otrovni otpad. Umesto toga odlučilo se da je bolje čekati opela za mrtve ljude.  

Strast za propast  

Odakle takvo obožavanje idola rata kod aktuelnih EU vođa? Ideje rata su u političkom diskursu EU bili napušteni, u ustavima osuđeni, iz vizija izbačeni. Da ne bude zabune, nisam protiv EU, ili protiv ulaska Srbije, daleko bilo. Od 91 čekam da se to dogodi. EU je dragocen koncept. Kako je govorio jedan drugi Karl, ne treba s prljavom vodom iz korita baciti i dete.     

Ne znam kako su se oni koji trenutno kao Kallas i Leyen vode tvrdu mušku politiku do zadnje ratne stanice, vratili na napuštene ideje. Kad su u sebi otkrili strast za propast? Moje razumevanje napuštenog je posredno, preko arhitekture. Arhitektura je izvrstan didaktički materijal za razumevanje demona propasti, jer fizički pokazuje esenciju napuštenosti. Ona analoški pokazuje kako u svetu ideja nije svako napušteno zaista napušteno. Ne vodi li se upravo oko jedne takve stvari rat u Srbiji, već evo osmi mesec?  

Napuštene zgrade, kuće, bioskopi, domovi kulture, uopšte sve izgrađeno, a da više ne služi ničemu korisnom, to je fascinantna tema. Nadam se ne samo meni jer bi to onda bio simptom. U odbranu mogu da spomenem da o objektima tog tipa, onima koji nadžive sebe kao zombi čoveka, postoji literatura na kile. Francuski fenomenolog Mark Auge na primer, sa teorijom o mestima i ne-mestima. Michel Foucault sa heterotopijama. Michel Certeau sa borilačkim turnirima prostora i mesta, o tome kako dinamika prostora na kraju uvek nokautira statiku mesta. Prevedeno, ruše se nastrešnice kad-tad, ali pre toga ih gledamo kako se muče, a one kako nas muče.   

Od propale arhitekture do živahnog rata 

Nekad su to zaista ruševine. Ostaci zemljotresa, paleža, bombardovanja. Nekad ostaci običnog napuštanja kada kupac nije nađen, ili nije ni tražen, pošto je ukalkulisana solidarnost državnog ili društvenog tipa. Na primer brojne "forte"/tvrđeve koje je Austrougarska oko 1900 podizala oko Pule dok se nije spremala za rat. Ima ih sva sila, zato je bolje ne brojati forte, nego vojne oblasti. Pobliže poznajem samo Oblast IX, onu oko Barbarige, na krajnjem severu pulske fortifikacijske linije. Tamo je dominantan Fort Forno, flankiran sa dve manje forte, Caluzzi i Benedetto. 

Posle Austrougarske, Barbarigu su preuzeli Italijani, obični; iza njih Musolinijevi fašisti. Iza fašista je došla komunistička JNA, ali ne direktno u forte Cara Franje, nego se rasporedila okolo u širem kompleksu sa kućicama rasutim u uvalama od kojih zastaje dah. Čista romantika, a nigde žena, iako danas znamo da to sasvim fino može i bez žena. Posle JNA oblast je preuzela Hrvatska vojska/OSRH, a kad se i ona povukla početkom ovog veka, tu je podignuto ograđeno lovište.  

Ali kako lovište nije elitnog tipa, jer nema više ni Franca Ferdinanda ni Tita, onda je taj prostor otvoren za turiste. Lanac kauzalnosti ide i dalje. Kako su prilazni putevi namerno zapušteni i neoznačeni, ne zađe tu mnogo turista jer ih odbija bodljikava žica. Fali i motivacija da primete kako stotinak metara dalje stoji otvorena kapija koju niko ne čuva i brani.  

Ukratko, tu stoji jedno pored drugog austrijsko, italijansko, jugoslovensko i hrvatsko. Sve u ruševinama, sve puno starih madraca, jeftinog escajga i poderanih novina s nekim datumima jula. Uz to zavučeno u duboku šumu i ukopano u suvi kamen.    

Ruševine koje čekaju na red 

Ruine nisu jedina vrsta arhitekture koja je nadživela samu sebe. U kategoriju stvari gde je prostor u nadiranju nokautirao mesto koje je zastalo da se na njemu nešto podigne, spada i neželjena arhitekture. Nekad po sili zakona, kroz eksproprijacije za velike javne radove. Nekad jer je prezrena od dobrog dela savremenika, onih koji misle da je samo staro dobro. U tom teroru izvornog i starog ima neka teška kontradikcija, ali to je posebna tema.  

Ono što takve građevine okuplja u jedinstvenoj ideji je da su one, iako naizgled još stoje, napuštene u duhu. Najočigledniji primer: Kad pored trase novog autoputa primetite kuću određenu za rušenje i osetite kako očajava. Njeni ljudi su plaćeni da izvuku sve što vredi i ostave je kao praznu kantu. Ili domovi kulture koje su Yu-komunisti u edukativnom žaru podizali po manjim mestima, a sada stoje pokriveni plakatima u deset slojeva, ulaza markiranih urinom i još gorim.  

Lično su mi draže prave ruševine od budućih. One su se već navikle na samački život, dok ove nadolazeće još plaču za ljudima.  

Što se Barbarige tiče, tamo sam godinama uživala u dugim šetnjama između forti i razvalina  kasarni i vojarni. Sve do prošlog leta, kad su me iz hotela upozorili da to više ne radim, nego da koristim njihov mini-bus do plaže. Šta ću na plaži, kad me tamo ubi dosada?  

Bili su nepopustljivi. Pojavile su se zmije u većem broju. Ima nekih malih istarskih udava, ali tu su me procenili da bih bila brža. Malih za udava, naravno. Porasle su i kolonije šarki i poskoka. S ovim prvima sam još nekako mislila da bi ih videla na vreme. Ali s poskocima, to me je slomilo. Setila sam se oca iz davnih vremena, kad je radio na regulaciji Perućice na Tjentištu, pa je dok se peo po kamenjaru uhvatio kamen s poskokom. Pričao nam je da ga je poskok jurio do barake. Rezultat do kraja bio tesan.  

I mama je imala svoje priče. Provodila je dosta vremena u vikendici u selu Vrtiglave pored Mionice. Lepo, tiho i zeleno. Dok u godinama posle bombardovanja 1999 nisu zmije počele da joj ulaze u kuću. Kad su ljudi u povlačenu, vraćaju se zmije.   

Analoški skok od arhitektonskih ruševina do političkog nasleđa u ratnoj funkciji je logičan. Ko ga ne vidi, ostao je bez suza za sudbinu sveta.  

Naravoučenije je jednostavno: I oko ruševnih kuća i ruševnih ideja skupljaju se zmije.