Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Rodžer Skruton protiv Vladana Đokića

Na lik i delo ser Rodžera Skrutona pažnju mi je pre nekog vremena skrenuo jedan od najvažnijih intelektualaca naše dijaspore Slobodan Despot, čovek koji je, pored toga što je svojim prevodima frankofonoj publici omogućio da uživaju u delima Crnjanskog, Ćosića i Kapora, na Radio-televiziji Švajcarske na mesto vratio glavnog filozofa francuskog establišmenta Bernar-Anrija Levija.

Dva su razloga vezana za Srbiju koja su me u ovom trenutku motivisala da se osvrnem na Skrutona, engleskog filozofa, pisca i društvenog kritičara, eminentnog evropskog konzervativnog mislioca druge polovine 20. veka.

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost Mario Vargas Ljosa je po Skrutonovoj smrti (2020) napisao da je taj čovek bio "jedan od najobrazovanijih ljudi s kojima se ikada sreo".

"Mogao je da govori o muzici, književnosti, arheologiji, vinu, filozofiji, Grčkoj, Rimu, Bibliji i hiljadu drugih stvari bolje nego ekspert, iako nije bio ekspert ni za šta, nego je, zapravo, bio humanista klasičnog stila. Skrutonov odlazak oko nas ostavlja užasnu prazninu", naveo je on.

Skruton je u stvari bio stručnjak za najmanje dve stvari – estetiku i političku filozofiju. I to mu niko ne osporava, pa čak ni najljući neprijatelji iz progresivističkih krugova koji su protiv njega i njegovog mišljenja vodili hajku praktično do smrti.

Sada sam se setio Skrutona prvenstveno zbog toga što se on konzervativizmu okrenuo pošto je bio svedok studentskih protesta u Francuskoj u maju 1968.

Tada je, kako je kasnije zapisao, dok je u Latinskom kvartu posmatrao studente kako prevrću automobile, razbijaju izloge i bacaju kamenice, "prvi put osetio izliv političkog gneva":

"Iznenada sam shvatio da sam ja na drugoj strani. Video sam razuzdanu rulju sebičnih huligana iz srednje klase. Kada sam upitao svoje prijatelje šta oni žele, šta pokušavaju da postignu, kao odgovor sam dobio smešno marksističko blebetanje. Bio sam zgrožen i pomislio da mora biti načina da se vratimo odbrani zapadne civilizacije od tih stvari. Tada sam postao konzervativac. Znao sam da više želim da stvari sačuvam, nego da ih srušim."

Verujem da se i u današnjoj Srbiji sve više ljudi oseća upravo ovako, a to je primetio i kolega Ivan Radovanović u kolumni "Desnica", pa se neću više baviti ovom temom.

Drugi razlog je taj što Rodžer Skruton nije samo svojom čisto političkom mišlju nemerljivo uticao na današnje evropske konzervativce poput premijerke Đorđe Meloni ("Ako bih morala da navedem jednog od mislilaca koji su poslednjih godina najviše doprineli mojoj viziji, navela bih ime gospodara britanske konzervativne misli ser Rodžera Skrutona", napisala je u autobiografiji "Ja sam Đorđa"), njenog mađarskog kolege Viktora Orbana, ili francuskog ministra unutrašnjih poslova Bruna Retaljea, nego i svojim razmišljanjima o estetici i arhitekturi.

Američki filozof, vodeći stručnjak za Kanta i estetiku Pol Gajer napisao je u knjizi "Istorija moderne estetike: 20. vek" da je "posle Volhajma najvažniji britanski estetičar bio Rodžer Skruton".

Skruton je 1979. godine objavio knjigu "Estetika arhitekture" i to je deo njegovog rada koji nas u ovom slučaju najviše interesuje. Upozoravao je da je "Britanija ogrezla u ignorisanju lepote" i da bi "lepotu trebalo vratiti na njeno tradicionalno mesto u umetnosti, arhitekturi i muzici".

"Ko bi, obilazeći Veneciju, mogao da posumnja u to da je ovaj raskošni cvet estetskog poduhvata ukorenjen u veri i zalivan suzama pokajanja? Sigurno, ako bismo danas poželeli da gradimo naselja, trebalo bi da sledimo lekciju iz Venecije. Uvek bi trebalo da započnemo činom posvećenja, jer time postavljamo prave korene zajednice", pisao je on.

Skruton je, kako je to 2023. naveo njegov veliki prijatelj Viktor Orban, "smatrao da lepota naših gradova nije samo pitanje ličnog ukusa nego posledica zajedničkog estetskog suda razvijenog tokom vremena".

Pitanje arhitekture, to jest izgleda naših gradova, nije samo stvar lepog i ružnog nego i identiteta i vrednosti koje jedno društvo baštini. To je i pitanje tradicije, odnosno prošlosti, ali i budućnosti koja iz nje proizlazi. Vrednosti prošlosti, ali i vrednosti budućnosti.

Uveren u ispravnost Skrutonovih stavova, Orban je odlučio da kvart dvorca u Budimu, razoren tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu, bude obnovljen tako što će biti u potpunosti očuvan njegov duh iz prošlosti, odnosno biti apsolutno identičan svom nekadašnjem izgledu, a ne "modernizovan" kako su to predlagale moderne arhitekte.

Verodostojnost ovih tvrdnji može se videti i u Beogradu na vodi. Taj deo grada izgrađen je u skladu s vrednostima koje su najbliže srcu aktuelnih vlasti, a to je fokusiranost na ekonomski razvoj, materijalni uspeh i blagostanje.

To je, kao što su mnogi već primetili, stvaranje svojevrsnog Dubaija u Beogradu, što ne mora samo po sebi biti toliko loše, pod uslovom da se na drugim mestima očuva "tradicionalni duh". Uostalom, i Pariz, na primer, ima svoj kvart sa oblakoderima i modernim poslovnim zgradama – Defans, najveći namenski pravljen poslovni centar u Evropi – pa je, opet, ostao Pariz.

Ali postoji i druga strana medalje i to su oni koji se najviše protive projektu Beograd na vodi, ali iz sasvim drugačijeg razloga od pozivanja na tradiciju – oni se kunu u modernizam.

Tako dolazimo do rektora Beogradskog univerziteta Vladana Đokića, arhitekte koji je bio mentor za doktorsku disertaciju pod naslovom „Arhitektonski model kvir prostora: Studija slučaja Beograda“.

Kako se navodi, "u ovom radu se ispituje arhitektonski model, kao niz pravilnosti u prostornim odnosima po kojima se oblikuje arhitektonska struktura, koji služi da ograniči LGBTK (lezbejska, gej, biseksualna, transrodna i kvir) mesta i odvoji ih od, i istovremeno spoji ih sa heteronormativnim okruženjem u Beogradu".

"Cilj je da se ispita uloga arhitekture, istovremeno i kao discipline i kao izgrađene ili simboličke prostorne strukture, u oblikovanju kvir prostora u početku procesa normalizacije LGBTK identiteta u Beogradu. Gradski kvir prostor se oblikuje kroz samoorganizovanje i sasvim je ignorisan od lokalne arhitektonske discipline i njenih institucija", dodaje se.

Kao što je Beograd na vodi plod jednog uslovno rečeno "ideološkog pravca" ekonomskog prosperiteta i materijalizma, tako bi projekat koji bi Đokić svojim mentorstvom očigledno podržao bio plod jednog ideološkog pravca forsiranog homoseksualizma (razlikovati od homoseksualnosti) i "dženderizacije" umesto "džentrifikacije".

Da li bismo, u slučaju pobede ove struje, umesto Beograda na vodi imali Beograd na popersu (rekreativna droga koju zbog njenih svojstava uglavnom koristi homoseksualna zajednica)?