Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Majdan

Sve je počelo petog dana, kad je ujutro nestala voda. Nisam htela da budem nezahvalna, ipak smo pet dana imali i vode i struje zajedno, za razliku od prošle godine kada smo imali vode samo dva dana i onda smo morali da prekinemo odmor i vratimo se u Beograd. Namerno ne kažem kući, jer ovu moju dedovinu na Radan planini doživljavam kao svoju kuću, a ostala mesta na kojima sam živela kao privremena boravišta, na koja se po preseljenju ne vraćam. Vraćam se samo u Majdan. Jeste, selo mi se zove Majdan. I jeste, palo mi je na pamet što i vama. Može biti da to nije samo slučaj. Ja, da sam vlast, razmislila bih o tome.   

Dakle, voda je nestala izjutra, "srećom" pa vodu za piće moramo da kupujemo, jer ova potočara koju povremeno imamo nije za piće, iako moja majka tvrdi da je bolja od kupovne, pa smo tako imali za po čašu vode uz ratluk, kafu i rakiju. Raspoloženje, pretpostavljate, nije bilo na nivou, a i kako bi kad nam se all inclusive, voda i struja, upravo prepolovio. I struje će biti tek do prve kiše, znači još dan, dva, jer kad padne kiša, nemamo ni struje. Niko. Nekoliko sela unaokolo, nekada i cela opština. Čim zagrmi, sve ode. I struja i voda i sunce i raspoloženje. Samo ljudi ostaju, a i oni, procenjujem, neće zadugo.  

Elem, rešila sam da se ove godine ne nerviram. Nema veze, idemo u Sijarinsku Banju da se kupamo, pa ćemo da spojimo lepo i korisno, ima tuševa, ponećemo šampon, pa ćemo se istuširati koliko se to može u javnosti. Ionako je poželjno da se čovek dobro opere posle kupanja u banjskim bazenima da bi sprao sa sebe sav onaj hlor kojim uprava ove banje, jedine koja je ovde ostala u državnom vlasništvu, rešava i problem održavanja sanitarnog čvora. Pošto toalete niko ne čisti, uprava banje koju predvodi jedan lekar, odlučila je, izgleda, da hlorom "očisti" one koji iz toaleta ulaze ravno u bazen bez ikakve dezinfekcije.

"Rekla si da nećeš da se nerviraš", probao je bezuspešno da me zaustavi, ali ja sam već bila kod nekog jadnog radnika, koji mi je jedini bio pri ruci, i krenula da ga ispitujem zašto ne čiste toalete i da li čekaju da svi nahvatamo neku zarazu. On me je, naravno, ubeđivao da imaju čistačicu, ali da je narod prljav. Tu me spopao novi talas besa.

"Ko je, bre, prljav? Pa, prljaju i Nemci toalete, ali ih peru, ne sipaju hlor po ljudima u nadi da će pobiti bakterije", sada već govorim glasno, ljudi me okolo gledaju kao da nisam normalna. Oni su navikli na ovaj tretman, navikli su i da im se deca razbole posle odlaska u banju, ali ćute. Kome da se žale? Banjskom radniku? Taman posla, nisu tako ni vaspitani, to možda samo ovi nadrndani što dolaze sa strane i koji hoće da im je sve potaman u državnoj banji gde je ulaz 500 dinara. Ako ti se ne sviđa, eno imaš privatizovane, ulaz i do četiri hiljade po čoveku, ali ima sve. I čiste toalete. Tu se opet iznerviram.

Euronevs/Dragan Matović

Kad sam oprala onaj hlor sa sebe, vratila sam se onim zemljanim putem punim rupa u svoju malu kuću na dedovini. Već je padao mrak, uslovi za gledanje nepreglednog zvezdanog svoda idealni – nestala je i struja. Nema veze, imamo drva, a tu je i ljubav, kome treba struja? Pa, srećom, treba prvom komšiji čiji roditelji žive na planini, a on radi u elektrodistribuciji, pa nam struju, preko te veze, uključe nekada i istoga dana, kada prođe nevreme.

Ništa što se već nije događalo, i sve bi možda i prošlo kao ranijih godina, da nije bilo one jedne kapi koja napravi buru pored sve te suše. Dakle, kad nam je došla struja, došao i rođak na jutarnju kafu, reč po reč, pita on mog oca, je li platio porez na imovinu za seosko imanje. Otac, odličan ekonomista, od onih što nikom nikad nije bio dužan, a pogotovo ne državi, zbunjen kaže da nije dobio nikakvo rešenje.

"A, pa, rođak, nema rešenja. Moraš da odeš u opštinu da pitaš. Onda ti oni kažu i koliko duguješ”, objašnjava sistem rođak.

"Kako dugujem? Pa, kad su počeli da naplaćuju, nisam čuo, nisam ništa ni dobio?", pita zabrinuto otac.

"Pre tri godine", kaže rođak i dodaje: "A moraćeš da platiš i kamatu jer nisi pre pitao".

I to je bilo to.

Probali su komšiluk i rodbina da me smire, "stani, polako, obećali su vodovod od jeseni, biće i kilometar puta, biće svega, ne luduj". Nije vredelo. Odlučila sam se da pažnju vlasti skrenem, na način koji izgleda jedini daje rezultate u ovoj državi ovih dana. Blokada. Po najvećoj vrućini otišla sam na onaj put što ga nemamo i objavila blokadu.

"Imam tri zahteva: voda, struja, put. Ili će ova vlast dobro zapamtiti gde je Majdan u Srbiji", odlučno sam rekla glavnom uredniku jednog beogradskog medija koji je bio na licu mesta, slučajno mom mužu, koji je pošao za mnom na blokadu u strahu da usput negde ne padnem i ne povredim se. To ne bi nikako bilo dobro, jer sela na Radanu nemaju lekara, a najbliži se nalazi u Medveđi, jedno pola sata vožnje, odakle, za sve ozbiljnije stvari od prehlade, šalju u leskovačku bolnicu, a ovi stručnjaci pacijente prosleđuju do Niša, odakle šalju u Beograd. To ako imate sreće. Ako ne, shvatićete zašto, na primer, lekar sa oba iščašena kuka, načelnik ortopedije, ni lud neće da se operiše u svojoj bolnici nego radije ide uz pomoć štaka.

"Dragana, 'ajmo kući, ne pravi gluposti", predložio mi je pomirljivo, sada već i umorno.

"Ni mrtva. Do ispunjenja sva tri zahteva. Nek uzme Vučić one jedne godišnje materijalne troškove što ih je dao ovim profesorima i neka tih 150 miliona evra da srpskim seljacima na obroncima Radana čiji vidici se pružaju samo na jednu stranu, ka Kosovu, i neka ne pravi novo Kosovo od ovog dela Srbije. Neka ova država pogleda i one koji ne prete odlaskom iz nje, koji ne vaspitavaju decu da im je Srbija maćeha, nego majka i koji ne prodaju veru za večeru", nadahnuto sam ređala iz sveg glasa dok me ovaj moj zabezeknuto gledao srećan što stojimo usred dedine šume i što nema žive duše. Kad sam videla taj njegov kolebljiv pogled rekla sam mu da napusti blokadu i da se ne vraća bez vesti iz predsedništva.

Kad je zamak'o iza krivine shvatila sam da nisam ponela mobilni. Poneo me trenutak, nije bilo planirano, takvi smo mi iz Majdana. Dakle, jedno vreme sam stajala na sredini puta da sprečim proboj blokade, ali kada mi je postalo baš vruće, sela sam u neku hladovinu sa strane, shvativši da ću čuti ako naiđe neki auto mnogo pre nego što ga vidim. Ta moja šuma, to je jedna divota, mir i tišina, nigde nikog. Tu shvatim da, pošto nije pijačni dan, ima velike šanse da niko tim putem ne prođe čitav dan. Kako i da prođe kad nema ljudi. Ostali starci i pedesetogodišnjaci koji su decu poslali na školovanje. Studenata, kad ti trebaju, ni za lek. Radikalizovala bih protest, ali kako? Niti ima pruge pre Leskovca, niti  aerodroma pre Prištine, nema blizu ni autoputa, nema više ni seoskih škola, zatvorili i poštu. Nema ni kafane da mogu da blokiram, iako tu već imam neka iskustva. A nema ni policije da hapsi kad je najpotrebnije. To vam je iz prve ruke kako je propao Majdan u Srbiji.