Kolumna Kolumna Ljiljane Smajlović “Politika kao sudbina”: Pomeni Arkana, ako hoćeš

Televizijski voditelj zatražio je ovog vikenda od mene da se u živom programu, namah, setim primera kojim mogu da dokažem da je BBC devedesetih godina protiv Srba ispoljavao istu "sistemsku pristrasnost" kao sada protiv Donalda Trampa.

Po principu, navijamo protiv Trampa pa mu podvaljujemo, navijamo protiv Srba pa ih ocrnjujemo.

Ne znam jesam li se dobro snašla jer mi je prvo na pamet pao Arkan, a evo zašto.

Prvih dana NATO bombardovanja Jugoslavije, zapadne televizije prikazivale su demonstracije Beograđana protiv agresije: Trg Republike prepun ljudi i preplavljen posterima sa metama, namenjenim zapadnoj publici i zato nazivanim "targetima", patriotske pesme i mostovi načičkani mladima koji su hteli da ih zaštite svojim telima. Ti su prizori stvarali utisak da se cela nacija okupila pod istom zastavom i da podržava "diktatora" Miloševića, umesto, valjda, da čeka slobodu koju će joj doneti NATO "intervencija". Američki general Majk Šort javno je zahtevao da NATO "pogasi sva svetla u Beogradu".

I dok je BBC prvih dana "intervencije" u  martu 1999. emitovao prizore tih raspevanih demonstracija, na dnu ekrana je išao kajron: citat Džordža Robertsona po kom je "ozloglašeni ratni zločinac Arkan viđen na Kosovu kako teroriše Albance".

Izveštači BBC-ija, kao i gotovo svi dopisnici bogatih zapadnih medija, bili su smešteni u "Hajatu", u koji se sa prvim bombama doselio i Željko Ražnatović Arkan. Malo je reći da je novi gost zaokupio pažnju novinarskog kora u hotelu. Raspredalo se je li Arkanu cilj da zastraši izveštače, da demantuje britanskog ministra odbrane Robertsona, ili se samo sklonio u najskuplji hotel u gradu računajući da tamo NATO neće moći da bombarduje zbog prisustva novinara iz NATO zemalja.

Sama sam tada pripadala trećoj školi mišljenja, ali u svoju teoriju nisam uspela da ubedim američkog kolegu koji je, zabrinut za svoju bezbednost, napustio ne samo "Hajat" već i Srbiju, da bi se posle par noći provedenih u zagrebačkoj "Esplanadi" urazumio i brže bolje vratio na staru adresu na Novom Beogradu.

Ne mogu, dabome, da znam prave Arkanove motive, ali znam da nijedan zapadni novinar, pa ni BBC-jev, nije demantovao Robertsonovu "ekskluzivu" da Arkan kolje Albance po Kosovu dok Beograđani protestuju što NATO po srpskoj prestonici uništava civilne mete koje sa ugroženim Albancima na Kosovu nisu stajale ni u kakvoj vezi. Svi su već u startu, dakle, znali da NATO laže, i nisu prst digli da demantuju laž u koju su se svojim očima uverili.

"Sistemska pristrasnost", ili nešto gore od toga?

A nije to bila tek sitnica, mala bela laž na koju je zažmurila ne samo velika britanska korporacija već i svi ostali zapadni izveštači, jer niko nije objavio da je Arkan u "Hajatu", iako su svi o tome međusobno pričali. NATO je imao problem. Našao je prilično bedan "casus belli" za napad na suverenu državu, za koji nije imao amin Saveta bezbednosti, "humanitarna intervencija" nije bila naročito uverljiv izgovor i ankete su pokazivale da je podrška agresiji veoma "mekana": Britanci su većinom podržavali napad na Srbe kao "loše momke" u akcionom filmu, ali je samo devet posto Britanaca mislilo da Kosovo vredi života jednog jedinog britanskog vojnika.

Posle ove su usledile veće, bezobzirnije i beskrupuloznije laži. A Džordž Robertson je još u prvoj sedmici bombardovanja lagao o "genocidnosti" Slobodana Miloševića na Kosovu, skoro dve godine pre podizanja haške optužnice protiv bivšeg predsednika Jugoslavije za Srebrenicu. Posle je izmislio i laž o 100.000 Albanaca koje Milošević "upravo ubija" na stadionu u Prištini, valjda da bi aktivirao asocijacije na Pinočeov pokolj Aljendeovih pristalica na ozloglašenom stadionu u Čileu - ko će znati. Lažima nije naškodio svojoj blistavoj karijeri, naprotiv. Robertson će već u avgustu 1999. napredovati u generalnog sekretara NATO, a za njegovog mandata čak ni gospođa Del Ponte neće pristati da Miloševića optuži za tobožnji genocid na Kosovu. 

Na našu veliku nesreću, nisu sve zapadne vesti o zločinima protiv civila na Kosovu bile lažne. Ali smo se na svojoj koži uverili da BBC, nekim čudom, uvek izveštava tako da pruža podršku ratnim naporima svoje države, ma na kom kontinentu Britanci odlučili da spasavaju demokratiju i ljudska prava ugroženih manjina. Tek se pre par godina iz u međuvremenu otvorenih britanskih arhiva, saznalo za učešće BBC-ija u državnom udaru u Iranu 1953. godine. Britanska obaveštajna služba mesecima je u zemlji huškala na rušenje iranskog premijera Mosadeka, a neki zaverenici su vrbovani tako što su se uverili da britanska vlada stoji iza puča tek kad je BBC, po unapred dogovorenoj šemi, umesto uobičajene odjave "Ponoć je u Teheranu", emitovao rečenicu "Stvarno je ponoć". Mala, ali drastična razlika, barem po posledicama koje je proizvela na Bliskom istoku, i koje i sada živimo.

Meni moj mali, malecni dokaz (šifra "Arkan") da nikad nije ni postojala šansa da mediji neprijateljskih zemalja pošteno izveste o agresiji na Jugoslaviju, deluje ubitačno uverljivo, ali ga nijedan zapadni sud ne bi uvažio kao dokaz. Kažem to jer je pitanje hoće li Donald Tramp zaista dobiti milijarde dolara od BBC-ja ako podnese najavljenu tužbu sudu u Floridi. Američki Vrhovni sud je uspostavio presedan koji zahteva da, bez obzira na prvi amandman koji štiti slobodu govora, javna ličnost prvo mora da dokaže "zlu nameru" (actual malice) redakcije u slučaju klevete. Nije dovoljno da dokažete da je vest bila lažna: morate da dokažete i da je redakcija smišljeno objavila laž, za što su potrebni opipljivi dokazi da su vam radili o glavi. Figurativnoj, naravno.

A predrasude protiv Srba zapadna javnost i dalje ne prepoznaje kao predrasude. Nema mrlja u biografiji Džordža Robertsona.

Ali to nije razlog da mi sami ne prepoznajemo, ne opisujemo, ne identifikujemo i ne klasifikujemo laži i propagandu koje nam rade o glavi.

Sebe radi.