Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu“: Zamislite

"Ako ne možete da spavate zbog ukrajinsko-ruskog sukoba, evo saveta kako da se smirite. Prvo, zamislite da se to dešava u Africi, zamislite da se to dešava na Bliskom Istoku, zamislite da je Ukrajina Palestina, i zamislite da je Rusija Amerika“.  

Sergej Lavrov   

Dakle, probajte da zamislite da se vaša kućna adresa pojavi na televiziji skoro kao poziv da se dođe ispred vaše kuće da vas vređaju, da vam prete, da pozivaju na vaše ubistvo. Zamislite svoju porodicu u tom stanu, decu koja u ćošku sobe sede i plaču, ne shvataju ništa, ali su užasnuta mogućnošću da im neko upadne u kuću i uradi im sve ono što dovikuju. Zamislite... 

U stvari, ne. Zamislite nešto drugo.  

Zamislite da sedite pred televizorom i da na ekranu ona dva kanala na kojima se, baš kao na Pinku, celodnevno emituje ovaj ulični blokadni rijaliti, vidite svoju majku. U gro planu. Daje izjavu mladoj zvezdi blokaderske televizije, srećnoj što je konačno uspela da nahvata nekoga ko sa mozgom kontaktira tek toliko da može da izgovori baš sve ono što njima treba da bi dokazali svoju tezu da je ovaj narod spreman na sve. Da mrzi, da juri ljude po ulicama, da ih ponižava, da ih gađa jajima, udara, čupa, cepa im odeću, izbezumljeno poziva da nekoga linčuju. Zamislite da, dok šokirano gledate svoju majku na televiziji, priđe vaše dete i pita: "Tata, je l’ ovo moja baka?“  

Je li to što tada osećate – ponos? Ako jeste, onda zamislite i to da, kad vam se majka vrati kući sa uličnog šenlučenja, ostavite svoje dete sa tom osobom. Da ga pričuva. Da ga nauči. Da ga vaspitava. Na kraju, zamislite i to da vam dete liči na tu osobu sa televizije i sa ulice.  

Zamislite sada da neko novinarsko udruženje, Evropska federacija novinara (EFJ), na primer, reaguje osudom na ovo javno objavljivanje adresa na glasilima Junajted medije i targetiranje ljudi koje može da se završi i tragično. Zamislite da se predsednica EFJ Maja Sever, inače Hrvatica, kad je videla kako novinari i urednici Junajted medije objavljuju kućne adrese funkcionera na vlasti i onih bliskih vladajućoj stranci, setila kako se u njenoj domovini – Hrvatskoj, pre 34 godine, u proleće 1991. godine na kioscima pojavio 66. broj Slobodnog tjednika sa imenima 14 Srba, koje je novinar ovog nedeljnika optužio da su agenti KOS-a koji planiraju ubistva sisačkih Hrvata. Zamislite da se novinarka Sever setila kako je Slobodni tjednik objavio detaljne podatke o četrnaestorici Srba, adrese, zanimanja, gde rade, brojeve telefona. Zamislite da se Maja Sever setila da su posle te objave označenim Srbima stizale pretnje smrću, da su ih šikanirale komšije i kolege na poslu. Nije dugo trajalo, doduše, jer su ubrzo svi pobijeni. Možda, da se Maja Sever setila da je Slobodni tjednik i posle prvog spiska nastavio sa ovom praksom, i da je Sava tokom tog leta 1991. godine, kako su pisali kasnije mediji, izbacila četrdesetak leševa onih Srba sa spiskova koji nisu uspeli da prežive objave Slobodnog tjednika, možda bi Maja Sever rekla makar jednu reč osude za ovo opasno objavljivanje adresa na medijima Junajted medije. Ili za objavljivanje telefona novinara RTS. Ili za objavljivanje poternica sa likovima urednika i novinara javnog servisa. Ili, za, ne daj Bože, napade na novinare Informera i kuću vlasnika ovog prorežimskog tabloida. Teško, je l’ da? Teško čak i da se zamisli.   

Zamislite... Ne, nemojte više ništa da zamišljate. Što biste, uostalom?  Umesto toga uzmite daljinski. Zavrtite taj "točak (ne)sreće“, ne onaj kojim se bezumno biraju žrtve fašističkih noćnih kućnih poseta, već onaj na kanalima bilo kog od medija Junajted medije. Sigurno je da ne možete da promašite gde god se zaustavite.  

Volja vam da slušate o strašnoj sudbini vlasnika ribarnice iz Šapca, poznatom gradskom učesniku blokada, kome su tri maskirana lica noću polupala izlog prodavnice. Sve vreme dok slušate da mu je neko polupao izloge pitate se, zašto, čekate da neiskusni novinar makar omaškom postavi neko pitanje, i ništa ne biste ni saznali da vlasnik ribarnice sam nije otkrio pozadinu celog događaja. Polupani izlozi su, kaže vlasnik, direktna posledica "građanskog hapšenja“ koje je pre nekoliko dana on, kako se izrazio, "izveo na čoveku“, nekom bivšem policajcu. Vlasnik ribarnice je, kako je sam ispričao bez da ga je novinar išta pitao, "intenzivno učestvovao“ u tom "građanskom hapšenju“ koje se dogodilo na jednoj uličnoj blokadi na kojoj je on, sa još nekima istim kao i on, sprečavao ljude da se slobodno kreću. Sve, naravno, nenasilno. Uostalom, građansko hapšenje nije isto kao kad te uhapsi policija, to je građansko nenasilno hapšenje, a kad policija hapsi to je čisto nasilje. I taj što su ga uhapsili je neki bivši policajac, skoro pa kriminalac, još ako ima tetovažu, sto posto. Takvog i treba hapsiti, da li nenasilno ili nasilno, svejedno. I posle toga su njemu polupali ribarnicu. Ko bi se tome nadao? Da ti nenasilno nekog hapsiš po ulici i oduzimaš mu nenasilno slobodu, a on bezobraznik posle nasilno tebi polupa izlog. Ali naš vlasnik ribarnice neće odustati, kaže. Ima da se bori još jače. Neće, veli, da ode i ostavi sve ovo Kinezima i Nepalcima. Koji su mu, čini se, dovoljno odvratni i bez toga da ih Vučić dovodi u našu čistu Srbiju.  

Vučić će, osim Kineza i Nepalaca, u Srbiju da dovede i razne druge migrante koji će da siluju naše majke, ćerke i braću. Joj, stanite, pomešala sam. To nije rekao vlasnik ribarnice. To je nekoliko sati kasnije na istom programu rekao sveštenik SPC iz Omahe, iz Nebraske, u stvari originalno iz Ljiga, ali sad iz Omahe. Neki Saša Petrović, koji je, kako je sam rekao, kao i vlasnik ribarnice, jer ga mlada novinarka nije pitala baš kao ni njen kolega onog iz ribarnice, dakle taj naš sveštenik je pre nekog vremena zbog svojih javnih istupanja 30 dana bio suspendovan, ali čim mu je suspenzija prošla dobio je onoliko vremena na televiziji Junajted medije koliko mu je bilo potrebno da na nekoliko različitih načina kaže da je Vučić najveće zlo na svetu. Shvatio popa da će ga dok god pljuje koga treba kamera snimati krupno, pa krenuo kako je Vučić "veleizdajnik kakvog majka nije rodila“, kako je "ono što on sprema gore od politike Ante Pavelića“, kako je gori od Tačija i svih UČK boraca zajedno, kako sprema biološko uništenje srpskog naroda, i kako, e sad je rekao to o migrantima, dakle kako će Vučić, valjda, u zemlju pustiti migrante koji će silovati naše majke, ćerke, našu braću. Braću? Što braću, naopako? Ajde sestre, ali braću... Ali ako pop Saša tako kaže, on sigurno zna bolje, čovek je došao iz tog belog sveta, zna ko koga siluje tamo, ako kaže braću, onda su braća. Dakle i braću. Kaže pop Saša da devet godina nije bio u Srbiji, i da kad je otišao nije video ni zračak svetlosti u ovom paklu, a sada vidi zrak, ove naše studente, i poručuje crkvi kojoj pripada i crkvenim starešinama da "niko nema monopol na Boga, istinu i pravdu“. Amin.  

I taman kada sam mislila da je za samo nekoliko sati ispod blokaderskog kamena izmileo sve jedan rasista, fašista i obične budale, kad se otkri i mali blokaderski "ćaci“, ona mala novinarka što je dovela popa Sašu. Citira stranu štampu, neki list, vidi se nije čula za njega, zvuči nešto kao demode, ko bi znao kako se to čita, vidi se da joj sve to prolazi kroz glavu, ali program je uživo, ma, pročitaće kako piše: "L-e  m-o-n-d-e“. A akcentovaće kao što se te francuske reči akcentuju, malo zavrne na kraju, kao de mode. De mode - Le monde. Ma, idi, k’o prava. A posle će baš da pita onog profesora sa FPN-a, to je onaj fakultet na kom se školuju novinari, profesor gostuje malo kasnije od popa, on bi valjda trebalo da zna koje su to novine, što se zovu kao de mode. A možda ga i ne pita, šta će joj to u životu, već je uspela. Ono što je važno to je naučila – da izabere stranu. Onu na kojoj se i takvi kao ona smatraju elitom, onu na kojoj se nasilnik koji kao šerif hapsi po gradskim ulicama ko mu se ne sviđa – proglašava Gandijem, i onu na kojoj se rasista u crnoj haljini naziva božjim izaslanikom.