Kolumna Pismo

Nikada nisam planirao revoluciju. Moj drug Đole, kovrdžav, sa naočarima (Proka pronalazač), i ja, više smo bili za foru, pošto je fora (štos, manje od prevare, više od trika), u to doba, na Novom Beogradu, Paviljoni, bila način da preživiš, napreduješ i stekneš poštovanje. 

I tek što smo naučili slova, i još ponešto, i izazvali kratki spoj u njegovoj zgradi, gurnuvši makazice u šteker (kako je divno puklo, uz bljesak), odlučili smo i da zaradimo neku kintu. 

Pa smo uzeli papir i olovku, i napisali pismo, na ćirilici, lično Kasijusu Kleju, koji je koju godinu ranije promenio ime u Muhamed Ali. 

I lepo smo ga zamolili da nam pošalje deset hiljada dolara, da izgradimo džamiju, na Novom Beogradu, u Paviljonima. 

Nismo pominjali Islam, za koji nismo znali ni da postoji, nismo se odrekli pravoslavlja, jer ni kršteni nismo bili, nikakva pitanja vere nismo raspravljali, Vera je bila drugarica iz škole, apsolutno nezanimljiva, ali jesmo, više puta, naveli ključne stvari: 10 hiljada dolara - džamija; 10 hiljadarki - džamija; 10 - dž... 

Šta je džamija, nije važno, čuli smo za nju, zgrada sa velikom kulom, a znali smo i za dolare, koje, baš kao ni nju, nikada videli do tada nismo. 

Pismo u kovertu, adresa Muhamed Ali, Amerika, i pravac poštansko sanduče. 

Neko vreme smo Đole i ja zajedno čekali odgovor, a onda se on odselio, u Blokove, promenio školu, te sam, posle toga, morao sam da strepim, i nadam se, svemu onome što mi se činilo veliko, veće od Paviljona, novobeogradskih močvara, debele reke i onog grada s njene druge strane, okačenog o brda, koji je meni ličio na staru, požutelu razglednicu. Pozdrav iz... Sedi u "šesnaesticu" i obiđi ga. 

Nije me zanimalo. Ameriku sam čekao, i Muhameda Alija, dolare, džamiju usred Pohorske, kod okretnice, i sve ono što ide uz ostvarenje velikih poduhvata, i to na najbolji mogući način, na foru. 

Najlepše u svemu, nikada mi, istinski, nije smetalo što odgovor nije stigao. I navijao sam za Alija, sve one runde koje je proveo na konopcima, i skakao kada je Forman pao, doživeo to kao ličnu pobedu, kao da sam nokautirao, ja, Mitru, ili Vladu, ili bilo koga od mnogih koje sam hteo da nokautiram, ni dan danas ne znam zašto. 

Nisam se osećao uskraćeno, nikakvih suza nije bilo, ništa izgubio nisam, ništa propast, nego samo jedan dobar osećaj, jer smo Đole i ja smislili, sami, veliki poduhvat, dobru foru, nešto što nas izdvaja, čini mangupima, pokazuje nam da možemo, da ćemo preživeti, proći, da ćemo umeti da rešimo, svaki veliki zadatak, a učili su nas da je život baš to: zadatak. Pa ako znaš foru (ako se potrudiš da je znaš, naučiš), proći ćeš. Ako ne, sam si kriv. 

I možda to ima veze sa činjenicom da smo odrastali na gradilištu. I da je, tokom našeg detinjstva, sve brujalo, lupalo, kamioni tutnjali, dizali se kranovi, nicale zgrade u močvari, i izgrađeno sve od Paviljona do Dunava, i Blok 30, i 45, i bioskop "Jugoslavija", "Putnik", i sva ona naselja uz drugu reku, da ne pričam da i "šesnaestica" nije više bila trolejbus. I razglednica postala nekako bliža. Patina nestala sa slike. Dnevno smo išli u obilazak.  

I znali smo, da je sve to, na foru. Čitav jedan grad, otet od baruština. 

Rasli, kao svedoci ostvarenja čuda. 

Zdravo rasli, željni velikih dela, oslobođeni od pomisli da je bilo šta nemoguće. 

Zato danas, kada gledam sve ove koji su oduševljeni jer je Kušner odustao od Trampove kule, ne mogu da ne mislim kako su nemaštoviti i glupi. I oštećeni. I kako im je detinjstvo bilo pogrešno, dosadno, baš kao i ceo život. 

I ne znaju kakva bi to fora bila, kakav sjajan poduhvat, kakva pobeda nekih tamo malih, zaboravljenih, prezrenih, onih kojima su drugi odredili mesto u zapećku, u rupi. 

I kakav bi to odgovor bio na Đoletovo i moje pismo, na ideju da postanemo deo, da uzmemo lovu, da dokažemo, njima, da umemo i možemo. 

Da zaslužujemo nešto bolje, da smo vredni, da smo u stanju da rešimo, svaki zadatak. 

I ne bi to bila nikakva prevara, baš kao što prevara nije bilo ni naše pismo. 

Zato što je jedina prevara, ultimativna, ona kojom se ukidaju gradilišta i kranovi. Ona kojom nas neko zaustavlja, gura u rupu, pravi od nas stanovnike zaboravljenog zapećka, samo da bi njemu (njima), bar za trenutak bilo bolje, da bi se osećao (li), velikim i važnim, jer nam je prodao - prodali, ne foru, nego ciglu. Onu koju su maznuli sa gradilišta. 

Gradilišta su snovi.  

Mora je kada ih nema. Kada ih pokradeš i ukineš. 

Mislite o tome. Zdravije je nego dumanje o bednim revolucijama.