Kolumna Kolumna Filipa Rodića: "Ko ne skače, taj je Pilat"

Živimo u zaista uzbudljiva vremena. Pred našim očima ne samo da se piše istorija nego se rađa i nova religija. U ovome ne učestvuje samo jedan penzionisani sveštenik (o čijim sam teološkim lutanjima pisao prošle nedelje) nego i jedan sociolog i doktor za rod (džender). I još poneki. Čime potvrđuju tezu Zorana Ćirjakovića da se ovde radi o "fundamentalističkom kultu". 

Prvi je čovek koji je uspeo da sruši sve barijere i tabue, i u jeku "hitlerovske diktature" kojoj smo, navodno, sužnji postane redovni profesor na državnom fakultetu, uprkos tome što je žestoki opozicionar "fireru" i njegovim "nacistima".  

Novopečeni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, meni najinspirativniji kolumnista lista "Danas" Aleksej Kišjuhas postao je profesor i uprkos svom jurišanju na "Mordor" (kako je vlast i njene pristalice opisao penzionisani sveštenik), i uprkos svom neznanju koje gordo iznova i iznova demonstrira. 

Ovo je sada krunisao kolumnom u kojoj nije kadar da istinito prenese suštinu naučnog rada na koji se poziva, niti godinu u kojoj je objavljen, navodeći da se radi o pisaniju iz 1954, umesto 1956, a kamoli da napiše ime autora kako treba. 

Naime, profesor Kišjuhas piše "Entoni Volis", iako u "Novom transkripcionom rečniku engleskih ličnih imena" Tvrtka Prćića (inače profesora na istom fakultetu na kojem predaje i Kišjuhas) iz 1998. lepo piše da se englesko "Wallace" transkribuje "Volas" i velikim slovima dodaje "NE Volis, što je drugo ime". 

Mnogo važnije od ovoga je što, poredeći "studentski" pokret u Srbiji sa "pokretima obnove" o kojima kanadski antropolog Entoni Volas piše u istoimenom radu, Kišjuhas "zaboravlja" da doda da je autor ukazao da su gotovo svi ti pokreti obnove bili fatalno neuspešni. 

Kišjuhas piše da "u akcijama studenata postoje mnogi parareligijski aspekti" što ga "podseća na rane hrišćane u svojim katakombama", jer i "studenti imaju i svoju specifičnu (kontra)kulturu, ikonografije (i ikone), pesme i rituale ("Ko ne skače" i "Freed from Desire"), i pozivaju na moralnu, a ne samo političku obnovu".  

Ovo je, kako je duhovito primetio moj prijatelj Aleksandar Divović, kao da apostol Pavle skače i peva u Jerusalimu – "ko ne skače, taj je Pilat". 

Još luđa, a bogami i gluplja (da, moguće je napisati nešto gluplje i od Kišjuhasa), jeste najnovija poslanica doktora za džender i kolumniste "Peščanika" Dejana Ilića. Od prve do poslednje rečenice.  

Iskreno, da se Dejan Ilić sa svojim "smatranjem" nije pojavio, ceo ovaj tekst bi bio posvećen Kišjuhasu, ali on ga je potpuno zasenio. 

"Borba pobunjenih žitelja Srbije protiv tekućeg režima dobila je biblijske razmere. Samo ako to nećete, ne vidite kako majka, otac i sin u štrajku glađu zadobijaju novozavetne dimenzije", piše novopečeni bogoslov, ograđujući se, ipak, da "nije vernik" i da "verovatno preteruje kada majku u štrajku glađu poredim s bogorodicom, a oca i sina sa onim novozavetnim ocem i sinom".  

Zaista, ne razumem kako nečiji štrajk glađu – sa zahtevom da svi odgovorni za pad nadstrešnice u Novom Sadu budu krivično gonjeni, da se oslobode uhapšeni studenti i raspišu izbori, odnosno zahtevom da se vrate konfiskovani autobusi i ponište saobraćajne kazne – može imati bilo kakve "novozavetne dimenzije", osim što je glupost "biblijskih razmera" tako nešto i pomisliti. 

Pre svega jer je štrajk glađu, kakav god i zbog čega god on bio, nešto potpuno suprotno i Starom i Novom zavetu. 

Objašnjava Ilić: "Samo, treba se setiti da je Marija ipak bila obična žena s neobičnom ulogom. Pri tom, ulogu nije birala sama, zadesila ju je. Ali, jednom kada je ušla u nju, kada su je uveli u nju, pokazala se dostojnom svake, pa i te uloge, pre svega kao majka. I dok je imala dete, i kad ga je izgubila. Sve što se kasnije tobože dogodilo, dodaci su na priču (mislim na uskrsnuće) – politički dodaci." 

Vidi se da ne zna. Da li je Bogorodica bila "obična žena"? Za hrišćanina, svakako nije – njen dolazak najavljuje se još od Knjige Postanja i zatim u Knjizi proroka Isaije, a smatra se najčistijim plodom ljudskog roda, "časnija od heruvima i slavnija od serafima" – navedimo samo nekoliko njenih "čudesnih" osobina. To je daleko od "obične žene".  

Uostalom, arhangel Gavrilo, kada joj je javio radosnu vest o predstojećem rođenju Isusa Hrista, kaže: "Blagoslovena si ti među ženama". To je, jasno, izdvaja od "običnih žena". 

Netačna je i teza da "ulogu nije birala sama" nego ju je "zadesila". U pravoslavnoj teologiji, njen odgovor arhangelu Gavrilu je glasio: "Neka mi bude po reči tvojoj". To je slobodan pristanak na Božji plan spasenja, što znači da je to sama "izabrala" i da je nije "zadesilo". 

"Političke dodatke" koji su se "tobože dogodili" izlišno je komentarisati, jer ako se to sve nije dogodilo, ni Dejan Ilić nema nikakvog razloga da Dijanu Hrku poredi sa Bogorodicom. 

Piše Ilić dalje da se Bogorodica "uzdigla u simbol" u "novozavetnoj mitologiji" – "ona stoji za razumevanje, saosećanje, nežnost, ali i rešenost. Sve kao majka u štrajku glađu." Sve? Kada je to Bogorodica pozivala na oružano nasilje? Na primer. 

Idemo dalje i dublje (u glupost). "S ocem i sinom je malo komplikovanije" – priznaje džender-teolog – "ovaj naš, takoreći običan novosadski otac, ima više razumevanja od onog svemoćnog novozavetnog. Naš otac je sina pokušao da odgovori od žrtve, da ga uveri da je dovoljno da se žrtvuje samo on, ali sin je rešio da ga ne posluša."

Jaćimović iz Žablja (sličan problem sa preciznošću kao i kod Kišjuhasa) je bolji od Oca! Savršeniji od Savršenog! Ima više razumevanja! Umesto da gurne sina na muku, on ga od nje odvraća. Da nije u pitanju stvaranje "blokaderskog zaveta", svi oni bi taj potez osudili i pozvali socijalne radnike da reaguju i spreče ovakvu zloupotrebu maloletnog lica.  

Kukali bi što nismo kao Norveška, da agenti Barneverneta dođu i po kratkom postupku spakuju dete i zaštite ga odvođenjem u dom ili hraniteljsku porodicu. Ranije su i za manje od ovoga tražili da se "nesavesnim roditeljima", posebno onim koji ih vode u crkvu, oduzmu deca. 

Ako ovo nije dovoljno, onda da pomenemo onu najbanalniju razliku, novozavetni Sin se žrtvovao za spas čitavog čovečanstva, a ne za spas sedam autobusa. 

Kaže Dejan Ilić da bi, "kad smo već kod oca i sina, kontrast, a ne paralela, sa starozavetnim Avramom bio, očigledniji i uverljiviji, u korist našeg oca". Pošto Ilić ne precizira na kog Avramovog sina misli – na Ismaila ili Isaka (nije valjda da ne zna da je imao dvojicu sinova i kako su se oni zvali) – moramo da nagađamo da se ovo odnosi na onog kojeg je iz poslušnosti Bogu hteo da žrtvuje. 

U svakom slučaju, Milomir Jaćimović je u Ilićevom sistemu vrednosti veći i od Avrama, jer, opet valjda, ne žrtvuje on sina iz ljubavi prema autobusima nego ga pušta da se sam žrtvuje. A i sin mu je veći od Hrista koji se „pokolebao“ i „poželeo da ga ta 'čaša' zaobiđe“, dok ovaj „čvrsto stoji uz oca“ što je „potresno“. 

"I majka, i otac, i sin u štrajk glađu nisu ušli samo zbog sebe i svojih ličnih zahteva, oni to rade za sve nas, za našu zajednicu", piše Ilić. Ne traže, znači, samo izbore i otkup autobusa, nego i otkup naših grehova. Opet su veći od Hrista, jer njemu izbori i autobusi nisu ni padali na pamet, nego samo ti efemerni gresi. 

Ali uprkos tome što su ovi majka, otac i sin veći od onih „novozavetnih“, njihov neprijatelj je beznačajan u odnosu na đavola. Iako je „oličenje zla“, Vučić je "banalan". Malo kontradiktorno, jer je Otac Lucifera izbacio s neba, a ovi Vučića ne mogu ni iz Predsedništva. 

Da se vratimo sada na ono najvažnije – ovde se očigledno radi o stvaranju kulta, nove religije svetih studenata/blokadera i njihovog novog zaveta. Ako je to paralela, onda neko od njih definitivno mora strašno da postrada i položi svoj život na novom oltaru. Zbog toga su toliko rešeni da ovo troje podrže „do kraja“. Ilić se od toga ograđuje, ali neuverljivo, rekao bih jer istovremeno kaže da ih treba podržati, ali da „niko ne treba da umre“. U čemu ih, onda, podržavaju? Da malo štrajkuju glađu? 

Da, na kraju, parafraziram Divovića: Možete li da zamislite Bogorodicu kako đipa pevajući "puši k***c, Pilate"?