Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Drž'te bota

Kada je Ričard Nikson 1972. godine po drugi put izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, nastupao je sa uzvišene pozicije moralne nadmoći. Prozivao je novinare, liberalnu opoziciju, demonstrante, „neprijatelje američkih vrednosti“. Predstavljao se kao čovek zakona, kao bedem protiv korupcije, anarhije i haosa.  

Ali baš u tom trenutku, dok je javno upirao prstom u sve druge, iznutra je već bio pokrenuo jednu od najsramnijih političkih operacija u istoriji SAD – aferu Votergejt. 

Niksonova administracija organizovala je tajno prisluškivanje sedišta Demokratske stranke, krađu dokumenata, zastrašivanje novinara i pokušaje medijske manipulacije.

Kada su ga novinari uhvatili u laži, Nikson je, umesto da prizna, pojačao napade na „neprijatelje države“ u maniru u narodu poznatom kao taktika „drž'te lopova“, što podrazumeva da onaj ko je najglasniji u optužbama često želi da prikrije sopstveni zločin.

Ovo je odavno prestalo da bude samo komična scena u kojoj neko viče da se zaustavi krađa – a sam je lopov. U javnom životu, postaje model ponašanja, način političke odbrane i strategija zamene teza. Onaj ko upozorava na „lopova“ nije uvek taj koji čuva poredak – ponekad je to baš onaj koji ga najviše urušava. Ponekad glasni krik nije poziv na pravdu nego dimna zavesa.

„Drž'te lopova“ sažima jedan duboko ljudski i politički mehanizam – potrebu da se krivica ne prizna, već prebaci na drugoga. Psihološki gledano, to je projekcija – mehanizam odbrane u kome čovek na drugog prebacuje sopstvenu sramotu. Politički gledano, to je način preživljavanja u sistemu u kome je važno da se viče pre nego što te otkriju ili da te ne bi otkrili. 

Pošto nam je profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Aleksej Kišjuhas „raskrinkao“ pseudonovinare, odlučio je da nas upozna sa mračnim svetom „botova“. I to je, mora se priznati, uradio vrlo temeljno, a opet falično i nedobronamerno. 

Pod naslovom „Lažna trava botovanja: Stvaranje političke fikcije“ sasvim ispravno navodi čitav niz karakteristika, tehnika i opasnosti fenomena „botovanja“. 

Prvo objašnjava otkud se baš za travu uhvatio. Razlog te „zgodne metafore“ (astroturfovanje) je što su „stvarni društveni pokreti grassroots (stvoreni odozdo naviše)“, a kod botovanja „umesto pravih korena, imamo fabrikovanu plastiku koja samo liči na stvarni život“ i „lažiranje podrške 'odozdo', odnosno podrške običnih građana nekoj ideji, proizvodu ili politici“. 

„Astroturfovanje“ je, kako navodi, „u suštini lažni spontani aktivizam“ u okviru kojeg „kompanije i nosioci političkih interesa osnivaju svoje nevladine organizacije, pokreću Fejsbuk stranice, i formiraju profile (lažnih) ličnosti na društvenim mrežama, pišu pisma urednicima i praktično iskorišćavaju društvene mreže i tradicionalne medije kako bi stvorili lažni utisak da je nekom problemu posvećen samonikli pokret.“  

Dovde je sve u redu, ali sada, kada treba da nam da primere toga kod nas, nastaju problemi. „Ponajbolji astroturferi u ovoj tradiciji i našoj Republici bili su 'studentski' demonstranti koji su onomad upali na Filozofski fakultet u Novom Sadu zahtevajući otkaz za profesora Dinka Gruhonjića. Dok se sa Meseca ili međunarodne stanice 'Mir' ('Svet') videlo da je u pitanju krajnje nespontana i dobrano organizovana grupa odozgo – od strane lokalne vlasti i crkve“, kaže on. 

Ali „astroturferi“ nikako nisu bili oni „studentski demonstranti“ koji su u dva navrata 2024. nasilno sprečili izbore za Studentski parlament tog istog fakulteta, ili oni koji su branili tog istog Dinka Gruhonjića zajedno sa (kakvog li grasruta!) američkim ambasadorom u Srbiji Kristoferom Hilom.  

„'AstroTravarstvo' je svuda oko nas“, upozorava nas Kišjuhas, ali ga ne vidi u svom krugu i, u velikoj meri, u sebi.  

Ukazujući s pravom da „razne 'spontane' proteste 'zabrinutih građana' neretko organizuju lobističke grupe, političke partije i/ili kompanije“, on, kao i u slučaju sa dve grupe studenata svog fakulteta, vidi samo jednu stranu kao spornu. 

Istu ovu strategiju „drž'te lopova“ koristio je i Zapad kada je vrištao zbog „Putinovih fabrika botova“, dok su SAD istovremeno sprovodile Operaciju „Earnest Voice“ (Iskreni glas) koju je realizovala Centralna komanda američke vojske. 

Ili dok je Velika Britanija u okviru svoje obaveštajne službe GCHQ organizovala Zajedničku obaveštajnu grupu za istraživanje pretnji (JTRIG) koja je, kako je otkrio Edvard Snouden, kreirala lažne internet identitete, raspirivala sukobe i diskreditovala pojedince i slično.  

Ili kada je sada razvaljeni USAID tajno finansirao i formirao društvenu mrežu za Kubu ZunZuneo sa namerom da tamo podstakne proteste protiv vlasti. 

Kišjuhas nas upozorava da „ako 50 fejk naloga deli isti snimak s natpisom 'Građani protiv opozicije!', eto vesti na naslovnici prorežimskog tabloida“, ali zaboravlja, na primer, na toplu ljudsku priču o bakici koja „grli tri jabuke koje je odvojila za studente“ koja se raširila po srpskom internet nebu a za koju se ispostavilo da je zasnovana na fotografiji jedne Rumunke. 

„Imamo botovske armije SNS na društvenim mrežama kao hiljade koordinisanih naloga, često anonimnih ili sa lažnim imenima, kako preplavljuju Tviter/Iks ili Fejsbuk pohvalama za Aleksandra Vučića, napadima na opoziciju i ponavljanjem najnovijih narativa vlasti. Time se stvara iluzija masovne podrške ili gneva, iako oni verovatno – ne postoje“, ukazuje s pravom Kišjuhas. Ali, pitam se, nemamo li isto to i na drugoj strani? 

„Zatim, tokom protesta protiv Rio Tinta i rudarenja litijuma, pojavile su se prorežimske grupe koje tvrde da podržavaju kompaniju i 'ekonomski napredak'. Ove grupe su bile dobro organizovane, pripremljene za medije i sumnjivo dobro finansirane za 'lokalne meštane'“, dodaje on.  

Grupe koje su bile protiv rudarenja litijuma su bile dezorganizovane, potpuno nespremne na medijsku pažnju izvesnih medija Junajted grupe i sličnih i nesumnjivo loše finansirane? 

„Takođe, imamo i 'astrotravarske' 'nevladine' organizacije – poput 'Centra za društvenu stabilnost' i nebrojenih drugih. One se predstavljaju kao nezavisna tela, ali često funkcionišu kao ideološki produžeci vlasti, pojavljujući se u medijima kao 'stručnjaci' koji ponavljaju poličko-ideološki mejnstrim“, piše on. 

Pitam se da li se Cepris, Crta i nebrojene druge organizacije predstavljaju kao „zavisna tela“ i ne funkcionišu kao ideološki produžeci nekih vlasti? Ne predstavljaju se kao stručnjaci i ne ponavljaju političko-ideološki mejstrim, samo neke druge države? Pa u ovaj opis potpada i portal Cenzolovka koji objavljuje njegove tekstove. 

„Najzad, tipični astrotravari su – ćaciji. Studentske grupe koje 'spontano' podržavaju politiku vlasti jer 'žele da uče' (što im niko ne brani). Ova kvarna ekipa je provaljena od prvog dana, ali se ipak pojavljuje u medijima braneći vlast i napadajući proteste, iako niti imaju stvarnu aktivnost među studentima, niti su mahom studenti. Čista veštačka trava“, piše Kišjuhas odbacujući i poslednji privid objektivnosti i dobronamernosti u pisanju ovog teksta. 

Prvo, da li je realno reći da tim i drugim studentima „niko ne brani“ da uče? Ne brani im da idu na privatni fakultet, u inostranstvo, ili da uče u privatnosti svoje sobe, ali bez učešća profesora koji su za to plaćeni. Je l' to Kišjuhas, kao profesor, održao neko predavanje u poslednjih osam meseci na kojem je neko nešto mogao da nauči? Mada sumnjam da je na njegovim predavanjima nešto pametno moglo da se nauči i ranije. 

Kristalno je jasno da su studenti u Pionirskom parku projekat vlasti koje im vrlo transparentno daju bezrezervnu podršku, ali je isto tako jasno i da studenti u blokadi imaju nečiju bezrezervnu podršku i da je ta (neću reći „kvarna“, jer poštujem pravo na različitost političkog mišljenja) ekipa provaljena od prvog dana i da su i njihovi koreni veštački. 

„Šta to znači za odistinski aktivizam? Za stvarne pokrete odozdo koje vode obični ljudi, puni strasti, ali bez para“, pita se Kišjuhas. Pa komično. Ko je bez para? On? Dinko? Njihovi studenti? Cenzolovka? Cepris i Proglas? 

„Odgovor nije u paranoji prema kojoj je svaki protest 'plaćen' 'od nekoga', već u zdravoj sumnji“, poručuje. Pretpostavljam da „zdrava sumnja“ ne podrazumeva sumnju u one, poput njega, koji novac dobijaju, između ostalih, od američke Nacionalne zadužbine za demokratiju i Nemačkog Maršalovog fonda (nema više USAID-a). To je, ispada, „bolesna sumnja“. 

„Prava trava? Ona raste gde ne očekujemo, probija beton i kvari uredni pejzaž. I upravo zato – znamo da je stvarna i autentična“, kaže ovaj stručnjak za travu i botove. On je definitivno „grasrut“ (stvoren odozdo naviše).