Kolumna Gde si krenuo bez Ćacija

Koliko juče, 14. decembra, Biljana Stojković je izjavila da "ili si za, ili si protiv mafije". 

Koliko pre nekih dvesta i tridesetak godina Maksimilijan Robespjer je rekao: "Postoje samo dve stranke - ona čestitih ljudi i ona pokvarenih ljudi". 

Oboje su imali isti motiv za gotovo istovetne tvrdnje. Nema izbora, nema institucija, nema suđenja, nema procedura, nema rasprave, nema milosti... dok se ne završi sa "zlom". 

Oboje su, takođe, bili ubeđeni da imaju pravo na sve to, zato što su "moralni i čestiti" ljudi, oličenje vrline, poštenja, časti i pravičnosti. 

Oboje su duboko verovali, dok su govorili šta su govorili, da jesu pripadnici manjine, ali one produhovljene, prefinjene i uzvišene manjine, koja vidi dalje, zna bolje, i koja, zbog svega toga, ima apsolutno pravo da zatupljenoj, beslovesnoj, neprosvećenoj i bezvrednoj većini, objasni šta i kako treba da radi, koga da podrži, za koga da glasa. 

I jedina razlika između njih je u tome što Robespjer ipak nije prezirao tu većinu, šta god loše mislio o njoj, pa se i trudio da joj se umili, šarmira je, osvoji (hteo je da je predvodi), dok je Biljana Stojković oslobođena potrebe za takvim trudom i dodvoravanjem "niščima duhom". 

Njen svet je podeljen na "ćacije" i na "prefinjene", i ona se dobro oseća samo kada je među svojima. Ovi drugi, po njoj, nisu vredni ni truda, ni razgovora. 

Ova razlika je, verovatno, i jedan od glavnih razloga zbog kojih je Francuska revolucija bila uspešna (kada je reč o gramšijevskoj zameni jedne hegemonije drugom), dok pokušaji Biljane Stojković, i svih sličnih, čak ni ne mirišu na uspeh, bez obzira na sve što im se pričinjava. 

Francuska buržoazija (ne mislim tu na Robespjera), jeste o svojim sunarodnicima mislila loše, i jeste, kao i za Biljanu Stojković, i za nju taj narod bio "fukara", ali joj je, istovremeno, bilo vrlo jasno da bez "fukare" neće ići, i da je ona, jedina, sposobna da revoluciju sprovede. 

Biljana Stojković i drugi intelektualni buržuji, ovde misle sasvim suprotno. Da im nikakav narod nije potreban, da "fukara" treba da ćuti i sluša, da je sasvim u redu "fukaru" vređati i otvoreno joj predočavati da je i bespotrebna i bezvredna, te da će, za uspeh revolucije, biti sasvim dovoljno ono što i inače postoji, u izobilju, u njihovim intelektualnim jazbinama - fakultetima. 

Studenti, profesori, dika i ponos naše samoproglašene elite. Jedni mladi, drugi prepametni, zajedno svemoćni, i, kako je Biljana Stojković zaključila, on je Gotov.  

Opozicija je u toj računici takođe svedena na bespotrebnu "fukaru", uz jasnu poruku da ne treba ničim drugim da se bavi, nego da podrži ove koji su, ionako, jedino čestito, pošteno, normalno, što u ovoj zemlji postoji. 

Toliko veliko, sjajno, prefinjeno, da svi treba da se za "To" žrtvuju, i ništa da brinu. Revolucija će prigrliti njihovu žrtvu i nagraditi je. 

Kao što je nagradila i prigrlila Dijanu Hrku, sve tapšanjem po ramenima, ali tek kada je ova nesrećna žena obećala da će položiti život, "za našu stvar". 

Pri tom je Hrka (baš kao i članovi porodice Firić, i svi ostali), za Biljanu Stojković i slične buržuje, običan Ćaci, pošto se, po svemu - poreklu, obrazovanju, statusu, izrazu, ponašanju - uklapa u definiciju koju su "prefinjeni" smislili. 

I bila je dobra, samo dok se žrtvovala, dok je bila spremna da svoj Ćaci život položi na oltar preuzvišene prefinjenosti. 

Osim što je odvratno, ovakvo ponašanje je i sasvim nesvrsishodno i beskrajno neefikasno. 

Zato što, kao ni u Francuskoj osamnaestog veka, ni ovde, ni bilo gde na ovom svetu, bez Ćacija nema revolucije. 

Samo oni su spremni na ultimativnu žrtvu, samo oni ne žale svoje živote, samo oni imaju i strast i hrabrost potrebnu za jednu takvu promenu kakvu revolucija podrazumeva. 

Problem je samo što njih ne pokreću iste stvari koje pokreću našu lenju intelektualnu buržoaziju u kojoj je Biljana Stojković samo jedna od stotine bednih Robespjerovih imitatora. 

I uvek ih je, Ćacije, na akciju terala ozbiljna muka, beda, sirotinja, jaram i poniženje. 

S druge strane, klonirane Stojkoviće i Stojkovićke goni ona ambicija koja je, po Slobodanu Jovanoviću, oduvek bila najgora. 

Moralna ambicija, to jest želja da se postane "živi obrazac svih vrlina", moralna vertikala, uzor i primer časti i poštenja, a sve to, ni zbog čega drugog, nego da bi "fukara" imala koga da sledi. 

I nikada se, u istoriji, nije desilo da takvi nisu bolovali od iste bolesti. Imali su deluziju da oni sve to već jesu - živi obrazac svih vrlina - da su uvek bili, i da ne moraju više ništa na sebi da rade, poprave, nego im je zadatak da poprave, prilagode svojoj veličini, taj ubogi, ružni svet. 

I uvek su isto prolazili. Kao Robespjer. Jedino što je on na taj kraj bio spreman. Naša buržoazija nije. Njima je za to potrebna Dijana Hrka. Potreban im je Ćaci. 

A on je s druge strane ograde. I čeka ih.