Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Krug dvojke protiv srpske dvojke

Neću da širim defetizam, ali neko bi hitno morao da se malo ozbiljnije pozabavi ovim protestima, ukoliko ne misli da stvari odu dođavola nepovratno. Totalno su sludeli narod otkad se ne koriste prezimena i zanimanja, nego samo nadimci i imena, više se ne zna ko je ko, šta ko radi, gde ti što ne znamo koji su idu, šta hoće, gde su nestali studenti, je l’ ima još preživelih plenuma osim onog, Bože oprosti, na Bogosloviji, je l’ se opozicija još bavi politikom ili su prešli samo na biznis, šta, dođavola, znače ona istraživanja javnog mnenja koja se prave u taštinoj dnevnoj sobi i ko je, bre, Marko sa Zvezdare.  

Čak i ja, što mi je posao da pratim sve vesti i da gledam i čitam sve živo, sinoć sam, kunem se, tokom Drugog dnevnika tri puta pitala muža: "Čekaj, bre, ko su sad ovi i šta oni hoće?". Prvo je mislio da se opet nešto pravim pametna i da ironišem, sve dok nije svojim očima video snimak Marka sa Zvezdare na Informeru. Znate Marka, to je onaj sa N1, Marko sa Zvezdare, sa naočarima, što govori ispred zvezdarskog zbora... Ma, Marko, bre. Nema veze, samo zapamtite Marko sa Zvezdare. Ili Marko iz Beograda. Marko ne koristi svoje puno ime dok nastupa na televiziji da ga neko ne bi prepoznao, pa mu pravio problem. Zato ga na televiziji potpisuju samo Marko sa Zvezdare da niko ne zna ko je.  

Dakle, do sinoć, dok nisam obavila rutinsko ukrštanje vesti N1 i Informera, ja sam mislila da znam ko je Marko. Marko koga sam ja znala sa N1, jedan je onako, malo smotan tip, k’o neki štreber, tih, koji prezire nasilje, koji samo ide u nenasilne obilaske tuđih kuća, bori se za pravdu i druge lepe stvari. Ma… Markić.  

Možete li onda zamisliti moj šok kad sam na Informeru videla snimak gde naš Markić psuje majku nekom buckastom liku što ga pita da li je on student, preti tom istom prebijanjem, vređa ga, baš, onako agresivno, ni nalik onom Markiću sa N1.  

"Ma, je l’ ovo naš Markić sa Zvezdare?", pitam muža. 

"Koji naš Markić", pita me nezainteresovano, dok nevoljno sklanja pogled sa neke istorijske knjižurine u koju bulji danima dok ja jadna gledam istoriju iz prve ruke, ne čekam da neki što nisu ni bili prisuni napišu neku knjižurinu iz koje ću ja sutra da čitam kako se Marko borio za pravdu. 

"E, moj Vladimire, gledaj ‘vamo da ne čitaš posle ono što si mogao da vidiš svojim očima", kažem kroz zube i premotam vesti, jedne, pa druge.  

"Je l’ ovaj sa Informera isti ovaj sa N1?", pitam ga, čisto da potvrdim, vidim i sama da je isti. U stvari nije isti, skroz je drugačiji, ali je taj. Markić. Ko bi rek’o? Doktor Džekil i mister Hajd. Još se ja čudim, snimili ovi sa N1 kako mu je neko polupao stakla na ulazu u zgradu u kojoj stanuje, ko bi ovako tihom i mirnom dečku dolazio na vrata? Zašto? Kad sad vidim da bi to mogao da bude neko kome je Markić psovao majku ili mu pretio batinama. Ali, nećemo znati ko je jer se taj što je dolazio na Markićevu adresu, kako kažu na N1, nije bezobraznik ni potpisao na poruku koju mu je ostavio. Pa, stvaaaarno, kakvi su to bre ljudi. Ne predstavljaju se, idu na kućne adrese ljudi sa kojima se politički ne slažu… Pa stvarno, prostakluk.     

To sa tim nepredstavljanjem u početku je bilo čak i onako, šarmantno, mladalački, ali sada je stvar uzela maha i postala opasnija nego što se činilo. Evo, isto juče dok sam simultano gledala vesti, vidim policija privodila nekog veterana, od onih koji na protestima čuvaju građane. Veterani imaju majice na kojima piše velikim slovima "veterani" i imaju beretke. Kao što bajkeri imaju motore i onda znamo da su to bajkeri. Reklo bi se jasna stvar. Ali, ne baš. Ovaj veteran juče lepo kaže da on ne zna ko je njega hapsio, jer ovi što se predstavljaju kao policajci, možda nisu policajci. I stvarno, čovek se malo zamisli kad onaj veteran pita kako da oni obučeni u majice na kojima jasno piše da su veterani znaju da su oni koji nose uniforme i policijske značke i imaju štitove i voze policijska kola, da su oni stvarno policajci. Kako mi da znamo, pita veteran sa majicom na kojoj je jasno napisano da je veteran, da oni koji nose policijske uniforme, imaju neke policijske značke, voze se u kolima sa oznakom policije i sede u nekim zgradama na kojima piše Policija, da su oni stvarno policajci? Ko nam garantuje da to nisu neki kriminalci koji su samo obukli uniformu, nose značke, voze "marice" i sede u policijskim stanicama i koji se samo predstavljaju da su policajci. A možda nisu. Kako da znamo da su oni ono što im piše na tim uniformama i značkama, kao što znamo da su veterani oni ljudi sa majicama na kojima piše Veterani.  

Doduše, priznajem da ima slučajeva gde bi ovo nepredstavljanje bilo od pomoći. Ova taktika bila bi potpuno opravdana, na primer, u slučaju onog univerzitetskog profesora iz Novog Sada, koji negoduje što Srbi iz Republike Srpske kupuju stanove po Novom Sadu i Srbiji. Kad čovek ne zna ko je, pomislio bi samo "evo ga još jedan starosedelac kome su se smučili razni dođoši", ali šta da misli kad sazna da je to Dinko Gruhonjić, rođen, nigde drugo nego u Banjaluci, u Republici Srpskoj? Eto, nisam pametna. 

Ili onaj slučaj studentkinje državljanke Crne Gore kojoj je zbog učešća u blokadama Pravnog fakulteta u Beogradu Srbija zabranila boravak u zemlji. Kad ne znaš o kome se radi, čovek bi pomislio da je mala Crnogorka neka avanturistkinja koja hoće da se igra revolucije u zemlji koja nije njena. A kad čuješ da je to devojka čiji je otac biznismen koji je pobegao iz Srbije u strahu da ga neko ne ubije, kako je govorio novinarima Krika dok je u kafiću naručivao kiselu, ali zatvorenu, da mu neko ne sipa nešto u piće, da je sa prijateljima posle petog oktobra u onoj rasprodaji Srbije kupovao neke hotelčiće po banjama, koje su mu posle oduzeli neki koji su imali prijatelje u nekoj drugoj vlasti i da Srbija nije bezbedna zemlja za njega, čovek ne može a da se ne pita: "A što taj šalje ćerku da blokira fakultet u stranoj zemlji u kojoj se, kako sumnja, ubijaju ljudi koji se sukobe sa vlastima?". 

Anonimnost bi posebno pomogla u slučaju mladog političara koji se snimao kako šmrče kokain sa golog bedra anonimne dame, a nije pripadnica zbora Starog grada kome pripada on, nego "zbora" bliže Ekonomskom fakultetu, tamo gde je nekad bio park sa nadimkom kao čuveni italijanski specijalitet. Bilo bi najbolje da niko ne zna ni ko je taj, ni šta radi, ali avaj… Svako je sebi sam najveći neprijatelj, pa tako i naš Đorđe, sin lekara, muž i otac, koji nema prijatelja, jer da ih ima, neko bi mu, valjda, rekao da prestane da otvara usta, osim da bi disao. Jer tada ne bismo, uz sve ostalo, o njemu saznali i to da je mladi Đorđe imao, jadan, skromno detinjstvo, koje je provodio u jednoj od pet kaskadnih planinskih kućica na Kopaoniku, koje su sada dobile neki grozni prostački komšiluk iz onih groznih zgrada koje se tamo grade, a koje Đorđe koristi da ilustruje svu bahatost i korumpiranost ove vlasti. Kuća Đoletovog skromnog detinjstva, kako nam objašnjava u svojim tvitovima, jedna je od pet u nizu koju su njegovi roditelji lekari i njihovi prijatelji izgradili u vreme kada na Kopaoniku nije mogao da gradi ko hoće, nego samo oni čija će deca i unuci mnogo godina kasnije braniti hotel Jugoslaviju i tramvaj "dvojku" kao najveće tekovine Beograda. Ipak, prava je ironija da "dvojka" zaista jeste jedna od najvećih tekovina ovog naroda, ali ona dvojka koju čuvaju oni van kruga opasanog tramvajskim šinama koji je decenijama bio statusni simbol komunističkog Beograda. Koja je sad to "dvojka", pitate se. Pa, srpska dvojka. To je ona dvojka po kojoj se svira "Marš na Drinu".