Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Genitiv ili kako je lepo biti glup

Protekle dve-tri nedelje ceo, kako se to kaže, region manje ili više iskreno oplakuje tužnu sudbinu Al Džazire Balkan. Pamtim dobro, ova međunarodna televizja ukazala se u Sarajevu baš u vreme kad sam ja već bio u procesu selidbe za Beograd. Već sama najava njihovog dolaska bila je veliki potres, po intenzitetu sličan aktuelnoj žalosti, samo sa suprotnim predznakom. Plate koje su nudili bile su višestruko veće nego u bilo kojem dotad aktivnom bh. mediju. Iz “Oslobođenja” u kom sam tada radio desio se pravi egzodus, a ta redakcija u tom smislu nipošto nije bila izuzetak.

Neki od mojih bivših kolega oprostili su se od Al Džazire patetičnim lirskim solilokvijima. Ipak, po povređenosti niko nije dosegao domete Dragana Bursaća koga jedan moj prijatelj nikad ne pomene bez apozicije “dobitnk priznanja Bundestaga”. Već u podnaslovu svoje valjda poslednje kolumne za već praktično ugašen medij, ovaj autor se pita: “Kome sada šaljemo tekst, kolumnu, urlik sredine, vapaj za istinom".

Deluje da on zaista veruje u iluziju “urlika sredine” i “vapaja za istinom”. To su ta čudesa kognitivne disonance. Svi su savršeno svesni da kad Rusija finansira svoje državne medije po drugim državama da prvenstveno teži vlastitim interesima, u slučaju SAD, Velike Britanije ili Nemačke, to se ne potencira toliko, ali se i ne negira. Ovde, međutim, imamo medij pod apsolutnom kontrolom države Katar, ali njegovi doskorašnji zaposlenici su sami sebe, čini se, zaista ubedili da su oni bili “nezavisni”. A najbanalnije govoreći, mada su neki od njih u drugim medijima redovno afirmativno i aktivistički pisali, primera radi, o LGBT populaciji, u njihovim prilozima za Al Džaziru toga je upadljivo nedostajalo. Svesni su konteksta ili je pojela maca, autocenzura ili cenzura, nije posebno ni važno, ali zgodno ilustruje licemerje krokodilskih suza koje priziva gubitak vrlo natprosečnih primanja kroz krinku brige za demokratiju i slobodu medija.

I dobro, kad već više ne može slati svoje “urlike” i “vapaje” Al Džaziri, Bursaću barem ostaje portal “Kafe del Montenegro”. Tamo je dvadesetog jula objavio kolumnu s nadahnutim naslovom “A zašto se Crkva Srbije stidi svoga imena?”. Tekst je do te mere bizaran da zaslužuje ekstenzivnije citiranje. Pokušavajući da racionalizuje svoju opsesiju da Srpsku pravoslavnu crkvu naziva Crkvom Srbije, Bursać ovako duma: “Otkud tolika panika kada neko izgovori ‘Crkva Srbije’? Je li to možda zato što taj naziv ogoljava istinu pred narodom: da ova institucija, ovakva kakva jeste danas, nije crkva ‘srpskog naroda gdje god da je’, već jednostavno – državna crkva jedne države: Srbije. I ne, nije to uvreda, nego čista faktografija i geografija pride. Tako vas zovu vaša pravoslavna braća diljem svijeta. Tako vam piše u crkvenom rodnom listu aman uzaman. Tako je odlučeno 1879. kad ste dobili autokefaliju. Tako vas se vodi u diptihu vaseljenskog Pravoslavlja. Nema tu ni ‘Svetosavlja’, ni ‘Pećke patrijaršije’, ni ‘duhovnog prostora od 'Subotice do Ulcinja i od Vukovara do Prizrena’. Samo jedno ime: Crkva Srbije. I tu dolazimo do pitanja svih pitanja: Zašto vas je sramota vlastitog imena? Zamislite, recimo, da sutra neko kaže Katoličkoj crkvi: ‘Ne možete se više zvati Rimokatolička crkva. Nema tu Rima. Vi ste univerzalni, planetarni!’”

Skoro uvek kad čitam Bursaća setim se epskog pesnika i onog stiha o nesrećniku koji i da se za zelen bor uhvati, i taj bi se, zelen, osušio. On, jadan, uvek izabere pogrešan primer. On postavlja hipotetsku situaciju u kojoj  bi neko, kao, rekao da je katolička crkva univerzalna, suprostavljajući se tobože uobičajenom doživljaju koji je veže za Rim. Ali “katolički” upravo i znači “univerzalan”.

A kad je reč o “Crkvi Srbije”, otkud mu ta patološka potreba da sve srpsko bude u genitivu. Po svemu što piše, deluje da je on pobornik ideje da svi pravoslavci u Crnoj Gori treba da budu pripadnici “zajednice” čiji je personalni simbol Miraš Dedeić. Ali, gle, i ta suštinski nepostojeća zajednica formalno se zove Crnogorska pravoslavna crkva iliti CPC. Ako je genitiv poželjan model, zašto ne Crkva Crne Gore? Ili da ne idemo u potpuno fikciju, u Makedoniji postoje hiljade vernika koji se zaista intimno osećaju pripadnicima Makedonske pravoslavne crkve (MPC). Zašto Bursać njima ne objasni svojim rečima da je to pogrešno i da su oni ustvari pripadnici Crkve Makedonije ili Crkve Severne Makedonije, sad svejedno. Čak i ona odvratna pavelićevska travestija iz Drugog svetskog rata i Endehazije nije se zvala Crkva Hrvatske ili Crkva NDH nego Hrvatska pravoslavna crkva.

To su postulati “bursaćologije”: što važi za sve, ne važi za Srbe, njima valja nametnuti posebna pravila, ona koja će ih najviše poniziti. U takvoj vrsti masovne hipnoze, ljudi poput njega ne primećuju očigledne stvari i ispadaju glupi u društvu. Najtragičnije je što oni u praksi i ne moraju biti  zaista glupi, ali ukazuju se kao takvi. Gadno je kad ti predrasude stave na oči tako tamne naočare da ne možeš da notiraš banalne stvari i činjenice.

Bilo kako bilo, biće zanimljivo pratiti kako će se razvijati regionalna medijska situacija, ali kratkoročno ili srednjoročno se čini da će kontekst rutinskog izrugivanja Srbima morati da se menja. To po svoj prilici nije kontekst koji priziva iskreno likovanje, ali nije ni lišen generisanja stanovitog zadovoljstva. Možda taj kontekst pomogne i onima koji već godinama i decenijama šire laži i zablude da se koliko-toliko preispitaju.