Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Arhitektura

Bila sam prvi novinar koji je pre 24 godine ušao u razrušeni Generalštab. Te 2001. godine radila sam u banjalučkom nedeljniku Reporter, i predložim da napravim reportažu iz ruševina Generaštaba. Niko nije bio od bombardovanja pa, da vidimo šta ima unutra. Urednici prihvate i ja dogovorim obilazak ruševina.  

Kada sam sa fotoreporterom došla na dogovoreno mesto, oficir koji nam je dodeljen kao vodič me pogleda u čudu, pa reče: "Pa zar nisu imali nikog drugog da pošalju nego vas?".

"Što, je l’ zbog zračenja?", odgovorila sam pitanjem koje je sve zanimalo zbog glasina da je Generalštab gađan raketama sa osiromašenim uranijumom.  

"Ma ne, nego je opasno da negde nešto ne padne na vas zbog ...", i umesto završetka rečenice pokaza glavom na moj trudnički stomak.  

Bila sam trudna otprilike sedam meseci i moram da priznam da sam se posle i sama pitala zašto su me urednici, uključujući i mog muža, ako sam ja već bila blesava da tražim, pustili da idem trudna na taj zadatak. I ne samo na taj, posle Generalštaba išla sam da pišem i o nezavršenom hramu Svetog Save i pela se peške do kupole i, da ne bi jednog sveštenika, popela bih se i u prostor ispod same kupole uz neke klimave merdevine, ali on je čovek bio priseban, pa me je odgovorio i prekorio što se trudna pentram po građevini.  

Elem, ovaj moj oficir iz Generalštaba nije bio tako strog kao sveštenik, pa kad sam mu odgovorila da me niko nije terao da dolazim u Generalštab, on samo podiže obrve i odmahnu glavom kao da kaže "e, svašta", slegnu ramenima i preko ramena mi dobaci da pazim gde stajem.  

Ta zgrada mi se nikad nije sviđala, ne samo iz ideoloških razloga, već pre svega iz estetskih, iako sam kasnije i posle te reportaže pisala o njoj više puta kada se rešavala njena sudbina, baš kao i danas. Za mene ta zgrada ima vrednost samo kao podsetnik na bombardovanje, jer kad pomislim na nju ja se uvek setim jednog dragog čoveka, Ratka Bulatovića, gradskog sekretara, koji je tokom bombardovanja bio pomoćnik načelnika beogradskog Štaba za civilnu zaštitu, koji je u noći bombardovanja kod Generalštaba ostao bez obe noge. Tu je poginulo troje ljudi, neki mladići u kolima koji su stajali na semaforu, a ranjeno je bilo njih četrdesetak, kako su pisali mediji kasnije.  

Nije bilo gradske vlade koja od bombardovanja do danas nije pravila planove šta bi napravila na mestu Generalštaba i kome bi se ta lokacija mogla prodati. Sećam se, iz vremena kada sam izveštavala iz Skupštine grada, da je bilo glasina da su za tu lokaciju zainteresovani neki Izraelci koji su, navodno, nameravali da prave ogroman parking iznad i ispod zemlje. Kasnije su došli planovi za hotele, za koje je inreresovanje još 2013. godine prvo pokazao Donald Tramp, a onda i neki Vučićevi Arapi. To je bilo ono vreme kad je Vučić bio vicepremijer, a Dačić premijer.  

Ruševina je tokom godina postala svojevrsna turistička atrakcija koju su turoperateri redovno uvrštavali u gradsku turu kao jedno od najinteresantnijih mesta za obilazak jer su turisti, posebno Japanci i Kinezi, kako su pričali turistički radnici, po dolasku u Beograd prvo tražili da vide ruševine od bombardovanja, pa tek onda muzej Nikole Tesle. Još tada se razmišljalo kako da se ruševine, ili makar deo njih, "zastakle" i zaštite poput antičkih nalazišta u ulicama u centru Soluna i budu na taj način izložene, kao muzej na otvorenom.    

Ne sećam se ničeg posebnog iz tog mog trudničkog obilaska Generalštaba, osim tog pogleda iz zgrade kroz onu rupu gde je ušla raketa, nije bilo ničeg posebno zanimljivog, stepenice, porušene kancelarije, polomljena drvenarija, ostaci kancelarijskog nameštaja. Ne mogu ni da se podsetim, jer moja reportaža iz Generalštaba danas se ne može naći na internetu, koji u to vreme nije bio u ovom obimu razvijen, pa je zato ona ostala "zaboravljena" u papiru među starim brojevima štampanog izdanja ovog banjalučkog nedeljnika uz mnoštvo drugih ekslukzivnih tekstova i reportaža mnogih dobrih autora iz tog vremena. Na internetu, međutim, možete pronaći tekstove koji su čitavih 15 godina kasnije oglašavali "ekskluzivni" prvi ulazak u Generalštab, iako se taj ulazak dogodio deceniju i po ranije. Ne ističem to zbog toga što polažem pravo na nekakvu ekskluzivu, nego da upozorim svoje mlade kolege da budu obazrivi kada istražuju prošlost. Ne može se više verovati ni onome što je zapisano u današnjim udžbenicima istorije, a kamoli onome što nalazite guglanjem, ili ne daj Bože, na ChatGPT-u.    

A pogotovo se ne može verovati nekim ljudima. Jer, neki koji su danas spremni da zarate da bi obnovili porušeni Generalštab, u vreme kada se Tramp prvi put interesovao za ovu lokaciju nisu imali ništa ni protiv hotela, ni protiv Trampa, a ni protiv Vučića.  

To su isti oni koji nisu imali ništa protiv odluke tadašnjih vlasti da plac na kome se nalazila zgrada Maršalata daju u vlasništvo Amerikancima da na tom mestu grade svoju ambasadu, što je, da se izrazim terminologijom iz kaubojskih filmova, kao da skidate skalp ubijenom neprijatelju. I oni koji nas danas, zajedno sa Nemcima koji su bombardovali taj Generalštab, opominju i "brinu" da bi rušenje ostataka srušenog Generalštaba bila "uvreda za nacionalnu istoriju".   

Zgrade koje su nam pre 26 godina bombadrovali "zjape kao rana u beogradskom pejzažu i prema mišljenju opozicionih političara tako bi i trebalo da ostane", piše nemačka štampa. Ruševine Generalštaba Srbima treba da služe za opomenu, smatraju Nemci. To treba da bude, poručuju nam, "spomenik opomene". 

E, to bi trebalo da zapamtimo. Da se ne iznenadimo. Opet.