Kolumna Kolumna Filipa Rodića: O herojima

Tomas Karlajl, škotski mislilac, istoričar i duboko religiozan čovek, u knjizi "O herojima" iz 1841. godine tvrdi da je "istorija sveta biografija velikih ljudi". Bio je uveren da istoriju ne stvaraju državne strukture, sistemi ili narodna volja, nego ličnosti koje su vanvremenske, hrabre, ali i usamljene.

Ova misao u današnjem svetu demokratskih institucija i procesa zvuči gotovo jeretički, ali u teškim vremenima pokazala se kao ispravna čak i u zapadnim demokratijama koje su ratovale protiv totalitarnih sila Osovine.

Heroji koji su tada predvodili ratne napore zapadnih demokratija Frenklin Ruzvelt i Vinston Čerčil "zaobišli" su demokratske procedure i pravila da bi ostali na čelu svojih država.

Ruzvelt se oglušio o nepisano pravilo da američki predsednici mogu biti birani za samo dva mandata i na čelo SAD biran je ukupno četiri puta (ovu praksu uspostavio je još Džordž Vašington, a formalizovana je 1951. usvajanjem 22. amandmana na Ustav SAD).

Čerčil je, uz široku podršku svog naroda i države, opšte izbore odlagao sve do kraja rata, tako da oni nisu održani čitavih deset godina (od 1935. do 1945).

Ali kakvi to ljudi zaslužuju naziv "heroja"? Nije dovoljno biti moćan, niti poznat. Heroj, kaže Karlajl, nije čovek aplauza. On ne govori da bi bio prihvaćen. On govori jer mora. On deluje ne zato što će biti hvaljen već zato što je oseća obavezu da deluje. On je, pre svega, čovek istine.

U knjizi zasnovanoj na seriji predavanja, Karlajl nudi tipologiju heroja. To nisu samo ratnici. Heroj može biti i prorok, i pesnik, i sveštenik, i vođa, i kralj. Heroj, kako on to vidi, ima neku unutrašnju vertikalu – moralnu, duhovnu ili intelektualnu. On ne sledi vreme – on ga oblikuje, a pojedinac nije deo istorije nego njen pokretač.

Od Odina, preko Muhameda, Dantea, Šekspira, Lutera i Kromvela, do Napoleona – Karlajl bira ličnosti iz različitih epoha, civilizacija i uloga, ali ličnosti koje imaju istu crtu – duboku veru u sopstvenu misiju. Ne samo volju za moć već osećanje sudbinske odgovornosti.

Posebno je zanimljiv primer proroka Muhameda, kojeg Karlajl brani od zapadnih predrasuda i opisuje kao iskrenog, doslednog i duboko verujućeg čoveka. On je heroj, kaže Karlajl, jer nije imao luksuz sumnje. Nije imao vojsku kada je počeo, ni trgovačku imperiju – već reč. I veru. I snagu da tu reč sprovede u delo.

U centru Karlajlove misli nalazi se jedna stara, gotovo zaboravljena reč: poštovanje. On želi da nas nauči ponovnom poštovanju prema veličini. Da nas nauči da pognemo glavu pred onima koji su stvarno nešto stvorili. Ne iz straha već iz razumevanja koliko je retko ono što heroj predstavlja – unutrašnju snagu, istinu, smisao…

Danas se, međutim, reč "heroj", odnosno "junak" upotrebljava olako. Od sportista do pevača, od kuvara do političara, svako može biti "heroj dana".

Tako smo došli do toga da se junacima proglašavaju i oni koji to nikako ne mogu biti.

Na primer ona četvorica "kompletnih idiota" (da iskoristim taj predsednikov izraz) koji su u Novom Sadu pretukli grupu blokadera koji su napadali prostorije Srpske napredne stranke, i time doveli do toga da premijer Miloš Vučević bude primoran da podnese ostavku, i uvukli državu u još dublju krizu od one u kojoj se već nalazila.

Ironija je da ih sada, iz revolta zbog percipiranih dvostrukih standarda srpskog pravosuđa, "junacima" nazivaju i Vučević, i predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji su, slobodno se može reći, veće žrtve njihovog „junaštva“ čak i od one devojke kojoj su navodno slomili vilicu.

"Junakom" se proglašava i Jovan Ikić koji se obračunao sa "ćacijem" koji je bacao farbu na protesnom koncertu Beogradskog sindikata, dok su pevali sramotnu pesmu sa stihovima "ko je ćaci, jaja mu na faci".

Njegovo nasilničko ponašanje se u opozicionim krugovima proglašava za "odbranu napadnutih građana", pošto je "nasilnika sa dva udarca poslao na asfalt".

Ako je pretučeni "ćaci" bio nasilnik jer je na koncertu kesicom farbe, namenjenoj bendu koji ga je vređao, pogodio jednu ženu, a jeste, onda su nasilnici bili i blokaderi koje su "na asfalt" poslala četvorica naprednjaka isto to.

Ako kažete da je Ikić (kojem se mora odati priznanje za sportske uspehe zbog kojih bi se i mogao nazvati "herojem") "junak" jer je "odbranio" građane napadnute farbom, onda je prava šteta što se takav "junak" ili grupa "junaka" nije pojavila onomad i u Nišu i zaštitila građane od rulje koja ih je gađala jajima, polivala vodom i ostalo.

U čemu je razlika? Zaista, po čemu se razlikuju Ikić, koji je okružen desetinama svojih "saboraca" hrabro nokautirao jednog čoveka, i četvorica naprednjaka koji su isprebijali blokadere? Ni u čemu, osim u strani koju zastupaju i za koju se bore (mada se za ovu četvoricu "kompletnih idiota" osnovano može postaviti pitanje za čiju se stranu bore).

Ovakvo razdvajanje ljudi koji pribegavaju nasilju u svojoj političkoj borbi ne može se nazvati drugačije nego diskriminacija na osnovu političkih ubeđenja i to je kažnjivo zakonom. Na to bi posebno osetljivi trebalo da budu oni koji tvrde da se bore za vladavinu prava, ravnopravnost, slobodu…

Zato se Karlajl danas vraća ne kao dogma već kao opomena. Ne moramo prihvatiti njegov koncept u celini – ali moramo postaviti pitanje: da li je „junak“ neko ko je učinio i nešto loše samo zato što je na našoj strani, ili je pravi „heroj“ onaj ko u ime istine osuđuje nasilje i kada dolazi iz "naših" redova, po cenu osude okoline?

Karlajlov heroj nije mitološka figura. On je moguć – ali redak. On postoji u svakom vremenu, ali samo ako ga prepoznamo. I ako smo spremni da ga sledimo, ne zato što to želimo – nego zato što moramo.

Istorija nas neće pamtiti po brojnosti glasova, već po snazi karaktera. A možda je, u svetu koji je sve više bezličan, ponovo došlo vreme da tražimo ljude koji imaju lice. I kičmu. I pogled koji ne prati gomilu već gleda ispred nje.

Karlajl nas podseća: svetom ne treba da upravljaju glasovi – već glas. Onaj koji izgovara istinu i trudi se da je živi, ma koliko koštala. A najveća istina kod nas u ovom trenutku je da moramo prestati da se mrzimo zbog političkih razlika i da političkom neistomišljeniku želimo sve najgore. Od "jaja na faci" preko "slanja na asfalt" i u urgentni, do jahanja i vešanja.