Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Preotimanje Vidovdana

Opet, po ko zna koji put, dešava se da vegetarijanci diskutuju o kvalitetu bifteka, odnosno da dve osobe koje očito veze sa Crkvom nemaju razmatraju čisto crkvena pitanja.

Ne želim ovom prilikom da osporavam novinarske kvalitete Danice Vučinić sa N1, niti poznavanje istorije profesorke na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Dubravke Stojanović, mada bi se i o tome imalo ponešto reći, ali ono što su njih dve izgovorile u emisiji na luksemburškoj televiziji sporno je i iz novinarskog, i iz istorijskog ugla.

"Da li ćemo 28. juna imati dva Vidovdana, da li će jedan pripadati naslednicima Miloševića i Šešelja, a drugi studentima i građanima? Da li će taj dan, inače istorijski poraz koji mi proslavljamo decenijama unazad, a prepoznajemo i po najavi oružanih sukoba 1989. godine, biti dan mitinga i kontramitinga sa nesagledivim posledicama ili dan razrešenja. Da li su studenti posle Sretenja uspeli da preotmu i Vidovdan?", pitanja su koja je Vučinićeva postavila u uvodu.

Na stranu to što sam uveren da praznik kakav je Vidovdan ne može pripadati nikome, osim celokupnom srpskom narodu, da li ona u prvom pitanju sugeriše da "naslednici" Slobodana Miloševića ili Vojislava Šešelja ne mogu biti studenti i građani?

Da li je moguće da, ako Vučinićeva ne zna da istoričari ishod samog Kosovskog boja karakterišu kao bez pobednika ili kao srpsku Pirovu pobedu, a tek retko kao poraz, to ne zna ni Stojanovićeva, ili joj je draže da istorijsku istinu prenebregne da ne bi poremetila ideološku konstrukciju svoje domaćice?

Da li je moguće da, ako Vučinićeva ne zna da se Vidovdan kao simbol Kosovskog boja i Kosovskog zaveta "ne proslavlja decenijama unazad" nego vekovima, to ne zna ni Stojanovićeva, ili joj je, opet, draže da istorijsku istinu prenebregne zarad ideoloških interesa?

Ne samo da je Vidovdan već krajem 14. i tokom 15. veka, kroz crkvene službe i narodne pesme, ušao u narodnu svest kao dan Kosova i Svetog kneza (cara) Lazara, i kao takvog su ga obeležavali i Crkva i narod, nego je i kao zvanični državni praznik obeležavan još od 1889. Mada razumem da se Vučinićevoj i Stojanovićevoj ništa od pre Tita ne računa.

Da li iko, osim novinarki luksemburških televizija, profesorki haške istorije i njima sličnima, Vidovdan "prepoznaje i po najavi oružanih sukoba 1989. godine"?

Za Stojanovićevu nisam siguran, ali sam uveren da Vučinićeva nikada nije ni pročitala govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu povodom 600. godišnjice Kosovskog boja, nego ovo "prepoznavanje" izvlači iz antisrpske propagande koja već decenijama gradi sliku o Miloševiću kao čoveku odgovornom za izbijanje ratova u kojim je izgorela Jugoslavija.

Iako je Milošević u tom govoru mnogo više pažnje posvetio potrebi za jedinstvom i slogom ne samo srpskog naroda nego svih naroda u Jugoslaviji i problemima nastalim neslogom i unutar srpskog naroda i između naroda Jugoslavije, iz ideoloških i političkih razloga mnogo je lepše izvući deo jedne rečenice, istrgnuti ga iz konteksta i koristiti ga kao dokaz ne samo Miloševićevog, već i srpskog paklenog plana za uništenje Jugoslavije i drugih naroda.

Sporni citat iz Miloševićevog govora glasi: "Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve da su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na polju Kosovu".

Milošević odmah dodaje: "Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta. Za brže i uspešnije približavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u XXI veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junaštvo. Razume se, nešto drugačije. Ali ona srčanost bez koje ništa na svetu, ozbiljno i veliko, ne može da se postigne, ostaje nepromenjena, ostaje večno potrebna".

Svoju "najavu oružanih sukoba" Milošević je završio rečima: "Neka večno živi uspomena na kosovsko junaštvo! Neka živi Srbija! Neka živi Jugoslavija! Neka žive mir i bratstvo među narodima!". Ovo može zvučati kao poziv na rat samo zagovaračima haške istorije.

Za razliku od Miloševića na Gazimestanu koji sve vreme poziva Srbe na slogu, Stojanovićeva ih poziva na suprotno. Ona kaže: "Ja se bojim da su se narod i država rastali i da je narod s jedne strane, a država s druge strane i to je ta opasna situacija".

Da je rekla da su narod i vlast suprotstavljeni, to bi bilo neistinito, ali neuporedivo bolje od ovoga što ona govori.

Prosto je – ako narod i država više nisu isto, onda državu treba srušiti. Želite li stvarno rušenje srpske države? To ni oni nacisti koji su nas okupirali ’41. nisu želeli, nego su čak i oni ostavili kakvu-takvu srpsku državu. Ovakva situacija zaista jeste opasna.

Vratimo se sad na trenutak o vegetarijancima i bifteku. Vidovdan "bi trebalo da bude jedan tragičan datum, tako da je tu jedan mali nesporazum. Zbog čega bi to bio dan oko kojeg se otimaju, kada bi to trebalo da bude dan tuge", kaže istoričarka, a novinarka se ubacuje "što on i jeste u crkvenom da kažem". "U crkvenom kalendaru", dopunjuje istoričarka.

Vidovdan iz ugla "crkvenog kalendara" nikako nije "tragičan datum" i "dan tuge". Upravo suprotno – dan kada se proslavlja krajnje hrišćanski potez srpskog vladara i njegovog naroda.

Najbolji dokaz za to može biti nekoliko citata iz liturgijske službe posvećene Svetom knezu Lazaru, što bi i njih dve mogle znati da su ikada bile na liturgiji za Vidovdan. Makar da bolje upoznaju neprijatelja.

"O, preslavnog čuda, likuju danas anđeli na nebesima i ljudi na zemlji u spomen novog Lazara, anđeli uvenčavaju ovog kao pobeditelja, a ljudi pojanje s pohvalom prinose, diveći se i govoreći: O, kako si život svoj završio! O, neizrecivog ti veselja, premudri, čije si se zajednice pravedno udostojio"

"Zatrubimo truboglasnim pesmama i božanstvenim Duhom sabrani danas na svečasni praznik ugodnika Hristova sve praznikoljupce na pohvaljenje sazivajući, uspojmo s ljubavlju spomen svetoga, carevi i kneževi stekavši se divite se…"

Da li vama ovo deluje kao obeležavanje dana tuge i tragedije, ili kao proslavljanje nečega drugoga? U "crkvenom kalendaru", mislim.

Međutim, za nas je danas od svega ovoga značajnije pitanje "preotimanja" Vidovdana i Sretenja.

"Vidovdan sa tim posebnim simboličkim značenjem je za njih vrlo opasan. Studenti im prosto preuzimaju jedan za drugim simbole i to su studenti zaista maestralno uradili, jer druga opcija na simboličkoj ravni je bila da naprave neke svoje simbole, da izaberu neku svoju himnu, da imaju svoju zastavu, da imaju svoje datume. Oni ne polarizuju društvo, da preuzmu sve ono što je tradicionalno i da u to učitaju nove vrednosti. Mislim da je to izvanredno", rekla je istoričarka, dodajući da se "zaista nada da će oni dati novi smisao tom datumu".

Cilj je, dakle, da se Vidovdan "preotme". Ali ne od "Miloševića, Šešelja, ili Vučića i tako dalje", kojima voditeljka misli da on sada pripada jer on njima nikada i nije pripadao. Vidovdan je oduvek, kao što već rekoh, pripadao samo i isključivo celokupnom srpskom narodu, uključujući i "studente i građane" i samo od njih i može da se preotme.

Ali kako može tako nešto da se preotme jednom narodu? I na to nam odgovor daje Stojanovićeva – učitavanjem novih vrednosti i davanjem novog smisla. I to je suština – ono srpsko tradicionalno, što je okosnica srpskog identiteta treba da bude izmenjeno, odnosno degenerisano, izvitopereno.

Vidovdanske vrednosti utkane u Kosovski zavet treba da budu izmenjene da bi i srpski duh bio izmenjen i prilagođen ideološkoj matrici Vučinićeve, Stojanovićeve i sličnih.

Vegetarijanci, manite se bifteka i dajte neke nove vrednosti i smisao 29. novembru i Danu Evrope.