Kolumna Novogodišnje dileme i snovi

Moram da priznam da sam malo zbunjen. Gledam juče vesti na N1, i lepo vidim onu koja kaže da je iznenađujuće velik broj penzionera došao do studentskih štandova, sve sa ogromnom željom da potpiše ono što se tamo potpisivalo, a što ukratko glasi - raspišite izbore na kojima smo pobedili. Mi, studenti. Naša lista. Bez studenata. 

Na stranu pitanje - što bi neko išao na izbore na kojima je već pobedio. Taj odgovor Bog zna, možda, ali samo kada mu je do šale. Inače, zbunjen je koliko i mi obični smrtnici. 

Važnije od toga je ipak nešto drugo. Da penzioneri, kojima je na N1 lepo rečeno da su mnogo matori i da će Vučić izgubiti tek kada se presamite i crknu, sada toliko trče da izbori budu što pre. 

Zašto? Hoće da gecrkt? Dojadio im život? Ne mogu više N1 da gledaju? Žaklina im  se na glavu popela? Drogiraju se?  

I šta im je namera, kada treba da odu sa ovog sveta pre izbora?  

Hm. Da sam u plenumu, zabrinuo bih se, i odbacio sve potpise onih preko 65 leta. Obrazloženje: Hoće izbore, da nas za...bu, glasaju za Vučića i ostanu živi.  

Šta god da je, veselo je. S jedne strane Vučić, koji nudi veće penzije (ali pazi da ne nudi i večni život, samo onaj obični, prolazni, malo bogatiji), a s druge slatka naša deca koja se raduju tim većim penzija, jerbo bi da ih naslede, ionako će malo duže da studiraju, njihov život jeste večan. 

Težak izbor. Pravi, Novogodišnji. Živ ili mrtav? Sam trošiš penziju, ili je troše ovi nasmejani, navikli na donacije. 

No, ostavićemo penzionere da o tome misle, mi da se pozbavimo dočekom, koji je, u Beogradu, ukinut. 

I ja pitam - Zašto? 

Ili, bolje, zašto ovi koji su raspisali pobedu, ne raspišu i Novu Godinu, to jest njen doček. 

Ja bih, recimo, za tu priliku, okitio Milana St. Protića zvončićima i lampionima. I stavio bih ga na Trg Republike, da gusla.  

Još bih mu dao malo pečuraka, pa kada taj počne deci da objašnjava šta slave i zašto slave, i razliku između kalendara, i kada je Isus rođen, a kada cirkumciziran, i koliko anđela stane na vrh igle, pa onda pređe na Sol Invictus, mitraziam, gnostička jevađelja, Pistis Sofiju, Hermesa Trismegistusa, Knjigu kralja Tota, pa skoči na francusku revoluciju, Sen Žista, doba Razuma, sankilote, Maru, Robespjera, termidor i ostale mesece... šta da vam kažem, dosta bi dece steklo kritički odnos prema svim praznicama, a pogotovo prema zvezdicama, lampionima i guslarima, što, kada malo razmisliš, i nije tako loše. 

A Jovu Bakića bih obukao u Deda Mraza, i pravac, u Galeriju, ispod jelke. Pa ko mu tutne dete u krilo, alal mu. Da ga ovaj cupka, i viče: "Pržiiiiii"! Pa se dete upiša od straha, Jovi u krilo. I još ga onda roditelji jure po ulicama. 

Svako ko mrzi taj coca cola običaj morao bi ovu ideju da podrži, pošto ova ideja, taj običaj, zauvek ukida. Ostane samo Božić, u kojem Jova Bakić nije ni Božić Bata, ni položajnik, niti ide da seče badnjak. Pošto ga još jure po ulicama, upišanog. 

Za one koji su ipak za zapadnjačku varijantu, i coca colu i crvenog Deda Mraza, i Novu Godinu, takođe imam rešenje.  

Da u drugog Deda Mraza, onog u Ušću, obučemo Srđana Milivojevića, i lisicama ga vežemo za đedina kola, ona sa poklonima.  

I da kola vuče više njih, preobučenih u irvase, i to na smenu. Tegliti kola za koja je lisicama vezan Srđan Milivojević nije lak posao, ne mož da se izdrži, mora da se radi u šihtama. 

I sada, ko bi sve tu irvas bio, zamislite sami, neću da se mešam u Novogodišnje želje, znam samo da bi Rudolf, sa crvenim nosem, u svakoj smeni bio rektor Đokić, i to samo da bi nervirao akademika Kostića, koji puče od želje da bude studentski Rudolf. Sa crvenim nosem. I onda ga studenti hrane. Šargarepom.

Poseban program bih smislio za glumce, u svaku kladionicu bih stavio po jednog, lepo ih obukao, u kitnjaste i šarene kostime, pa da izvlače brojeve za Novogodišnji Bingo, ali samo uz velike reči. Bingo, ili ne bingo, pitanje je... i tome slično. Ionako snimaju te reklame, snaći će se. 

Kada je o studentima reč, njima bi zadatak bio da, sve sa prskalicama, dođu do Đeneral-štaba, i tu onda celu noć skaču i viču: "Ko ne skače taj je Ćaci". Do ponoći bi se ona ruševina srušila, garant. A možda i Beograd na vodi. I sva gradilišta. Sve prostorije SNS-a. Presedništvo i šatori ispred njega. Skupština, skroz. Zgrade u kojima žive "oni", takođe.  

Pa onda, iz tih ruševina, da krenemo, lepo, iz početka. 

Eto. Srećna vam Nova Godina. Uz samo par pitanja: Da li je Milan St. Penzioner? I da li je poptpisao? Jeste?  

Pazite kada će glasati za Vučića. Garant.