Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Ziloti 21. veka

Zilotizam podrazumeva neumerenu i isključivu revnost za odbranu vere, često praćenu osudom svih koji odstupaju od „tačne“ interpretacije. Ziloti se često smatraju "čuvarima istine", ali u svom delovanju gube ono što je u srži hrišćanstva – smirenje, ljubav i sposobnost za dijalog.

Njihov odnos prema bližnjem neretko postaje strogo moralistički i pravdoljubiv, ali lišen milosrđa.

Zilotizam revnost pretvara u osuđivanje drugih, u nadmenost i samopravednost, u uverenje da su "čistiji od ostalih", što vodi u sektaški mentalitet.

Fenomen zilotske isključivosti i sektaškog mentaliteta, međutim, nije vezan samo za crkvu i religiju. U današnjem sekularizovanom svetu, zilotizam je dobio nov oblik – "ideološki zilotizam", naročito izražen među pristalicama "vouk" kulture i ekstremnih progresivnih krugova i na Zapadu, a i kod nas.

Umesto teoloških dogmi, novi ziloti nameću moralne apsolute u pogledu identiteta, roda, rase, seksualnosti ili društvene pravde. Svako odstupanje od propratne ortodoksije smatra se "grehom" – rasizmom, homofobijom, transfobijom ili mizoginijom…

Sumnja na ovakvu "jeres" automatski aktivira mehanizam "poništavanja" ličnosti koja se izdvojila iz opšte dogme, najčešće bez mogućnosti dijaloga ili razumevanja konteksta.

Ovakav pristup proizvodi novu vrstu isključivosti. Ljudi se ne vrednuju po srcu, delima ili iskrenosti, već po "ispravnosti mišljenja".

Prostora za iskrenu diskusiju i neslaganje sve je manje, a svako ko ne sledi aktuelne kulturne norme rizikuje da bude „poništen“ – društveno eliminisan, ponižen ili etiketiran. Takvo ponašanje suštinski je analogno religijskom zilotizmu – istim mehanizmom isključuje drugog u ime "višeg dobra".

I u teološkom i u društvenom smislu, zilotizam unosi razdor, nerazumevanje i mržnju. On ruši temelj zajednice – sposobnost čoveka da sasluša, sagleda i prihvati drugoga, čak i kada se ne slaže s njim.

U ovom kontekstu, u pamćenje mi se urezao intervju koji je pre nekoliko godina s našim poznatim glumcem Mikijem Manojlovićem uradila novinarka N1 Nataša Miljković, koja iskreno, u svom crno-belom i isključivom svetonazoru, nikako nije mogla da razume da ovaj glumac može zaista da veruje u politiku predsednika Aleksandra Vučića i da je podržava ne zbog neke privilegije koju bi mu to donelo nego iz uverenja.

U svojoj zilotskoj isključivosti, ona nije mogla da prihvati postojanje i neke druge istine osim njene i da čovek, sve i u slučaju da greši, možda greši iskreno.

Nastupajući kao čuvar istine, ona nije bila sposobna da čoveka sasluša, sagleda i prihvati, čak i ako se ne slaže s njim.

Mnogo izraženiji oblik političko-ideološkog zilotizma postao je očigledan u poslednjim mesecima kada se svako ko se ne slaže sa svim dogmama studentističkog, odnosno blokaderskog kulta olako proglašava za "ćacija" s kojim nema dijaloga, s kojim čak ni pojedini profesori "ne znaju" da li bi mogli da imaju etički čist odnos, a kolege se pitaju ko bi s njima sedeo u klupi.

"Ćaciji" po vrednosnom sistemu ovih zilota ne zaslužuju ništa bolje od "jahanja", a eventualno i ponešto gore od toga, poput lomače, koja je sasvim u skladu sa zapadnoevropskom tradicijom obračunavanja s jereticima.

Svoju kulminaciju ovo stanje svesti doživelo je po održavanju lokalnih izbora u Zaječaru i Kosjeriću kada je jedan od glavnih stubova ove pseudoreligije srušen ne mogavši da podrži iluziju o pobedi opozicionih snaga u ova dva grada.

Naime, opozicione liste proglasile su pobedu na izborima računajući, valjda, na neku božansku intervenciju koja bi dovoljan broj glasova pretvorila iz vode u vino.

Tako je Slavica Pantović postala, izgleda, najkraći predsednik opštine u svetskoj istoriji, jer joj je predsednikovanje, kako je to javljeno na N1, trajalo "ni celih pola sata", jer "hladan tuš stigao je najpre od posmatrača iz Crte".

Zaista, mogli bi opozicionari da podnesu da je Bog na njih pustio skakavce, podneli su što je domaćin na njih pustio pčele, ali nikako ne mogahu podneti što je Crta na njih pustila taj hladan tuš, saopštivši im da je vlast sačuvala vlast u Kosjeriću.

Nije Crta, da se razumemo, to učinila olako, niti s lakoćom. Kao što ni Svetom Jovanu Krstitelju sigurno nije bilo lako da svom narodu govori neugodne stvari. Voleo bi programski direktor posmatračkog krila liberalne opozicije Raša Nedeljkov da je mogao svojim saborcima da saopšti neku drugu istinu, ali prosto nije mogao.

Samo, za razliku od Svetog Jovana, sigurno nije računao da će zbog toga izgubiti glavu. Metaforički, naravno. Za sada, naravno. Jer počeli su fanatici odmah i njemu, odnosno njegovoj organizaciji da prete poništavanjem, odnosno "podvlačenjem crte".

I to "podvlačenje crte" je, takođe, vrlo zanimljiv momenat koji ukazuje na zilotski i sektaški mentalitet ove skupine. Naime, u razmaku od samo nekoliko minuta na više od trideset naloga raznih "fakulteta u blokadi" pojavila se ista, preteća poruka – "crtu ćemo podvući mi".

Neki ovaj sinhronicitet tumače kao dokaz da jedna osoba diriguje svim tim nalozima, a meni se čini da je to više stvar tog sektaškog mentaliteta koji čini da svi sledbenici "istine" moraju da iznesu jednu te istu "istinu" i ponovo demonstriraju svoje karakteristično jednoumlje.

Ova "izdaja" Crte shvaćena je u najboljem lenjinističkom stilu kao ostvarenje proročanstva "uništiće nas mangupi u našim redovima". Odmah su proglašeni za "plaćenike", "botove", "ćacije" i sve ostalo, iako su godinama tako verno služili ideji koja i danas pokreće blokadere. Čak i doprineli u njenom stvaranju. A to čine i danas.

Problem je, međutim, što ovaj fanatizam i zilotizam nisu karakteristike, iako su dominantne osobine, samo ove blokaderske sekte. Ima toga i na drugoj strani i zbog toga treba da se setimo onih vrednosti i principa koji su delom navedeni i na početku ovog teksta.

Zilotizam je duhovna bolest koja se javlja u raznim formama – i u Crkvi, i u društvu. Pravoslavlje ga odbacuje jer narušava osnovne vrednosti Crkve – zajedništvo, trpljenje i smirenje. Savremeni ideološki zilotizam, bez obzira na svoju svetovnu masku, ponavlja iste obrasce – netrpeljivost, moralnu samodovoljnost i ukidanje dijaloga.

Odgovor pravoslavlja nije u uzvraćanju zilotizmom na zilotizam već u svedočenju istine u ljubavi, po primeru Hrista. Umesto osude – poziv na pokajanje. Umesto etiketa – razumevanje. Umesto mržnje – smirenje. To je najbolji recept i za kompletno društvo.