Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Ironija ubija

Život ponekad zaista ima istančan smisao za ironiju. Ne tako davno, baš na dan kada je obeležavana 25. godišnjica svrgavanja režima Slobodana Miloševića, na Radiju Slobodna Evropa vođena je rasprava o tome "čeka li Dodika azil u Moskvi ili Budimpešti".  

Zapravo, to i nije bila nikakva rasprava, nego seirenje istomišljenika nad onim što su verovali da čeka predsednika Republike Srpske pošto je pravosudno-političkim mahinacijama odlučeno da ne može više da obavlja funkciju koju mu je poverio narod. 

Prognoze su bile sumorne. Za Dodika, naravno. Sagovornici novinara RSE Omera Karabega, politikolog Vedran Džihić i profesor Neven Anđelić naslađivali su se idejom da Dodiku ni predsednik Rusije Vladimir Putin, ni mađarski premijer Viktor Orban "ne mogu pomoći" i da je "najviše što mogu da urade za njega da mu Orban obezbedi azil u Budimpešti, kao što je to uradio za bivšeg premijera Severne Makedonije Nikolu Gruevskog ili da se nađe u Moskvi sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom kome tamo baš ne cvetaju ruže". 

Nije li ironično što Dodiku (možda) ne mogu da pomognu ni Putin, ni Orban, ali može i hoće predsednik SAD, šef Omera Karabega, Donald Tramp. Za početak tako što će njegova administracija ukinuti sankcije uvedene 17. januara 2017. (tri dana pre prvog stupanja Trampa na mesto predsednika) i 5. januara 2022. godine. 

Istovremeno, ukinute su sankcije za još 45 ljudi i kompanija iz Republike Srpske i BiH. 

Ironično je i što je verovatnije da će Omer Karabeg (za Džihića i Anđelića nisam siguran) morati da traži novi dom, a ne Dodik, jer mu je ostanak na poslu u Pragu vrlo neizvestan – isti onaj ko ukida sankcije "azilantu" Dodiku želi da ukine i posao "novinaru" Karabegu jer ga samo sudski procesi za sada sprečavaju da u potpunosti prekine finansiranje propagandnog servisa Kongresa. Glas Amerike već praktično više ne postoji. 

Ironično je i to što je Dodik vest o ukidanju sankcije dočekao u Minsku, koji je pod američkim sankcijama od 2004. Ne, nije tamo išao da se raspituje o mogućnosti da dobije azil (ne znam kako Karabegu i ekipi Belorusija nije pala na pamet) nego kako bi učestvovao na konferenciji o evroazijskoj bezbednosti u okviru koje se sastao i sa šefovima diplomatije Rusije i Mađarske Sergejem Lavrovom i Peterom Sijartom. Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko se podrazumeva. 

Još je nešto ovde ironično.  

Sećate li se kada su studenti u blokadi Pravnog fakulteta u Nišu demonstrirali elementarno neznanje slaveći presudu protiv Dodika, podržavali Kristijana Šmita i predsednika Republike Srpske prozivali za "bezobrazluk" jer ne prihvata tu travestiju pravosuđa? 

Sećate li se kako su blokaderi izviždali Dodika na košarkaškoj utakmici reprezentacija Srbije i Slovenije jer se radi o "međedu" koji organizuje fantomsku armiju birača za Aleksandra Vučića kako bi oskrnavio izbornu volju čestitih građana starosedelaca opština Savski venac i Stari grad? 

Nije li ironično da dok im žuljevi krvare dok hodaju, biciklaju ili lete put Brisela ili Strazbura tražeći, između ostalog, "personalizovane sankcije" protiv Vučića i drugih državnih zvaničnika, umesto sankcija jednom neprijatelju dobiju ukidanje sankcija drugom? 

Ova ironija je za njih previše, pa se uključuje odbrambeni mehanizam i svaka baba snuje ono što joj je milo. Tako, na primer, direktor vesti na Novoj S Slobodan Georgiev utehu traži u mogućnosti da BiH posle ukidanja sankcija Dodiku prizna nezavisnost Kosova. Time se implicira da je izdajnik Dodik trampio sa Trampom Kosovo za ukidanje sankcija. 

Usput, Georgiev je za Dodika napisao da je "ponovo 'američki čovek'". Ne znam da li je to kritika ili pohvala u njegovim očima. Ili je lament. 

Slično se od realnosti brani i dugogodišnji stalni dopisnik Bi-Bi-Sija, novinar u penziji Slobodan Stupar: "Dodiku, familiji i ortacima Ameri skinuli sankcije! Zauzvrat vratio je sva ovlašćenja BiH, obećao ulazak u NATO, a možda i još nešto protiv Aleksandra Vučića." 

Medijski strateg Igor Avžner, koji retvituje samog sebe, nada se da je "osnovni uslov bilo presecanje 'glasačkih organizovanih konvoja' prema Srbiji", šta god to tako sročeno značilo. 

Još se čeka reakcija pravnika budućnosti iz Niša i Borka Stefanovića. Pravnici verovatno pažljivo odmeravaju kako da sroče stav koji će biti gluplji od onog prethodnog, a Borko je obuzet izborom novog imena kako bi poboljšao rezultat na izborima. 

Zaista ne znam otkud svim ovim profesionalcima (a i mnogima drugima poput, na primer, Zdravka Ponoša) ideja da bi ukidanje američkih sankcija Miloradu Dodiku moglo imati bilo kakve veze sa nekim njegovim distanciranjem od Aleksandra Vučića.  

Za razliku od Evropskog parlamenta, iz Trampove administracije nisam uočio neku kritiku vlasti u Beogradu, a posebno ne zbog "represije". Naprotiv, Trampov bliski saradnik Ričard Grenel je još u januaru ove godine kritikovao demonstrante u Srbiji zbog nasilja.  

"Ne podržavamo one koji podrivaju vladavinu zakona, ili nasilno preuzimaju državne institucije. Ako vam se ne dopada neki zakon ili lider, radite na tome da ga smenite, ali nemojte pribegavati nasilju", napisao je on tada. 

Ironično je i da su sankcije Dodiku ukinute svega dva dana pred održavanje sednice Saveta bezbednosti UN o stanju u BiH na zahtev i pod predsedavanjem Rusije.  

Moguće je da sam neupućen, ali ne vidim zašto bi Amerikanci sa Dodikom trgovali oko ukidanja sankcija u zamenu za okretanje leđa Vučiću, kada, očigledno, ni Putinu nije okrenuo leđa. Lavrovu možda jeste, kada su se rastali u utorak u Minsku. A možda je sa sastanka izlazio kao što se izlazi iz crkve. To nije ironija.