Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Nema oprosta

Autorima kultne animirane serije "Simpsonovi" pripisuju se svakakva predviđanja - od pobede Donalda Trampa na izborima za predsednika SAD, preko nasilja na Kapitol hilu, do pandemije kovida 19.  

U tom duhu, u specijalu za Noć veštica, emitovanom 27. oktobra 1996, predvideli su dešavanja u Splitu 9. februara 2019. godine. Homer Simpson u jednom trenutku otkriva svemirski brod i u njemu vanzemaljce. Preplašen nasmrt, Homer uzvikuje: "Nemojte me pojesti, imam ženu i decu. Pojedite njih!" 

Ne liči li to na očajničke uzvike golmana vaterpolo tima Crvene zvezde Aleksandroa Kralja, koji prestravljen iz mora rulji okupljenoj na splitskoj rivi viče: "Nemojte mene, nisam Srbin, ja sam Crnogorac"? Samo fali "imam saigrače, prebijte njih". 

Tim rečima, i hrabrim skidanjem dresa svog kluba, Aleksandro je uspeo da pokoleba deo rulje koja se okupila da, pred utakmicu sa domaćim klubom "Mornar", linčuje Zvezdine vaterpoliste koji su se usudili da popiju piće u obližnjem kafiću, ali su neki od njih, kako je tada pisao hrvatski "Indeks", uzvikivali "ipak je on četnik". 

Da bi dokazali da ipak nisu "četnici", montenegrinsko političko rukovodstvo odlučilo je da te godine na proslavu "Oluje" ponovo pošalje i svoje zvanične predstavnike. Tako su radili i prethodnih 14 godina, ali, očigledno, uzalud – "ipak su četnici". 

U tom duhu su navijači crnogorske fudbalske reprezentacije 9. septembra ove godine tokom utakmice protiv Hrvatske na Poljudu u tom istom Splitu ponovo pokušali da se operu od svoje "srpske prošlosti" i istakli transparent "Sa Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče". Hrvatski navijači su, u skladu sa tradicijom, uzvikivali "ubij Srbina". 

Odgovor im je stigao 17. novembra u Podgorici, tokom revanš meča: "Iz Dubrovnika čuju se vici, pušite nam k***c četnici, oprosta nema". Kratko i jasno – "ipak su četnici". 

Ovo bi trebalo da bude lekcija za svakog ko pokušava da se dodvori ustašama, a takvih je mnogo – nema toga što vi možete da uradite, nema tog poniženja koje možete sebi da priredite ili da istrpite da bi vas oni zavoleli. Mogu neko vreme da vas koriste, mogu neko vreme da vas tolerišu, ali pitanje je samo da li će vas zbog srpstva (makar ga se i odrekli) mrzeti, ili zbog puzanja prezirati. 

Dobar primer ovoga je Severina, kojoj se dobar deo "kukavnog srpstva" divi kao ikoni tolerancije i borbe protiv diktature, i čije bratstvo i jedinstvo na koncertu u Splitu blista kroz podršku jednoj Srpkinji koja se ubija glađu u borbi za nekakvu pravdu, ali ne ide toliko daleko da osudi hiljade šovinista koji, praktično u isto vreme, u istom tom gradu okupljeni na rivi sa koje je Aleksandro Kralj skočio u more da bi dokazao svoje crnogorstvo, prete Srbima. 

Jedan od tih Srba, "korisnih idiota", jeste i banjalučki novinar koji se, poput navijača crnogorske reprezentacije za Dubrovnik, izvinio za "granatiranje Bihaća" koje je, kao "mobilisani pripadnik Vojske Republike Srpske" "gledao i sramno ćutao". Sada više ne ćuti, nego koristi svaku priliku kako bi što žešće opljunuo šta god mu padne na pamet, samo da je srpsko. 

Dragan Bursać je uspeo da u sramoti u Podgorici vidi nešto dobro – genijalnu, kako kaže, poruku crnogorskih navijača: "Ustaše i četnici, zajedno ste bježali". 

"Desilo se ono što se u ovim krajevima dešava rijetko – tribina je progovorila istinu: ljudsku, čojsku, antifašističku – čistu kao majska zora", piše on za montenegrinski portal CDM. 

"Kad zapadna tribina zapjeva 'Za dom spremni', kad s južne strane krene huk 'Ubij Srbina', kada se iz vreće historijskih otrova izvadi poruka 'nećemo oprostiti Dubrovnik', onda se čovjek zapita u kakvom smo to vremenskom procjepu ostali zarobljeni. Koliko smo daleko odmakli od fašističkog mraka prošlog stoljeća i koliko se brzo možemo vratiti u njega. Ali onda se desi istinska Crna Gora koju volimo. Ne samo država. Ne samo nacija. Nego ideja koja sve nadilazi. A ta ideja je sinoć na sjevernoj tribini uzvratila ne mržnjom, nego lekcijom: 'Ustaše, četnici – zajedno ste bježali!'“ 

Lepo ovo zvuči, ali je ozbiljno problematično. Prvo je problematična metoda relativizacije kojoj se pribegava kada god iskrene ustaše pokažu svoje pravo lice, kao što je to bilo u ponedeljak u Podgorici, ili pre desetak dana u Splitu (ne mislim na Severnin koncert), a to je pravljenje paralele i izjednačavanje "četnika" i ustaša. 

Šta god mislili o pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini oni se sa ustašama nikako ne mogu porediti. Da ne dužim o ovoj večitoj priči, ako je Draža Mihailović isto što i Pavelić, onda je i Hari Truman isto što i Hitler, jer ga je odlikovao Legijom za zasluge.  

Nije rehabilitacija Mihailovića i četnika ono čime bih se sada bavio. Više me zanima ova manipulacija sa zajedničkim bežanjem pred partizanima i Crvenom armijom, kojeg je zaista bilo, ali su u tim redovima bili i oni koje "crnogorski navijači" i "crnogorske patriote" slave i hvale, uključujući sada i Bursaća. 

Ako se vratite samo nekoliko pasusa, videćete da Bursać "čojstvo" crnogorskih navijača poredi sa "majskom zorom", očito aludirajući na aktuelnu himnu Crne Gore. 

Problem je, međutim, u tome što je izvorno "Oj, junaštva svijetla zoro" promenjeno u "Oj, svijetla majska zoro" u spomen na dolazak crnogorskog ustaše Sekule Drljevića u Crnu Goru iz NDH 12. maja 1941. i što je sve strofe (osim prve, izmenjene, iz 1863) Drljević napisao 1944. godine. 

Istina je da je ustaša Drljević bežao zajedno sa četničkim vojvodom Pavlom Đurišićem, ali samo do Lijevča polja, gde ga je praktično sa ostalim četnicima predao ustašama na klanje. 

Važno je ovde napomenuti da je Đurišića u to vreme Draža Mihailović smatrao izdajnikom, što je i napisao u pismu svim četničkim komandama od 23. marta 1945, jer "trupe Crne Gore i Starog Rasa idu podruku sa ustašama", što je "čista izdaja za račun crnogorskog separatiste Sekule Drljevića". 

I ovde je važna lekcija. Može neki Srbin napraviti sporazum sa ustašama da bi sebi osigurao nekakvu bezbednost ili izlaz, ali će ga najverovatnije kad-tad dočekati neko Lijevča polje, jer „nema oprosta“ i jer su "ipak četnici". 

Da stvar bude još zanimljivija, Drljeviću su presudili upravo četnici dok se skrivao u Judenburgu, u kući u kojoj je, prema nekim izvorima, bio i Ante Pavelić. 

Posebnu draž svemu ovome daje činjenica da CDM za koji Bursać piše o "zajedničkom bežanju" četnika i ustaša, o Sekuli Drljeviću piše u najpozitivnijem svetlu, pravdajući njegovu saradnju s nacistima i bliskost s Antom Pavelićem kao "tragičnu grešku" i "zabludu" do koje je došlo "silom prilika", ali tvrdeći da "nije bio fašista i nacista", jer na to ukazuje "realna analiza njegove političke biografije i intelektualne, stvaralačke, zaostavštine". Realno.